Gledam je kako se uvukla
u narandžastu posteljinu,
popodnevna dremka
prelila se u večernju,
kovrdže je raširila po jastuku,
osvojila je svaki pedalj
te mekane zemlje,
blago je otvorila usta,
nežno hrče,
iako tvrdi da to nikada ne radi.
Dok je ona spavala,
sipao sam litar
crne, nezdrave gazirane tečnosti
u svoj telesni rezervoar
i, osim toga,
uglavnom zvrjao,
okovan sitnim imperativima
svakodnevne rutine.
Noć je pala,
veliki mračni svet se sprema
za počinak,
taj ogromni koncentracioni logor
koji nas okružuje
uskoro će utonuti u
atomizovane snove.
Nas dvoje želimo da verujemo
da su žute trake oko ruku
ono što nas žulja,
mada pomalo strahujemo
da je ipak problem
u firmiranoj odeći.
Ali, opet,
ubeđujemo sebe,
ovo su žute trake,
žute trake,
žute trake...
Bolje one nego stražarske puške.
Izgleda da nema treće opcije.
Ali, sada nas
bar privremeno
štite beli zidovi
mog stana
kupljenog na kredit.
Život nije konceptualno savršena
tvorevina,
upravo je drugačiji,
ali čak i iz njega,
tako nesavršenog i pomalo
odurnog,
čak i iz takvog života
katkad izbiju ovakvi momenti,
ovi kosmički sudari dveju
zaljubljenih samoća.
Sedam na ivicu kreveta.
Još minut ili dva,
lagano ću je prodrmati
i pitati je šta želi za večeru.
Rekla je da je probudim u devet.
Нема коментара:
Постави коментар