недеља, 05. јануар 2014.

Nove umetničke pojave su smrtna pretnja postojećem stanju stvari (intervju - Dragoljub Raša Todosijević, vizuelni umetnik i pisac)

Ulaz u raj ili kraj istorije“, knjiga kratkih priča Dragoljuba Raše Todosijevića, poznatog vizuelnog umetnika, izašla je prošle godine u izdanju beogradskog izdavača „LOM“. Večeras će u Kulturnom centru Grad biti promovisano ovo izdanje, a osim autora, na promociji će govoriti i Flavio Rigonat, urednik izdavačke kuće „LOM“ i Tijana Spasić, urednica književnog programa KC Grada. U susret ovoj promociji, razgovarali smo sa Dragoljubom Rašom Todosijevićem.

U javnom prostoru ste prevashodno prepoznati kao vizuelni umetnik, iako se pisanjem bavite gotovo podjednako dugo kao i vizuelnom umetnošću. Jednom ste izjavili „Pisanje za mene nije hobi, već potreba da se iskažem i u toj formi kreativnog stvaranja“. Koje potrebe Vam ispunjava delovanje u tom umetničkom polju?
Ljudi koji se trude da razumeju duh novih pojava u umetnosti, dobro znaju da prevratničke pokrete neizostavno prate članci pisani od strane samih umetnika. Tu drugu i veličanstvenu istoriju, istoriju pisanu perom protagoniste, vazda i bezrazložno svodjenu na srceparajuću beletristiku ili na oblaporni i novčano isplatljiv holivudski kić, moguće je pratiti, milimetarskom tačnošću, od Renesanse pa tako, korak po korak, do danas. S kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka o novim umetničkim pojavama u Beogradu, sem hrabrih i retkih izuzetaka, niko nije želeo, voleo niti znao šta da napiše a kamoli šta suvislo i javno da kaže. Obrni-okreni nove umetničke pojave su smrtna pretnja postojećem redu stvari; to se odnosi kako na umetnike-perjanice, na njihove imitatore, na kritičare, trgovce i uspavani akademski establišment tako i na politička udruženja koja iz zadimljenih jazbina budalasto umišljaju da su sposobna da svojom provincijskom uskogrudošću, patrijarhalnom beznačajnošću i ćoravom dogmatikom mogu da skamene zatečenu stvarnost. Zato je tu novu umetnost u Srbiji valjalo pomno prećutkivati, novčano je ne podržavati, grubo je potcenjivati i naokolo je predstavljati kao bezvrednu i kratkovečnu budalaštinu koja nema šta da traži kraj stamenih težina «trajnih vrednosti». Nećete mi verovati ako vam kažem da se to ovde radi i događa i dan danas, dakle posle četrdeset i više godina od njene pojave. Kič je, dragi prijatelji, neizbežni sadrug političara na vlasti ili nešto poput lude Grete koja gazi svetom i umišlja da  će svojim bangavim nogama biti čuvar tradicije i zlatne prošlosti.
Tada sam smatrao da je i na meni da se latim objašnjavanja i publikovanja članaka a sve to u dobroj nameri da jednim uistinu zaludnim kulturtregerajom kažem da je naša nova umetnost nepatvorena tekovina novog vremena, naravno tekovina u širem ramu evropske kulture, da je negodovanje kojekuda zbrčkanog gulaš tradicionalizma usputna pojava i da je samo pitanje vremena kada će se onovremena Jugoslavija dičiti svojom modernom umetnošću. Sve se to nije obistinilo. Srbija se skamenila u svojoj umišljenoj tradiciji, a ja sam digao ruke od pisanja o umetnosti jer nisam želeo da pre podne budem «objektivni kritičar» a popodne «subjektivni umetnik». Tih cenjenih pelivana s debelim knjižurinama beše podosta po Beogradu a meni nije padalo napamet da se priključujem toj umišljenoj dvostrukosti. Umesto pisanja o umetnosti počeo sam da pišem kratke priče o umetnosti.
Priče u poslednjoj knjizi su raznorodne, kako tematski, tako i stilski. Međutim, čini mi se da im je zajedničko to što u svima, sa jedne izvesne ironijske distance, demaskirate i razarate neke suštinski izmišljene narative (od istorijskih, umetničkih, ideoloških pa sve do onih ličnih, porodičnih, kao u priči „Pretendent“). Kako Vi vidite neki referentni okvir - kako društveni, tako i književni - u koji biste stavili Vaše priče?
Budući da sebe mogu opisati sintagmom self-made man, a to je, budite uvereni, za izvitoperene srpske kulturne prilike nešto najgrđe što se o jednom čoveku može reći; dakle siromašna osoba iz sirotinjskog okruženja, mladac sa beogradskog asfalta, bez porodičnih, plemenskih ili zavičajnih veza, bez političke podrške, bez čaršijske uvezanosti ili drugih prednosti patrijarhalno-palanačkog života - tako dragih ulizicama, kleptomanima i nesposobnjakovićima bez znanja dara, mara i moralnih temelja – ja sam svoje znanje o umetnosti sticao daleko izvan Akademije likovnih umetnosti i, sa druge strane, prilikom pisanja mojih priča ja se nisam oslanjao na istoriju književnosti niti sam u pozadini imao ideje i dosege savremene srpske književnosti. Naravno da su mi bile draže čarolije mediteranskih širina Homerove Odiseje nego prašnjava pobrđa Starog Zaveta. Naravno da sam o D. Harmsu ili o V. Hlebnjikovu ili o Adolfu Frederiku Rajnhardu, znao mnogo ranije nego što su njihova imena došlo u žižu interesovanja jugoslovenske javnosti i naravno da sam o evropskoj i ruskoj avangardi ili o američkoj bit poeziji ili pak njujorškoj školi znao detaljnije i jasnije od mnogih naveliko opevanih stručnjaka a da ne govorim o mojim profesorima koji nisu videli dalje od svog nosa na relaciji Kalemegdan - Slavija. Nakon «Edinburške izjave», koja se i posle trideset i pet godina i dalje štampa po evropskim i američkim kulturnim institucijama ja sam se latio pisanja neke vrste apokrifne istorije umetnosti koristeći svima prihvatljivu instituciju književnosti kao praznu ljušturu u koju bi smeštao moja šegačenja ili zapažanja o protivurečnostima savremene kulture. Istine radi i nažalost, današnjem umetniku jedino preostaje da bude «pobunjeni čovek» u granicama pristojnosti i dobrog ukusa.

(intervju objavljen u dnevnom listu "Danas", 11.12.2012.)

Нема коментара:

Постави коментар