Pobratimstvo umetnika u otadžbini - IZ BIBLIOTEKE – Džek Keruak, "Tristesa" (Šareni dućan, Koprivnica, 2004)

Nikada nisam bio u Americi. Ljudi odlaze i odlaze i odlaze, daleko je Amerika (i zlato što sja) – avaj, ja nikada nisam bio tamo. Ali, kao da Amerika jeste bila u meni (što pažljivi čitaoci ove rubrike – ako uopšte postoje – lako zaključuju na osnovu broja pisaca iz SAD-a o kojima sam do sada pisao). Zaista, ima nešto u toj američkoj prozi – valjda su tamošnji pisci imali misaonu slobodu koju su teže dosezali Evropljani opterećeni raznim kulturno/političko/istorijskim obrascima – čini vam se kada čitate te knjige kao da su njihovi autori imali izbor ili da Pišu ili da ih Nema. Svakako, zvuči patetično i potpuno glupo – međutim, to mi se vrzma po glavi dok čitam, recimo, Tvenov roman „Pustolovine Haklberija Fina”, na mnogo načina jedan od najvećih u američkoj (i ne samo njoj) literaturi. Ili dok čitam „Velikog Getsbija” još većeg Ficdžeralda ili čitav Selindžerov mali-veliki opus. Kada bi ste skupili na jedno mesto sve one ljude kojima je „Lovac u žitu” promenio život, bio bi to jedan izuzetno brojan narod. Slične argumente upotrebljavaju i ljubitelji koeljovske-trash literature – taj famozni i izvikani čin kada Knjiga menja Život. Ne znam, verovatno je ključ u onom Koenovom pozivu da uporedimo mitologije – ja ću svesrdno stati na branike mita o američkoj literaturi. Naravno, nikakva je ovo glorifikacija SAD-a, međutim, nema svrhe pravdati se - onima kojima je jasno o kojoj i kakvoj Americi govorim, jasno je, a onima kojima nije, ne bi im bilo jasno taman da napišem još 1389 tekstova na tu temu.

Bila je subota ujutru, dva dana pre nego što će ovaj tekst izaći, kada sam sklopio korice knjige „Tristesa” Džeka Keruaka. Ležao sam ispod otvorenog prozora, čitao roman, iz zvučnika se čuo glas Krisa Kristofersona, a kroz prozor su dopirali zvuci Srbije – zemlje u kojoj sam se, igrom slučaja, rodio. Grad se budio da proživi još jedan vikend; neko je u kraju spremao drva za ogrev, zaglušavajući Kristofersonov glas. Na osnovu svega do sad, pomislili biste da sam bio zatvoren u eskapističkoj sopstvenoj sobi – no, kada sam pročitao Keruakov roman, prvi pisac koga sam se setio nije bio iz Amerike. Naprotiv, bio je to Danilo Kiš čija je knjiga „Mansarda” na čudan način paralelna sa Keruakovom „Tristesom”. Naratori u oba romana su umetnici portretisani u mladosti, sa svim svojim zabludama i zanesenostima (kao što se Keruakov junak u romantičnom begu od zemlje i kulture u kojoj je rođen otisnuo na put u nove predele i na put u budizam). Čak je i raspored likova okvirno sličan – što su kod Kiša prijatelj Kozorogi i devojka Euridika, kod Keruaka su Old Bul i Tristesa. Romani su, u izvesnom smislu, i stilski srodni – iako su u pitanju prozna dela, sasvim su lirski obojeni. „Čemu poezija uči proznog pisca? Uči ga da specifična težina reči zavisi od konteksta, uči ga sažetom mišljenju, izostavljanju onoga što se samo po sebi razume, opasnostima koje se kriju u uzvišenom usmeravanju misli”, kaže Josif Brodski, a Kiš i Keruak su svakako naučili tu važnu lekciju.

Džek Keruak (1922-1969)

U pogovoru knjige koji je pisao Vojo Šindolić (prevodilac romana i čovek koji je uveo bitnike u naš jezik) saznajemo da je dobar deo „Tristese” zasnovan na ljubavi koju je Keruak gajio prema jednoj Meksikanki (zvala se Esperanca, a ne Tristesa). Pesnik Gregori Korso je Keruakov odnos prema Esperanci opisao kao odnos mladog studenta i ovejane prostitutke čiji život student želi da promeni. I u knjizi je pripovedač izgubljen u mračnom svetu morfijumskih ovisnika i njihovih dilera, potpuno godarovskih marginalaca. Glavni lik (ili Keruak sam?) je samo još jedan od onih koji su „rođeni da bi umrli” i koji u tom periodu udisanja kiseonika i izdisanja ugljen-dioksida na plavoj planeti treba i juri onu stvar koju simplifikovano zovemo – Ljubav. U knjizi je sa Tristesom neće naći (jer je njoj, kao i Old Bulu – morfijum ispred ljubavi), a da li ju je našao u životu sa Esperancom – videćete već u pogovoru. Mada je to ne sasvim važna pikanterija, roman bi bio sjajan taman da je Keruak čitavu stvar izmislio i da nikada nije bio Na putu za Meksiko. Bio bi sjajan, naravno – jedini je problem što verovatno ne bi bio moguć. Jer, kao što to kaže Barouz u svom tekstu „Jack Kerouac je bio pisac. Što znači, bavio se pisanjem. Mnogi ljudi koji sebe zovu piscima, a imena im se pojavljuju na koricama knjiga, nisu pisci i ne znaju pisati, baš poput toreadora koji navaljuje na bika kojeg uopće nema pred njim. Pisac treba biti sudionik u događaju ili o tome ne može pisati. A sudjelujući u događaju, on riskira da bude nabijen na rogove.”

Naravno, to je tek još jedan od legitimnih načina gledanja na pisanje. Naposletku, samo ono bude važno. Mitologizovana Amerika, kao i Srbija koju gledam kroz prozor, sve su to samo društveni konstrukti, stvari koje ne postoje i u tom svom nepostojanju mogu biti vrlo opasne, jer „Život je inostranstvo, umetnost je otadžbina”, kaže Sreten Ugričić. A to je apsolutno i nedvojbeno jedina otadžbina u kojoj Keruak (ali i Kiš, Ficdžerald i ostali pomenuti) mogu biti istinske patriote.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 22.10.2012.)