„Ulaz u raj ili kraj istorije“, knjiga kratkih priča
Dragoljuba Raše Todosijevića, poznatog vizuelnog umetnika, izašla
je prošle godine u izdanju beogradskog izdavača „LOM“. Večeras
će u Kulturnom centru Grad biti promovisano ovo izdanje, a osim
autora, na promociji će govoriti i Flavio Rigonat, urednik izdavačke
kuće „LOM“ i Tijana Spasić, urednica književnog programa KC
Grada. U susret ovoj promociji, razgovarali smo sa Dragoljubom Rašom
Todosijevićem.
U javnom prostoru ste prevashodno prepoznati kao
vizuelni umetnik, iako se pisanjem bavite gotovo podjednako dugo kao
i vizuelnom umetnošću. Jednom ste izjavili „Pisanje za mene nije
hobi, već potreba da se iskažem i u toj formi kreativnog
stvaranja“. Koje potrebe Vam ispunjava delovanje u tom umetničkom
polju?
Ljudi koji se trude da razumeju duh novih pojava u
umetnosti, dobro znaju da prevratničke pokrete neizostavno prate
članci pisani od strane samih umetnika. Tu drugu i veličanstvenu
istoriju, istoriju pisanu perom protagoniste, vazda i bezrazložno
svodjenu na srceparajuću beletristiku ili na oblaporni i novčano
isplatljiv holivudski kić, moguće je pratiti, milimetarskom
tačnošću, od Renesanse pa tako, korak po korak, do danas. S kraja
šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka o novim
umetničkim pojavama u Beogradu, sem hrabrih i retkih izuzetaka, niko
nije želeo, voleo niti znao šta da napiše a kamoli šta suvislo i
javno da kaže. Obrni-okreni nove umetničke pojave su smrtna pretnja
postojećem redu stvari; to se odnosi kako na umetnike-perjanice, na
njihove imitatore, na kritičare, trgovce i uspavani akademski
establišment tako i na politička udruženja koja iz zadimljenih
jazbina budalasto umišljaju da su sposobna da svojom provincijskom
uskogrudošću, patrijarhalnom beznačajnošću i ćoravom dogmatikom
mogu da skamene zatečenu stvarnost. Zato je tu novu umetnost u
Srbiji valjalo pomno prećutkivati, novčano je ne podržavati, grubo
je potcenjivati i naokolo je predstavljati kao bezvrednu i
kratkovečnu budalaštinu koja nema šta da traži kraj stamenih
težina «trajnih vrednosti». Nećete mi verovati ako vam kažem da
se to ovde radi i događa i dan danas, dakle posle četrdeset i više
godina od njene pojave. Kič je, dragi prijatelji, neizbežni sadrug
političara na vlasti ili nešto poput lude Grete koja gazi svetom i
umišlja da će svojim bangavim nogama biti čuvar tradicije i
zlatne prošlosti.
Tada sam smatrao da je i na meni da se latim
objašnjavanja i publikovanja članaka a sve to u dobroj nameri da
jednim uistinu zaludnim kulturtregerajom kažem da je naša nova
umetnost nepatvorena tekovina novog vremena, naravno tekovina u širem
ramu evropske kulture, da je negodovanje kojekuda zbrčkanog gulaš
tradicionalizma usputna pojava i da je samo pitanje vremena kada će
se onovremena Jugoslavija dičiti svojom modernom umetnošću. Sve se
to nije obistinilo. Srbija se skamenila u svojoj umišljenoj
tradiciji, a ja sam digao ruke od pisanja o umetnosti jer nisam želeo
da pre podne budem «objektivni kritičar» a popodne «subjektivni
umetnik». Tih cenjenih pelivana s debelim knjižurinama beše
podosta po Beogradu a meni nije padalo napamet da se priključujem
toj umišljenoj dvostrukosti. Umesto pisanja o umetnosti počeo sam
da pišem kratke priče o umetnosti.
Priče u poslednjoj knjizi su raznorodne, kako
tematski, tako i stilski. Međutim, čini mi se da im je zajedničko
to što u svima, sa jedne izvesne ironijske distance, demaskirate i
razarate neke suštinski izmišljene narative (od istorijskih,
umetničkih, ideoloških pa sve do onih ličnih, porodičnih, kao u
priči „Pretendent“). Kako
Vi vidite neki referentni okvir - kako društveni, tako i književni
- u koji biste stavili Vaše priče?
Budući da sebe mogu opisati sintagmom self-made man, a
to je, budite uvereni, za izvitoperene srpske kulturne prilike nešto
najgrđe što se o jednom čoveku može reći; dakle siromašna osoba
iz sirotinjskog okruženja, mladac sa beogradskog asfalta, bez
porodičnih, plemenskih ili zavičajnih veza, bez političke podrške,
bez čaršijske uvezanosti ili drugih prednosti
patrijarhalno-palanačkog života - tako dragih ulizicama,
kleptomanima i nesposobnjakovićima bez znanja dara, mara i moralnih
temelja – ja sam svoje znanje o umetnosti sticao daleko izvan
Akademije likovnih umetnosti i, sa druge strane, prilikom pisanja
mojih priča ja se nisam oslanjao na istoriju književnosti niti sam
u pozadini imao ideje i dosege savremene srpske književnosti.
Naravno da su mi bile draže čarolije mediteranskih širina Homerove
Odiseje nego prašnjava pobrđa Starog Zaveta. Naravno da sam o D.
Harmsu ili o V. Hlebnjikovu ili o Adolfu Frederiku
Rajnhardu, znao mnogo ranije nego što su njihova imena došlo
u žižu interesovanja jugoslovenske javnosti i naravno da sam o
evropskoj i ruskoj avangardi ili o američkoj bit poeziji ili pak
njujorškoj školi znao detaljnije i jasnije od mnogih naveliko
opevanih stručnjaka a da ne govorim o mojim profesorima koji nisu
videli dalje od svog nosa na relaciji Kalemegdan - Slavija. Nakon
«Edinburške izjave», koja se i posle trideset i pet godina i dalje
štampa po evropskim i američkim kulturnim institucijama ja sam se
latio pisanja neke vrste apokrifne istorije umetnosti koristeći
svima prihvatljivu instituciju književnosti kao praznu ljušturu u
koju bi smeštao moja šegačenja ili zapažanja o protivurečnostima
savremene kulture. Istine radi i nažalost, današnjem umetniku
jedino preostaje da bude «pobunjeni čovek» u granicama
pristojnosti i dobrog ukusa.
(intervju objavljen u dnevnom listu "Danas", 11.12.2012.)
Нема коментара:
Постави коментар