Apokalipsa danas - IZ BIBLIOTEKE - Don DeLilo, "Kosmopolis" (Geopoetika, Beograd, 2004)

Film kome sam se, lično, veoma radovao prethodne godine, a u koji sam se poprilično razočarao bio je „Kosmopolis“, starog majstora Dejvida Kronenberga, snimnjen po romanu Dona DeLila. Priznajem, nisam baš bio oduševljen kada sam video da je glavna zvezda filma stanoviti Robert Petison, poznat po ulozi u tinejdž-vampirskoj sagi „Sumrak“, ali tešilo me je prisustvo velikog reditelja koji je u više navrata pokazao da ume da se izbori sa ekranizacijama (podsetimo, radio je filmove po romanima autora kao što su Barouz, Balard ili King). Ipak, konačni rezultat je jednostavno loš, a nesretni mladi vampir nikako nije glavni razlog za to. Iako je film vizuelno vrlo interesantan, iako su vidljivi rediteljevi napori da oneobiči pristup delu zasnovanom uglavnom na statičnim dijalozima - rekao bih da film nije dobar baš zato što knjiga jeste, odnosno, film je medij koji ne može (ili mu je makar neuporedivo teže) da artikuliše one kvalitete koje ova knjiga nudi. A i priča kakva je „Kosmpolis“ se mogla ispričati u formi romana samo ako sa druge strane kompjutera sedi pisac kalibra Dona DeLila.

Naime, „Kosmpolis“ je postmoderno recikliranje džojsovskog narativa u kome se čitava priča plete oko jednog dana u životu Erika Majkla Parkera, mladog multimilijardera. Zaplet je krajnje jednostavan - priča je stacionirana u Njujork, kraj je veka, a junak koga pratimo ima želju da pređe ceo grad da bi se ošišao u berbernici u koju je kao dečak odlazio sa ocem. Tokom putovanja kroz zakrčeni grad (anarhistički i antiglobalistički protesti, sahrana poznatog repera, poseta predsednika Sjedinjenih Američkih Država), Parker kroz prozore svoje futurističke limuzine - koja više liči na svemirski brod nego na automobil - posmatra svet doveden do ivice pucanja. U njegovom autu-kancelariji se smenjuju saradnici, ljubavnice, lekari, a od debela, zatamnjena stakla odbijaju se vapaji i agresija onih famoznih 99% građana. Parker je, naime, otelotvorenje bankarske demokratije, simbol poretka u kome moć stoji u rukama ljudi zatočenih slatkim okovima svog fiktivnog sveta - sveta u kome je jedina stvar koja te suštinski može uzdrmati treperenje nekakvih brojeva na ekranu (a ne mislim na teletekst u kladionici) i vrtoglava promena kursa jena koja brine (anti)junaka ovog dela. No, ma koliko limuzina glavnog lika bila sigurnosno obezbeđena, spoljni svet nalazi svoje kanale da se probije u ta „nedostupna polja“ - pisac to uspeva prvenstveno kroz lik Parkerovog potencijalnog atentatora koji je, tek, ispljuvak korporativnog čudovišta glavnog junaka. Etički problem je, naravno, u tome što je taj ispljuvak ljudsko biće - otuđeno, nesnađeno, odbačeno.

Don DeLilo (1936 - )

Beskrupoloznost autistične japijevštine, zarobljene u svom kvazi-postistorijskom simulakrumu, izložena je nemilosrdnoj DeLilovoj kritici u ovom romanu, ali „Kosmopolis“ nije tek levičarski traktat. Naime, jedna od najvećih vrednosti ove knjige je besprekorna stilska uglancanost (do ovog zaključka dolazimo i zahvaljujući činjenici da je roman preveo Zoran Paunović, jedan od najboljih prevodilaca sa engleskog na naš jezik). DeLilo svesno gradi vrlo artificijelno delo, njegovi junaci su plošni, a njihove dileme, stremljenja i problemi su kao glasna, elektronska muzika u mračnim klubovima - muzika je tu, ali zvučna slika je mutna, neartikulisana, na izvestan način primitivna u svoj svojoj tehničkoj savršenosti. Pisac, dakle, na još jednom vrlo važnom nivou hvata duh svoje epohe osuđene na koncentrovanu otuđenost. Bez obzira, ipak, na „objektivnu“ odvratnost glavnog junaka, DeLilo uspeva da pronađe pukotinu kroz koju donekle humanizuje Parkera, pa, čak ga i približava pomenutom liku atentatora - DeLilo ih je maestralno postavio kao gotovo odraze u ogledalu, a, opet, izbegao je zamku relativizacije. Jer, Parker je i sam svestan vlasitite obezljuđenosti i pokušava da je prevaziđe tom fiksacijom berbernicom koje se seća iz detinjstva - berbernicom koja je simbolički ništa drugo do poslednja nit koja junaka održava u vezi sa svojim previrtuelnim životom. Ali, jalova je ta nit, nažalost po junaka, a možda, na sreću po roman.

DeLilov „Kosmopolis“ nikako ne pruža optimističnu sliku sveta. Otišao bih dalje i rekao da je čitanje ove knjige, u izvesnom smislu, čak i neprijatno iskustvo. Ali, s obzirom da živimo u apokaliptičnoj današnjici, uljuljkani u derivate sveta koji nam isporučuju razni „parkeri“, DeLilov roman je šamarčina koju valja primiti ako ti je stalo do mućkanja glavom.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 20.5.2013.)