Teško je naći dobrog pesnika - IZ BIBLIOTEKE – Raša Kominac Radoslav, "Zamoliću te da se iseliš..." (Fabrika knjiga, Beograd, 2010.)

Kada počinjete tekst o nekoj knjizi, opšta mesta iz baštine svetske književnosti su uvek podesna za parafraziranje, preinačenje, sprdanje i ostale banalnosti redom. Na toj listi opštih mesta se nalaze razne stvari – od motiva iz Ilijade i Odiseje, preko Novog Zaveta, nezaobilaznih Šekspira ili Dantea pa do novijeg lonca svetskih umotvorina u kome se krčkaju i brčkaju Gregor Samsa, Leopold Blum i Holden Kolfid. Ili, recimo, setimo se kako Tolstoj slavno započinje priču o Ani Karenjini – sve srećne porodice liče jedna na drugu, ali svaka nesrećna porodica je nesrećna na svoj način. U tom smislu, ako počinjemo priču o Raši Komincu, možemo takođe reći da su svi „nesrećni“ pisci „nesrećni“ na svoj način, a što se tiče srećnih pisaca – hajde, molim vas, koga oni uopšte zanimaju?

„emocija se može simulirati do jedne granice/nakon toga sve postaje groteska“ R.K.R.

Kada sam rekao ovo „nesrećni“ pisci, naravno da nisam mislio na stanje Kominca ili bilo kog drugog pisca kao privatne individue. Takva tumačenja teksta retko kada imaju za posledicu nešto drugo osim nekakvog tabloidno-voajerskog užitka. No, sa druge strane, za poetski odnosno pripovedački glas (pošto se u ovoj pretežno pesničkoj zbirci nalaze i dve kratke priče) koji dominira u knjizi „Zamoliću te da se iseliš...“ možemo reći – doduše, vrlo uslovno i uopštavajuće – da je nesrećan. Makar u onom konvencionalnom, svakodnevnom, pa samim tim i malograđanskom značenju te reči. Čini mi se da postoji dovoljno razloga da ovu knjigu čitamo kao zbir fragmenata iz života jednog literarnog junaka, olinjalog pisca koji se oslanja na šarmantni stereotip kao što se Bukovski oslanjao na šank. Istina, to je izlizan recept, recikliran do besvesti, ali Kominčev junak ima oružje koje većina drugih iz te urbano-boemske palete nemaju (premda ga žarko priželjkuju) - to oružje kojim nas udara u stomak (i literarno i „literally“) jeste spremnost da nam se ogoli u najboljem mogućem smislu te reči. A koji je to smisao? Pa, onaj koji se dobija iz čarobne formule ISKRENOST – PATETIKA = OGOLJENOST. Teme koje se obrađuju u ovoj knjizi su prvenstveno mali, interpersonalni, privatni paklovi koje proživljavamo svi, u ovom ili onom obliku. Čini se da je taj tematski obrazac preobrađivan mnogo puta, ali...

„jednostavno, ništa na ovom svetu nije tako prosto. ponajmanje ljudski odnosi. odnosi između muškarca i žene. odnos između dva muškarca. dve žene. dve strane iste ličnosti.“ R.K.R.

Raša Kominac zaista uspeva da, koristeći se karverovski preciznim minimalizmom, pronikne i u onaj deo ljudske zbilje o kome javni moral odbija da govori ili – ako baš mora da govori – onda je to nekakva tiha, ućutkujuća osuda. Pritom, ono što daje poseban čar stvarnosti ove knjige je to što Kominčevi junaci nisu neki supkulturalni čudaci izašli ispod šešira gospodina Vilijama Barouza - naprotiv, oni su prosečnoj svakodnevici vrlo bliski i tvarni likovi. Doduše, obavijeni teškom - nepremostivom kao život - aurom patnje. Slika sveta i života koju nam nudi pisac nije toliko mračna, koliko je siva, premda...

Raša Kominac Radoslav (1967 - )

„naleti se kroz život i na nekoliko dobrih ljudi. tu i tamo. ali, patnja prožima svakog. kladim se da ste i vi negde u vašem životu sreli bar jednog dobrog čoveka. isto tako, mogu da se kladim i da ste patili.“ R.K.R.

Istina, okrenutost ka objašnjavanju vlastitog (post)ljubavnog života, može učiniti da lirski junak Raše Kominca izgleda donekle autistično u prebiranjima po vlastitim životnim fiokama. Recimo, taj junak u pesmi „Jazz“ kaže da mu jedan dobar prijatelj zamera da njegova poezija ne doseže dalje od ličnog. Ako ovu zamerku prebacimo sa poezije junaka na poeziju njegovog kreatora, ona bi možda delimično bila i osnovana. No, takve sugestije je i sam autor svestan jer, u izvesnom smislu, pokušava da je neutralizuje kada svom junaka u usta stavlja sledeće reči...

„OK, neka vam bude,/sebičan sam i glancam sopstveno dupe,/ali, zar ne radite to i/vi koji čitate ovo štivo ili/vi koji glasate ili/vi za koje će beslovesni glasati“ R.K.R.

Međutim, netačna bi bila tvrdnja da je Kominac apsolutno izmešten iz nekakve šire stvarnosti i da nije svestan društvenog konteksta u kome njegove pesme nastaju, premda je njegova poezija svetlosnim godinama daleko od bilo čega što bismo mogli nazvati društveno-angažovanom književnošću. No, u svakom slučaju, on svojim žestokim pesmama i ponekom pričom zauzima jednu angažovanu poziciju na, ako hoćete, estetskom polju. Ovom knjigom je lupio jak šamar učmaloj pesničkoj sceni kojom gospodare mistifikatori ili guslari (ili, još gore, mistifikatori-gulsari). Takvoj sceni, uostalom, i sam daje sjajnu dijagnozu kada kaže...

„iščitavam poeziju savremenih srpskih pesnika/i mislim:/bože, kako su dosadni,/gospode, stravično su dosadni!/isuse, pomiluj ih grešne/i učini da postanu/portiri,/ekonomisti,/ fudbaleri,/ili bilo šta drugo/korisnije...“ R.K.R.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 11.3.2013.)