недеља, 05. јануар 2014.

Smrt čoveka sa crvenom kosom


 „Evo šta sam napisao ispod prethodne beleške koja je glasila:
Ne volim Ijude koji se izvlače iz svega kao kišne gliste. Bez ožiljka i bez ogrebotine. Komedijaši.

Ispod toga sam bio zapisao pre nekoliko večeri, kada mi je postalo jasno da Euridika više neće doći:

Agnosceo veteris vestigia flamme.
Ožiljkom jednim obogaćen.”
(Danilo Kiš, „Mansarda”, 1962)


Septembar je. Kraj septembra. Još uvek je pakleno vruće. Ležim zgrčen na fotelji. Kriv sam. Tako se osećam. Nije lepo. Nije prijatno. Ubacujem u sebe hranu. Pravim sendviče. Jedem keks. Podgrevam musaku. Ispijam sokove. Koka-kolu. Cedim voće. Poneko pivo. Krvarim od dosade i straha, te dve stvari kod mene često idu pod ruku. Često sam išao u WC, ali sam prestao kada sam jednom u šolji našao Nju sklupčanu. Od tada pišam i serem u gaće. Niko od mojih prijatelja ne može da se vidi sa mnom. Nije da ih imam mnogo, ali, stvarno, koja je šansa da doslovno svi budu zauzeti? Jedan mora na posao, drugi je u strašnim obavezama oko fakulteta, treći mora da pomaže nešto nekom rođaku, četvrti živi u drugom gradu, a već peti čovek koga mogu nazvati prijateljem toliko mi je blizak da nemam njegov novi broj telefona. Grize me savest. A plašim se Nje. Leto je na kraju. A ovog leta sam radio. Radio sam svaki dan. Čak i nedeljom. Ujutru od deset pa do šest popodne. Prodavao sam sladolede na gradskom trgu. Imao sam suncobran, kačket i kecelju sa znakom firme koja proizvodi sladoled. Bilo je naporno, ali je sve bilo relativno u redu dok se nije pojavila Ona. Pored mene je jedan tip, zvao se Mirko, prodavao lozove, igre na sreću i slične stvari. Malo dalje od nas, jedan momak je prodavao knjige. Ja sam iz malog grada, trg je mesto na kome se leti skuplja gomila ljudi. Gomila istih ljudi. Počeo sam da ih pamtim. Svaki dan je jedna pogurena baba, sećam se, uvek joj je smešno landarao krst oko vrata, negde oko jedanaest odlazila, a oko pet sati se vraćala. Svaki dan bez izuzetka. Kažem, smešno joj je landarao krst oko vrata. Neverovatna je stvar sa krstovima. Planirao sam da napišem i pesmu o tome. Leti se ljudi skinu u majice i tanke košulje i krstovi oko vrata izađu kao zmije posle zime. Najrazličitiji. Teški, zlatni krstovi na maljavim grudima – crni pleteni na sirotinjskim – krstići na belim, nežnim poprsjima malih beba – stilizovani krstovi ispod otkopčanih košulja srpskih pravoslavnih hipika. Da ne nabrajam dalje, možda nekada i zapišem tu pesmu. Ako uspem da se smirim. Nadam se da hoću. Inače sam nervozan. Često mi je Mirko to govorio. On je jedan matori perveznjak. „Mali, što si nervozan, koji ti je moj?“, govorio mi je često. Mirko nije primećivao najezdu krstova. I sam je imao neki krstić, čini mi se. Ili možda nije. Možda brojanica. Ne sećam se. Mirko je primećivao samo guzice. Jedina stvar koju je radio po ceo dan je gledanja guzica. „Jesi video ovu, jebo te bog?“, kaže mi dok mu podrhtava krst na grudima. Ili mu ne podrhtava. Već sam rekao da se ne sećam. „Jesam, jesam“, govorim iako naravno da nisam video. „Kurac si ti moj video, kada samo bleneš u tu knjigu“, govorio je prekorno Mirko. Pušio je i znojio se po ceo dan. Ja sam se samo znojio. Mirko je imao čudan fetiš. Seksualno su ga najviše uzbuđivale žene koje vode malu decu. „I jebem li ti, tako malo dete, tek se porodila, a već se zategla! Od jebanja, sinko, kad ti kažem, nema od čega drugog. Od karanja nema boljeg aerobika, kad ti čika Mirko kaže. Vidi mene.