Promocija
zbornika
lezbejske
kratke
priče
sa
prostora
ex-yu
„Pristojan
život”
(Labris)
biće
održana
u
utorak
veče
u
„Kulturnom
centru
Grad”,
s
početkom
u
20
h.
Na
promociji
će
govoriti
Suzana
Tratnik,
Jelena
Lengold
i
Iva
Hlavač,
a
moderatorke
su
Tijana
Spasić,
urednica
književnog
programa
KC
Grada
i
Dragoslava
Barzut,
urednica
knjige
sa
kojom
smo
razgovarali
o
ovom
izdanju.
Društvo
u kome živimo je, generalno govoreći, prilično patrijarhalno,
nacionalno obojeno, a i homofobija je prisutna. Ova knjiga se, po
svim osnovama, suprotstavlja takvoj postavci – sve priče u njoj su
pisale spisateljice, dolaze iz svih krajeva bivše Jugoslavije i
lezbejski odnosi su tema koja ih povezuje. Shodno svim ovim
okolnostima, kakvu recepciju očekujete?
Živimo
u Srbiji, društvu koje je u dominantnoj većini neosetljivo za
„drugačije“. Živimo narativ čiji su impulsi razarajući za sve
što nije dojeno na patrijarhalnom sistemu vrednosti. U takvom
društvu nekompromisno, radikalno zalaganje za jednaka prava i
obaveze pred zakonom kao i jednake mogućnosti LGBTTIQ populacije,
gotovo uvek je pirova borba. Zato su „manji“ upadi u javni
prostor daleko delotvorniji, zato je i ova knjiga, ako je posmatramo
isključivo iz ugla zalaganja za LGBTTIQ prava, onaj lepši, nežniji
vid borbe (ako takav uopšte može postojati). U tom smislu moja
namera je bila da serviram „Pristojan život“, zbornik od 42
lezbejske kratke priče sa prostora Ex Yu koje bi mogle da utiču na
širenje slike o drugima.
Poslednjih
godina pojavio se regionalni književni trend objavljivanja grupe
autora/ki kratkih priča na određenu/zadatu temu (VBZ je tako
objavio na primer antikorupcijske priče, KC Grad je to učinio
prošle godine sa zbirkom kratkih priča o gradu i mladima itd.) Tako
sam videla priliku za zbirku kratkih priča koje
tematski pokrivaju
(i razotkrivaju)
emotivnu, erotsku
i druge
relacije između
dve žene
u sistemu
u kojem
je on
gotovo nedopustiv.
To su
42 kratke
priče koje
su napisane
na prostoru
SFRJ u
perodu od
'92 do
danas. Pri
izboru autora/ki
nije bio
presudan pol,
rodni identitet,
kao ni
bilo koji
drugi identitet
osim spisateljskog.
Pojedini autori/ke
biraju za
svoje junakinje
lezbejke jer
sagledavaju položaj
LGBTTIQ populacije
društveno, kulturno
i politički
važnim.
Budući
da autorke dolaze
iz različtih
država u
kojima je stepen
emancipacije u pogledu
LGBT populacije drugačiji,
da li i
koliko to utiče
na način
na koji se
ovom temom bave?
Bez
obzira na različit stepen emancipacije u bivšim republikama rekla
bih da se književnost oduvek bavila lezbejskim temama, da to nije
nikakva ekskluziva, tako da ne bih mogla da kažem da stepen
emancipacije čini književnost boljom ili lošijom, ona je može
učini manje ili više vidljivom. A najvidljivija je bila u Sloveniji
i Hrvatskoj prethodnih godina, nešto manje u Srbiji, a potpuno
nevidljiva u Crnoj Gori i Makedoniji što ovaj zbornik i pokazuje, s
obzirom da nema nijednog autora/ke iz pomenute dve država.
U
Sloveniji na primer već 20 godina imate konzistentnu aktivističku
lezbejsku scenu koja je bila podrška za mnoge autorke koje su se
našle u ovoj zbirci. Tako da je aktivizam bio oslonac za
književnost. To je ono što aktivizam treba da bude, oslonac, ono
zrno podrške neophodno da se krene, da se drzne živeti sopstvene
poglede na svet, žudnje i ambicije. Neophodno da bi se knjiga i
objavila, a ne samo napisala. Aktivizam treba da bude most između
tih ambicija i prostora koji u društvu postoji za njihovo
ostvarivanje, šta više aktivizam treba da proizvodi taj prostor.
S
obzirom da
je odnos
prema LGBT
populaciji jedna
od tema
po kojoj
se društvo
deli,
da li
postoji opasnost
da u
literarnom bavljenju
tom temom
aktivizam pojede
književnost?
Aktivizam
ne bi
trebalo da
pokreće lošu
književnost, i
ja verujem
da aktivizam
to sam
po sebi
i nije
u stanju.
Mislim da
je danas
teško odvojiti
aktivizam i
umetnost, pa
tako i
književnost i
aktivizam, pre
bih rekla
bih da
je posredi
svojevrsni književizam
- književnost
koja ne
ćuti i
koja menja
stvar.
(intervju objavljen u dnevnom listu "Danas", 27.11.2012.)
Нема коментара:
Постави коментар