Šta je čovek bez urlika? - IZ BIBLIOTEKE – Alan Ginzberg, "Urlik"

Današnji tekst se u izvesnom smislu razlikuje od prethodnih u ovoj rubrici - do sada je uvek u fokusu bila konkretna knjiga, a danas ćemo „samo“ govoriti o čuvenoj poemi „Urlik“ Alana Ginzberga (koristio sam se izvrsnim prevodom Voja Šindolića koji, nažalost, nećete moći naći u srpskim bibliotekama, te se poslužite nekim drugim).

Pre izvesnog broja godina (dovoljno ih je puno da imam distancu, a dovoljno ih je malo da su mi jako sveže u pamćenju), napisao sam jednu pankersku, postpubertersku pesmu, zamislivši je kao neku vrstu gnevne, svađalačke korespodencije sa Alanom Ginzbergom. Nazvao sam je „Krik“ (moj prevod originala „Howl“), sa sve podnaslovom koji glasi „Bradati, hvala ti na naslovu“. Pankerski nabrijanom meni - u čijem su genetskom kodu, paralelno sa hromozomima i ostalim životinjama mikroskopskim, bubnjali porodično nasleđe radničke klase (koja, srećom, još uvek nije otišla u raj) i višegodišnje truckanje na zadnjem sedištu Zastave 101 – jednostavno nikako nije legla subkulturalnost Alana Ginzberga. „Droga, neshvaćenost i mentalne ustanove su za bandu buržujsku“, mislio sam, dižući imaginarni srp i čekić ka nebu. Naravno, nisam tada mogao znati da je sve to stvar onog prokletog konteksta – te da se Amerika u osvit šezdesetih godina, do srži natopljena blagodetima države blagostanja i malograđanštine kao kulturnog imperativa zaista mnogo razlikuje od predpolitičke Srbije XXI veka izgubljene u bespućima varvarskog kapitalizma. Ipak, tu pesmu sam još dugo vukao sa sobom (pa i objavljivao tu i tamo), valjda naslućujući da je, iako joj to ni izbliza nije bila prvobitna namena, ona postala nekakav dragi, nespretni omaž jednom od najstamenijih i najprekretničkijih poetskih remek-dela XX veka – Ginzbergovom „Urliku“.

Alan Turen, veliki sociolog koji se bavio problematikom društvenih pokreta, deli novovekovnu istoriju u tri etape – trgovačku, industrijsku i postindustrijsku. Ako prihvatimo da je Marksova brada svakako najvažnija za drugu od ove tri etape, onda bi bradu Alana Ginzberga mogli svrstati u red najznamenitijih brada postindustrijskog doba (u kome je bio inspiracija mnogima koji su svoj identitet tražili u tzv. novim društevenim pokretima). Premda potrošačka mašinerija teži da Ginzberga svede na jeftin čegevaričan simbol pogodan za bedževe i nekvalitetne majice, neosporno za njega možemo reći da predstavlja kultnu kulturnu ličnost druge polovine XX veka. Naročito je važna ova odrednica „kulturna“ - stoleće za nama donosi novi kontekst (naročito kroz razvijanje studija kulture) u kome se gotovo ravnopravno prepliću tekovine visoke i masovne kulture. Tako, na primer, možemo videti Alana Ginzberga, jednog od najvećih američkih pesnika svog doba, kako se šepuri iza Boba Dilana u spotu „Subterranean Homesick Blues“. To što je Bob Dilan parelelno i zvezda popularne muzike i veliki pesnik, zapravo, govori u korist teze o brisanju suštinske granice između visoke i masovne kulture.

Alan Ginzberg (1926-1997)

Prividno smo se udaljili od same poeme „Urlik“, a, zapravo, sve vreme joj se približavamo. Ginzberg je sredinom pedesetih godina napisao svoj ključni tekst koji je poetički i politički odredio stremljenja bitničke generacije – tekst koji je ostvario domete visoke umetnosti i koji je uspeo da bude jedan od najčitanijih i formativnih tekstova za čitav niz onih koji su odrastali u drugoj polovini XX veka. Ginzberg je „najbolje umove svoje generacije“, taj niz marginalaca obavijenih čvrstom mrenom stigmatizacije, izvukao na svetla pozornosti kako svetine, tako i čuvara njenog lažnog morala; pesnik je urliknuo „postojimo i mi“ i, ne samo što postojimo, nego smo i važna politička činjenica koja može da dobrano poljulja Moloh (simbol koji sam autor koristi da imenuje sistem; Moloh je, zapravo, mitološka figura iz hebrejske tradicije kojoj su u često prinošene ljudske žrtve, prevashodno dece). I, naravno, najsjajnije je to da Ginzbergova poema nije bila samo dnevno-politički vapaj; naprotiv, njeni dugački stihovi i žestoki tempo zasnovan na repeticiji određenih reči su postali matrica za kanalisanje besa protiv sistema koji prožidire. Ovu tvrdnju dokazuje nam i jedan tekst koji je nedavno izašao i koji će, ako ima pravde (a obično je nema) ući u anale književnosti ovih prostora. Reč je, naime, o tekstu „Dajte mi još“ Viktora Ivančića u kome sa autor ginzbergovskim tempom i konciznošću obračunava sa onim „pijanim taksijima Apsolutne Stvarnosti“ iz čuvene poeme, samo što ovih dana u Hrvatskoj te taksije voze agresivni patrioti združeni u kolektivnoj neodgovornosti pred strahotama ratnih zločina. Žalosno je što, kako je Svetlana Lukić primetila u poslednjoj emisiji „Peščanika“, u Srbiji nema nikoga ko bi napisao ovakav tekst.

Ipak, možda je najveća vrednost što Ginzbergova poezija - kao i Ivančićeva esejistika – mogu probuditi Urlik u svakom ko ih Zaista pročita. Načina za kanalisanje tog Urlika je bezbroj. Neko će pisati Drugačije tekstove, neko će Drugačije predavati u školi, neko će Drugačije vaspitavati vlastitu decu. Damir Avdić je na Sajmu knjiga ispričao priču o jednom bankarskom službeniku koji sistemu prkosi tako što svoje klijente savetuje koji su zaista najpovoljniji kreditni aranžmani, odvlačeći ih od onih koje im banka preporučuje. I to je jedan neobičan, ali sjajan Urlik. A šta ćemo sa ljudima u kojima Urlik ne postoji i nikavka umetničko/politička sila ga ne može probuditi? Što se njih tiče, oprostite na prostom jeziku, ali jebeš čoveka bez Urlika.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 26.11.2012.)