“, kaže, pa se potapše po stomaku. Mirko je stvarno pristojno izgledao za čoveka svojih godina. Imao je manji stomak od mene, iako je stariji bar dvadeset pet do trideset godina. „Ti, mali, izgleda ne jebeš puno, a?“, govorio je. „Mirko, čitam.“, pokušavao sam da ga otkačim. „Čitaj, čitaj, da bog da ti oči ispale“, siktao je lenjo, pa onda dreknuo „’ajmo, narode, tri listića, sto dinara! Ko ne pokuša, on ne dobija!“ Drago mi je što Mirka više ne moram da viđam svaki dan. I njegove tregeruše i kratke šortseve. Muka mi je bilo od njega. I ne samo od njega. Kada sediš na jednom mestu, fiksiran sve vreme, vidiš grad onakav kakav jeste. Ne onakav kakvim ga ti u svojoj glavi praviš dok hodaš njim zaslepljen vlastitim ciljevima. Negov baš onakav kakav jeste. Grad je pun ludaka. I to ne mislim na onih pet-šest koji lutaju gradom i koje svi znaju, nego pravih, istinskih ludaka maskiranih u normalne, svakodnevne ljude. Ne mogu sada svih da se setim. Ona me dekocentriše. Sećam se jednog dede mi je bar deset puta prišao i od mene, sladoledžije, tražio hleb. Mirko se smejao, rzajući kao kakav konj. Dovikivao je jednom konobaru iz obližnje kafane „Matori opet oće ’leba, ’leb mu jebem!“. Starac je tiho spuštao glavu i bez reči odlazio, dok sam se ja nemušto izvinjavao. Mislim da nikada nije čuo moja izvinjenja. Mirko je bio član Udruženja patriota zapadne Srbije ili kako god da se to već zove. Sećam se da je stalno pridikovao onom momku koji prodaje knjige što im je sve na štandu ispisano latinicom. „A Mirko, a što su tebi na latinici ispisani ti lozovi koje prodaješ?“, pitao sam ga jednom. „Šta pričaš, vidiš da nisu!!“, mahao je nekim listovima užurbano. „Ne mislim na te, nego na te Bingo listiće“, rekao sam. Mirko se zagledao u artikle na svom štandu i posle par sekundi promišljanja samo mi rekao „Da se goniš, bre, mali u pičku materinu, znaš!“. Nastavio sam sa čitanjem. Stalno sam čitao. Pročitao sam dosta knjiga ovog leta. „Imaš li ti kog srpskog pisca, bogati, ili sve neke strance?“, pitao me je Mirko jednom. Nisam mu ništa odgovorio. Vremenom sam shvatio da je ignorisanje bolje nego raspravljanje sa njim. I Nju pokušavam da ignorišem. Sećam se, jednog dana sam čitao roman Ukleta zemlja Svetislava Basare. Mirko me je pomno posmatrao. Provirivao sam iznad knjige. „Evo, Mirko. Srpski pisac“, rekao sam mu. Ustade, namesti krstić oko vrata – ili nije, ne sećam se više – i reče „Jesi izabrao kog ćeš srpskog, k’o prstom u dupe.“ Nisam se upuštao u književnu raspravu sa njim. Ćutao je. Posle par minuta baci zgužvanih pedeset dinara na moj frižider. „Daj mi onaj jedan ledeni, mali, crkoh od vrućine.“, rekao je. „A, Mirko, koji je tvoj omiljeni pisac?“, pitao sam ga dok sam mu otvarao sladoled. „Dostojevski“, reče i zagrize falusoidni ružičasti sladoled. Ne bih se dobro proveo da sam mu rekao šta sam tada pomislio. „Srpski, ruski. Isti kurac, a?