Tihe tragedije i mučne ljubavi - IZ BIBLIOTEKE – Milan Kundera, "Nepodnošljiva lakoća postojanja" (Gramatik, Beograd, 2005.)

„So many books, so little time“, davno je - kratko, ali jebitačno - zavapio Frenk Zapa. Svi ljudi kojima je književnost na ovaj ili onaj način važna pate od te boljke. Pametni i knjiški ljudi raznih sorta se uglavnom međusobno druže, a u tim svojim drugovanjima dugo i lepo razgovaraju i o književnosti. Sigurno ste se nekada, posve lažno i licemerno, zaprepastili kad ste shvatili da vaš sagovornik nije čitao neki „ultimativni klasik“ (pa, radilo se o „Don Kihotu“ ili „Velikom Getsbiju“, „Dejvidu Koperfildu“ ili „Lovcu u žitu“). Kažem da je to zaprepašćenje lažno i licemerno jer svaki konzument književnosti ima bar neki naslov (a, bogami, češće i podužu listu) koji je izuzetno važan, kultni, prevratnički ili šta ti ja znam kakav, a da, k vragu, još nije stigao da ga pročita. Čini se da je potraga za nepoznatim knjigama uzbudljivija, a da će i klasični klasici i moderni klasici uvek biti tu – pa, naposletku, u svakoj kući koja drži do sebe tuce takvih knjiga uklopljenih sa bojom police skuplja prašinu. Eto, nadam se da sam se ovim podugačkim uvodom opravdao što do nedavno nisam pročitao Kunderinu „Nepodnošljivu lakoću postojanja“.

Davno sam naleteo na jedan tekst Milana Kundere o Danilu Kišu koji, osim o Kišu, govori nekako i o samom Kunderi (svakako, to mu nije bila namera, već sam se ponovo latio svojih omiljenih rabota – učitavanja i rekontekstualizacije). Dakle, u tom tekstu stoji i sledeće „Pred univerzumom politike, Danilo je tvrdoglavo, silovito ostajao pesnik. Zato je uvek znao da uhvati, unutar istorijske drame koja ga je opsedala, ono što je bilo najbolnije: sudbine zaronjene od početka u zaborav; tugu tihih tragedija; mučnu ljubav prema ljudima bez imena i bez groba.“ Kada bi umesto imena Danilo stajalo Milan, sumnjam da bismo lako mogli doći do preciznije definicije poetičkog (ili, kad smo već kod Kiša, po-etičkog) svetonazora koji Kundera postavlja u romanu „Nepodnošljiva lakoća postojanja“.

Milan Kundera (1929 - )

Roman je stacioniran u komunističku Čehoslovačku i njen glavni grad Prag (sa jednim manjim rukavcem koji govori o vremenu koje glavni junaci provode u egzilu u Ženevi), a radnja se dešava za vreme Praškog proleća i u godinama posle sovjetske invazije kojom se Praško proleće okončalo. Naprosto, kada pišete knjigu o tom periodu, izbegavanje političkog konteksta je jalov posao (čak i kada bi autor, formalno, uspeo da izbegne takav kontekst, to bi o njegovoj političnosti govorilo više nego da je na ma koji način odlučio da se uhvati u koštac sa tim). Kundera u romanu operiše brojnim kontrastima, od kojih je najuočljiviji onaj o kome smo već posredno govorili – kontrast između privatnog i društvenog tj. političkog. Pisac gradi vrlo složenu životnu (privatnu, ljubavnu, seksualnu, porodičnu i sve što uz to) priču između svojih junaka, ali ne može da ignoriše bubnjanje tenkova ispod njihovih prozora; kao što ne može da ignoriše, naravno, ni da se ljudi vole i žive svoje male živote i u velikim, totalitarnim epohama. Ipak, život u sredini determinisanom takvim represivnim ideološkim aparatom Kundera naziva životom u koncentracionom logoru koji je „potpuna likvidacija privatnog“, koncentracionom logoru koji „nije ništa izuzetno, vredno čuđenja, već, naprotiv, nešto svakodnevno, fundamentalno, nešto u čemu se čovek rađa i otuda može da pobegne samo ako napregne sve snage.“

Kundera na suprotnim relacijama (bile one između ljubavnika, supružnika, majke i ćerke, oca i sina) gradi svoju priču. Kroz odnose svojih likova pisac ispisuje briljantne redove o opozitnosti muškaraca i žena (i njihovog shvatanja seksualnosti, pre svega), prirode i ljudi („Samo ono što je ljudsko može da bude istinski/tuđe./Ostalo su mešane šume, krtičja rabota i vetar“, rekla bi Vislava Šimborska na sličnu temu), života na selu i života na gradu, kiča i nekiča – pa čak na jednom mestu postoji i upliv postmodernističkih narativnih rešenja u kojim pisac priznaje sebe kao činjenicu koja kroz svoje likove proživljava ono što je on u životu uspeo da zaobiđe. Naravno, Kundera niti želi, niti pokušava da svoje likove dovede u nekakav kvazisokratovski majeutički koncept, pa da njihovim međudelanjem iznalazi „konačna rešenja“ (sintagma koja sama po sebi zlokobno zvuči) koja bi mogla biti nekakvo uputstvo za život. Naprotiv, autor po svoj prilici više drži do Ingmara Bergmana koji je jednom prilikom sjajno rekao „Živimo u paklu, ali bolje da ga proživimo u dvoje“. Možda zvuči banalno, ali često nam ništa drugo osim toga i ne preostaje.

Kundera svojim romanom pokazuje da to stvarno ne mora biti toliko loše.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 17.12.2012.)