Odgovor na dilemu gluvih - IZ BIBLIOTEKE – Branko Vukojević, "Kako je bio rokenrol" (Društvo ljubitelja popularne kulture, Beograd, 2005.)

Da je pisati o muzici isto kao plesati o arhitekturi, mnogo je već puta ponovljena fraza (istina, ponekad pripisivana Frenku Zapi, a ponekad Elvisu Kostelu). Međutim, koliko god ova „urbana poslovica“ bila zavodljiva i duhovita, ipak se mora priznati da je - čak i u okvirima našeg jezika - nemali broj onih koji su ostavili značajne tekstove o pop muzici i njenim derivatima. Pretpostavljam da će svaki zaljubljenik sastaviti drugačiju listu omiljenih „plesača o arhitekturi“, no, kada bih se i sam latio tog nezahvalnog, sastavljačkog posla, na prvom bi se mestu našao Branko Vukojević. Pisanje ovog autora mi je utoliko značajnije jer nisam imao priliku da njegove tekstove čitam u vreme kada su se pojavljivali, već tek naknadno (omela me sićušna činjenica da nisam bio rođen).

„Džuboks“ je jedno od Onih mitskih mesta jugoslovenskog novinarstva. Naravno, kao što to obično biva, vremenska distanca je pogodan okvir za naknadna učitavanja i ulepšavanja, a avaj, sklon sam tome da urbane mitologizacije primam sa određenom dozom rezerve – jednostavno, nije mi interesantno da kao recepijent učestvujem u tome da neki sredovečni ljudi fabrikuju svoju bolju prošlost (o tome, recimo, kako se ta prošlost fabrikuje na primeru zagrebačkog „Poleta“, sjajno je pisao Viktor Ivančić, verovatno najbolji pisac/novinar ovog jezika). No, razmišljati o tome da li „Džuboks“ ima važnu kulturološku ulogu bilo bi besmisleno (kao što je i pitanje da li je rokenrol umetnost zapravo dilema gluvih, kako bi to rekao Branko Vukojević), a i arhiva ovog časopisa dostupna na sajtu Popboksa bi vrlo lako mogla demantovati i najrezervisanijeg cinika. Branko Vukojević bio je jedan od najvažnijih autora i urednika u upravo najvažnijem periodu ovog časopisa – krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih dvadesetog veka.

Iako se ovaj vremenski period prepoznaje kao doba u kome je „sveža krv“ bio „novi val“, pisanje Branka Vukojevića čini mi se važnim prevashodno zato što dobrano izlazi iz dominantnih obrazaca epohe (obrazaca koji su verovatno tek naknadno i stvoreni), premda o ključnim autorima i pločama novog talasa piše nepogrešivo precizno i pohvalno. U knjizi pratimo hronološki poređane tekstove od 1975. do 1991. godine, a ono što posebno zadivljuje je „analitički um“ kojim je autor prilazio kako raznorodnim fenomenima (od simfo-roka preko Bitlsa i Bijelog dugmeta do Šarla Akrobate i filma), tako i različitim žanrovima (recenzije, intervjui, reportaže, feljtoni). Malo bi se koji ovejani panker i nosilac spomenice iz zlatnih dana danas usudio da prizna da je, recimo, Bijelo dugme dobrim delom svoje karijere bilo odličan bend – Vukojević u nizu tekstova daje sijaset neoborivih argumenata zašto je to tako (doduše, on piše uglavnom o „Eto, baš hoću/Bitanga i princeza/Doživjetu stotu“ Dugmetu, a ne „Hajdemo u planine“ Dugmetu).

Branko Vukojević (1956-2003)

Drugu važnu stvar Dragan Ambrozić ovako definiše „Vukojević je formulisao naše shvatanje čitavih oblasti pop muzike“. Zaista, u mnogim tekstovima Vukojević prilazi pop muzici sa jednim širokim, eklektičnim kritičarskim aparatom (kakav je, valjda, i nužan da bi se postmoderni civilizacijski bućkuriš kakav rokenrol jeste stavio u određene okvire), obraćajući pažnju na sve ono što rokenrol čini prevashodno sociološkim, a ne samo muzičkim pitanjem. Kao ilustrativan primer može da posluži sjajan četvorodelni tekst o fenomenu heavy metala u kome autor ovaj pravac prokazuje kao izrazito patrijarhalan, konzervativan i dogmatičan („Na nastupima teškometalaca po Britaniji i SAD mogu se videti stotine mladića kako tresu glavama i 'sviraju' imaginarne gitare, oponašajući idole sa bine. Nasuprot tome, novi talas je doneo poziv da se izmišljene gitare zamene pravim i da svako pokuša da pravi svoju muziku.“)

U moru knjiga i filmova koji se bave ovim periodom i koje niču u doba „atraktivnih godišnjica“, čini mi se da ova od svih najbolje odgovara na pitanje iz svog naslova „Kako je bio rokenrol?“ Milić Vukašinović i Koja, Lenon i Atomsko sklonište, Elvis Kostelo i Srđan Marjanović, Dejvid Birn i Prljavo kazalište – ma kakvi da su sudovi izneseni o svim ovim pojavama, „smiješani najlakše se piju“.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 22.4.2013.)