“, pitao sam. „Upravo. Isti kurac“, reče Mirko i nastavi sa lizanjem. Opet sam uzeo da čitam. Čitanje me je spasavalo tih dana. Poludeo bih bez knjiga. Mirko je vremenom shvatio da nećemo baš puno pričati. Jednog dana sam čitao i, baš kada sam hteo da prevrnem stranicu, na knjigu mi pade nečiji kvrgavi prst. Mislio sam da je Mirko, a kada sam podigao glavu video sam kako mi se plazi čovek sa crvenom kosom. Ustuknuo sam. On se odmakao korak ili dva, mahnuo mi i otišao dalje. „Šta si se ukenjao, mali? Neće ti Bleso ništa“, rekao mi je Mirko. Pravo ime čoveka sa crvenom kosom nije bilo Bleso. Tako ga je Mirko zvao. Viđali smo ga i ranije. Zapravo, viđali smo skoro svaki dan. Bio je to veoma nizak čovek, jedva viši od metar i po, kose ofarbane u jarko crvenu boju. Hodao je gradom, neokupan, obučen u neki stari narandžasti sako i bermude. Na nogama je imao papuče, a ponekad je bio i bos. Oko vrata mu je visio nekakav krst od kartona. Prilazio je ljudima, govorio im gluposti ili se samo plazio kao meni. Iskren da budem, plašio sam ga se. Nikada ne znaš šta nepoznati ljudi mogu da ti urade, naročito ovako neuravnoteženi, pomislio sam. Jednom je jedna predivna devojka stala ispred nas. Pričala je na telefon. Imala je tanku, belu haljinu, savršeno pripijenu uz njeno kruškoliko telo. Mirko je razgoračio oči i ispuštao jedno tiho „Uuuuuu....“, a i ja sam, iako nemam običaj da zagledam u devojke na trgu, blenuo u nju. Ispod bele haljine su se nadzirale crne tangice. Zažmurio sam, pokušavajući da u nozdrvama oživim miris crnih tangica slepljenih uz vaginu moje bivše devojke. Osećao sam bubrenje u gaćama. Iz sanjarenja me je prenuo Mirkov bahati smeh. Čovek sa crvenom kosom je prišao devojci sa leđa, zavrnuo haljinu i iz sve snage je udario po zadnjici. Mirko je veparski dobacivao „Bleso, Bleso, nemoj da si bezobrazan!“ Devojka je od straha počela da trči. I ja sam imao tu želju. Ali nisam mogao da pobegnem sa radnog mesta. A najrađe bih otrčao, sa njom ili u nekom već drugom pravcu. Samo da se sklonim od Mirka i čoveka sa crvenom kosom. Uvek sam bio na oprezu kada je on bio u blizini. Sedim, kao čitam knjigu, a krajičkom oka pratim šta radi. Da li priča sa nekim, da li spava ležeći na trotoaru ili šta već. Mirko mi je dosađivao. „Kako možeš da čitaš na ovu vrućinu?“, pitao me je. „Pa, eto. Brže mi prođe vreme.“, kratko sam odgovarao. „Slušaj, da sam ja na tvom mestu, da prodajem sladolede i da imam kecelju, znaš šta bih ja radio?“. Ćutao sam. „Pa, znaš li?“, pitao je Mirko, a ja shvatih da sam precenio retoričke moći ovog tipa pretpostavivši da postavlja retorsko pitanje. „Ne znam, Mirko“, rekoh odlažući knjigu, ali i dalje krajičkom oka posmatrajući Crvenog. „Buraz, ja da imam kecelju, obukao bih nešto široko ispod, držao ruku kao fol u džepu i po ceo božiji dan drkao. Majke mi. Pa, gledaj ove pičke što prolaze. Pa, ovo je bolje nego najbolji pornić, majku ti!“, govorio je zajapureno, a onda spusti glas „Vidu ovu, jebote!