Očuvanje samoće - IZ BIBLIOTEKE – Pol Oster, "Zimski dnevnik" (Geopoetika, Beograd, 2012)

Osim što je prošle godine objavljen „Zimski dnevnik“, nova knjiga nefikcionalne proze Pola Ostera, navršilo se i trideset godina od kako je izašlo „Otkrivanje samoće“, prva prava Osterova knjiga. Ova dva naslova su (kao i još par drugih, uglavnom neprevedenih kod nas), svakako, svojom nefikcionalnošću povezana i međusobno se, ako ne dopunjuju, onda bar rimuju.

Važno je podvući da se u slučaju ovih knjga radi o nefikcionalnoj prozi. Iako se koristi faktima iz vlastite biografije, skaradno bi bilo reći za „Zimski dnevnik“ (kao i za „Otkrivanje samoće“) da se radi o autobiografiji. I ne zbog toga što je autobiografija sama po sebi nužno negativan kvalifikativni pojam, već zato što živimo u eri kada se vlastitog životoopisanija i pornopatetičnog memoarisanja uhvatila svaka šuša koja je savladala slovca. Ta literatura uglavnom spada u ono što ljupko zovemo đubretom – avaj, voajerizam je čudna ptica, te ako naiđemo na (auto)biografiju neke nama neobično drage javne ličnosti, đavo nas tera da malo gvirnemo u tuđu intimnu avliju.

Spisateljska vokacija po svojoj prirodi navodi (naivce) na mišljenje da su nosici tog laskavog zvanja pismeni i pisanju vični ljudi, te kada se susretnemo sa memoarima nekog pisca lestvica za procenjivanje kvaliteta teksta bi morala biti podignuta znatno više nego kada se pisanja o svom životu late razni estradni drugi. Pol Oster svojom novom knjigom svakako ne daje povoda za prvoloptaško čitanje, jer i kada piše o sebi, Oster to radi motivisano i u korist književnog teksta, a ne u korist pokvarene mašte i prljavih strasti fanova. Posebno se korisnom čini forma koju je izabrao – naime, cela knjiga je ispripovedana u obraćanju u kome se „skriveni pripovedač“ obraća piscu koji se zove Pol Oster i koji, uhvaćen u klopku kalendarske i životne zime, kopa po arhivama vlastite memorije. Vrlo je efektan trik koji izaziva taj odmak jer zbog njega lakše doživljavamo ovu knjigu proznom – sa jedne strane imamo onoga neidentifikovanog (čak i zamenice nedostojnog) koji prividno vodi priču, sa druge Pola Ostera koji se menja zavisno od perioda njegovog života koji se trenutno opisuje, a između njih stoji, memljivo i varljivo, sećanje (a sećanje je, pisao je to Oster još u „Otkrivanju samoće“, prostor u kome se stvari dešavaju drugi put). Naravno da će pasionirani čitaoci dela pisca iz Bruklina u knjizi pronaći štošta interesantno o nekim već opštim mestima iz Osterove biografije (recimo, njegov boravak u Parizu sedamdesetih godina, te rano otkrivanje bejzbola i slično – u tom smislu, ova knjiga funckioniše i kao „Rečnik zaljubljenika u Pola Ostera“). No, tematski okvir koji pisac obuhvata ovim pisanjem je donekle svež i neočekivan. Autor se prvenstveno bavi istorijom svog običnog života, istorijom svog tela (kako starenjem, tako i spoznajom tela i suživota sa njim, iznoseći ponekad bizarne podatke iz fasickle svakodnevne, nimalo pikantne, ali vrlo ljudske intime), istorijom svojih selidbi itd. Opet, iako iznenađuje određenim motivima, to je i dalje Oster na kakvog smo navikli – tu su njegova analitičnost i relativno spori tempo vođenja priče, podrazumevajući kosmopolitizam, njemu (i postmodernizmu) svojstvena tehnika prepričavanja i kontekstualizacije drugih umetničkih dela, njegova ljubav prema literaturi kao verovatno najrazvijenijem obliku pričanja priča, a „Oster je pripovedač koji ne samo da priča priče, već priča priče koje se čak i ne pretvaraju da su istinite, priče koje svoj razlog postojanja pronalaze upravo u činjenici da su izmišljene“, piše na jednom mestu Zoran Paunović.

Pol Oster (1947 - )

Pre trideset godina, pišući „Otkrivanje samoće“, Oster je u prvom delu te knjige forenzički precizno pisao o smrti svoga oca, a u drugom se esejistički bavio uglavnom svojim očinstvom, ispisujući usput lucidna zapažanja o francuskoj poeziji, Bibliji i Pinokiju. Danas, Oster piše o svom životu dosta smirenije, manje razigrano, ali, čini se, iskrenije u odluci da vlastiti dnevnik ispiše rukom pisca koji je u prethodne tri decenije istom rukom ispisao neke od najboljih romana savremene američke književnosti. Davno ju je otkrio, a sada nam nudi novi zapis iz svoje samoće (što, u krajnjoj liniji, može biti poetično-patetična definicija svakog književnog dela) i tim svojim zapisom dodatno širi jedan važan rukavac u svom opusu. Pišući o ovoj knjizi u časopisu „Vreme“, Muharem Bazdulj se osvrnuo na standardni kritičarski šablon u kome se savetuje da li neka knjiga jeste ili nije dobra kao ulaznica u opus nekog pisca, zaključivši, posve tačno, da „Zimski dnevnik“ nije dobra ulaznica za Ostera. Ali za one koji su se već zavrteli na tom ringišplu, ova će knjiga biti pamćenja vredna vožnja.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 21.1.2013.)