“, nanišani pogledom na neku plavušu preko puta ulice koja je za ruku vodila ćerkicu. Prošle su pored čoveka sa crvenom kosom, a on im je, pogađate već, pokazao svoj jezik. Često je to radio. Verujem da nema građanina naše male varoši kojem Crveni nije pokazao jezik. „Ovaj Bleso je jedini Crveni koga volim“, govorio je Mirko, ponosan na svoju monarhističku igru reči. A, onda jednog dana, Crveni se nije pojavio na trgu. Nisam se uzbuđivao oko toga. Dešava se svašta, zašto jedan dan ne bi i on izostao? Svi ponekad izostanu. Svi osim mene, Mirka, momka sa knjigama i one zgurene babe sa krstom. Ona stvarno nikada nije izostajala. Zvao sam je Isus. Samo, njemu je lakše bilo. Istina, dok je on nosio svoj krst na putu ka Golgoti, predanje kaže da su ga tukli, mrcvarili, mučili. To jeste nezgodno, ali on je svoje odradio za jedan dan – a ova nesrećna baba je svaki dan nosila svoj krst na svom privatnom Golgota roadu. Baba, na pola puta između Sizifa i Isusa. Jednog dana i ona će umreti, ali neće se vinuti put neba da se pridruži svom Ocu. Crveni se nije pojavio ni drugi dan. To sam već radosno primetio. Pa ga nije bilo ni trećeg. Ni četvrtog. Pa je ubrzo prošlo sedam dana bez Crvenog. Primećivao sam to i veselio se. Iskreno. Kao dete koje se raduje kada nasilnici prestanu da ga maltretiraju. Jedan me je tip tako muštrao kao klinca. Govorio mi je da sam peder. Strašno me je to pogađalo. Bio je par godina stariji od mene. Jednog se dana preselio u Valjevo. Tada sam bio srećan isto kao i onaj dan kada sam prvi put pomislio da je čovek sa crvenom kosom negde nestao. Da ga više nema. Međutim, nisam mislio da se preselio u Valjevo kod oca. Da, Crveni je verovatno ili negde zatvoren ili je umro, mislio sam. A onda se javila ta misao koja me danas proganja, jedna misao koja je zauvek promenila moj život – ako je negde zatvoren, pre ili kasnije će se vratiti i opet ću strahovati od njega, možda bi bilo bolje da je.. Umro. Da, pomislio sam to. Prvi put u životu sam poželeo nečiju smrt. Neki crv se probudio u mojoj glavi. Jasno sam mogao da ga vidim, iako sam bio potpuno svestan da to mogu samo ja. Tada je bio crvić. Sada je postao ogromna zmija. Crvić mi je govorio ispravne stvari „A što onda ne bi voleo da i Mirko umre? Pa, on te još više maltretira.“ Pravio sam se da čitam knjigu, a u stvari sam bio zbunjen prisustvom crva u mojoj glavi, tog nenadanog gosta. „Da, ali, znaš“, rekao sam crvu „Mirko ima ženu i decu.“ Crvić me je pljunuo. Od kada je Crveni nestao, Crv se pojavio. I nije odlazio. Svaki dan me je ispitivao. „Kakav si ti to čovek ako misliš da neko ko je siromašan i nema nigde nikoga više zaslužuje smrt nego neko ko je samo na prvi pogled primeran građanin, a znaš da je ološ?“, pitao me Crv. „Stidiš li se svoje poezije?“, zadirkivao me je Crvasti skot. Dani su prolazili. Crv je bio sve veći i veći. Počeo je da leži opružen na mom frižideru. Ili na klupama gde je nekada znao da leži čovek sa crvenom kosom. Čak je i Mirko primetio da nešto nije u redu „Mali, sve si mi pogubljeniji. To ti je od knjiga, kažem ti ja, manje čitaj, više prcaj“, govorio je dalje u svom stilu, a Crv se kao lud smejao njegovim šalama. Crv je još uvek bio samo crv, osim što je rastao. Postajao je sve veći i veći, a na, recimo, glavi su mu se pojavile dve vijugave crvene dlake. „Ja sam tvoj Crveni Crv, Crveni Crv“, pevao mi je na uvo kada bih se budio, pevao mi je na uvo kada bih legao da spavam. Sada mi sikće na uvo. Kada se budim, kada ležem. Avgust se otegao. Dani na poslu su bili predugi sa Crvom i Mirkom. Nisam više mogao da izdržim. „Mirko, da ne znaš šta je bilo sa onim Crvenim, znaš onim blesavim što je blejao po trgu? Nema ga nešto u poslednje vreme“, pitao sam ga napokon. Mirko se prepodobio i uzdahnuo. „Jadan Jovo“, prvi ga je put tada oslovio po imenu „umro je pre desetak dana.“ Začudio sam se, a Crv je počeo da poprima neke čudne šare. „Jovo? Pa ti si znao ko je on!“, gotovo uzviknuh. „Kako neću znati, mali, živeo je u podrumu zgrade gde mi stanuje tetka. Samo su ga jednog jutra našli mrtvog ispred vrata podruma. Ma, strašno! I to ga našla neka žena sa detetom. Horor, jebote. Nesretnik se upokojio, sad mu je lakše valjda. Nek mu je laka crna zemlja“, reče Mirko i prekrsti se. Možda je namestio krstić blizu srca – možda i nije – ne sećam se. Opet sam se pravio da čitam knjigu. Neka senka se nadvila iznad mene. Znao sam ko je to. Podigao sam glavu, a nekadašnji Crv, sad već potpuno transformisan u Zmiju, palacao je svojim dugačkim jezikom ispred mog lica. Uzviknuo sam. Mirko je skočio. „Mali, koji ti je kurac?“ Zmija je već bila na drugoj strani ulice i pobednički se kezila. Leto se vuklo kao prebijeni pas. Mirko je bio standardno dosadan. Nisam ga više slušao. Samo sam posmatrao Zmiju koja me je neprestano prepadala. Nije želela, čini mi se, da me ujede. Samo me je plašila i podsećala na svoje prisustvo. Nalazio sam je sklupčanu kako zveči u tanjiru, u knjizi, u gaćama. Onda kao krene da me ujede, ali me samo lizne svojim hrapavim jezikom i pobegne. Dobio sam otkaz deset dana pre isteka ugovora. Mirko je rekao mom gazdi da loše utičem i na njegov, a kamoli na sopstveni posao. Napustio sam svoj mali grad i vratio se u Beograd. Mislio sam da će ona ostati tamo, da me neće pratiti. Ali, kada sam došao, našao sam je sklupčanu u koferu. Nešto je mrmljala. Prvi put od kada se od Crva pretvorila u Zmiju nešto pokušava da kaže. Nisam razumeo šta. Danima već ne izlazim iz stana. Jedem i pijem. Neprekidno. Želim da budem što jači. Moram se sukobiti sa Njom. Moram. Sada ležim na krevetu. Ona je opružena na stolu. Ogromna je i debela. I dalje govori. Sve glasnije. Mislim da ću uskoro uspeti da je razumem. Ako bude još samo malo glasnija. Još samo malo. Oči mi se sklapaju. Zmija je sve glasnija. „Zločinčić i kaznica, zločinčić i kaznica, zločinčić i kaznica“, pevuši Zmija zvonkim dečijim glasom. Pada noć. U stanu je sve tamnije. Oči mi se sklapaju, a ona je sve bliža meni. Polako mi prilazi. Odvratna je Zmijetina, ali tako umilno, tako Tačno peva. Kapci padaju. Ona mi se obavija oko vrata. Osećam nekakvo peckanje na vratu. Kao kada primaš vakcinu. Samo da se probudim kasnije. Samo da se probudim. Samo da se. Samo da. Samo. Kapci su pali.

Budim se. Sunce se probija kroz roletne. Sam sam u stanu. Ustajem. Skakućem. Smejem se. Otvaram prozor. Sunce šiba pravo u mene. Hristoliko širim ruke i primam Sunce. Onda se okrećem ka stanu. Zidovi su savršeno čisti i beli. Sedam. Na stolu ispred mene je otvorena neka knjiga. Čitam jedan odlomak koji valja zapamtiti.

A, onda, mahinalno, podižem ruku ka svom vratu i jasno, sasvim jasno napipavam ožiljak.

Нема коментара:

Постави коментар