недеља, 05. јануар 2014.

Ljubav u doba nepoznate bolesti...i neke digresije...


Prijatelj mi je došao u kasno predvečerje. Sumoran.
Sedi pored mene, puši cigaretu, prolazi prstima kroz kosu, kratko uzdiše – dakle, radi sve što očekujete od sumornog čoveka. Htedoh da mu kažem da mi ne opterećuje priču stereotipima, rečenica „Sumoran.“ je sasvim dovoljna da prenese poruku i bez ovih suvišnih radnji. No, odustah od te ideje, delom zato što je možda sumoran iz nekog ozbiljnog razloga, delom zato što mi ljudi stalno zameraju da više volim svoje priče i ideje od ljudi. Moj prijatelj ćuti.
Gledam TV na kome se emituje prenos jednog interesantnog događaja. Naime, u nekom elitnom beogradskom hotelu Društvo srpsko-ruskog prijateljstva organizuje izbor za najlepši Tolstojev citat. Divne, poluobnažene misli velikana se šetaju pistom, a članovi petočlanog žirija, sastavljenog od priznatih književnih i filmskih radnika, važno češkaju bradu i grickaju naliv-pera. Komentator navodi da najviše šanse da pobedi ima potencijalna misao-misica pod rednim brojem šest: „Boga je teško spoznati, ali to ne znači da ga nema – to je dokaz Njegove veličanstvenosti, a naše slabosti.Obimna rečenica nastupa u provokativnom izdanju noseći samo lovorov list preko reči Bog. Iz klasičnog erotsko-religioznog zanosa koji osećam svaki put kada gledam izbor za najlepše misli ruskih književnika (inače, ovaj zanos je jedan moj poznanik definisao kaosakralna masturbacija- poslao je esej o tome uglednom časopisu koji izdaje jedan koledž u Kaliforniji, SAD; odgovorili su mu da će objaviti tekst jedino pod uslovom da osmisli kako bi izgledali filmovi koji bi služili zasakralnu masturbaciju, inače, nije isplativo govoriti o njoj ako se može upražnjavati samo prilikom događaja koje pravi Društvo srpsko-ruskog prijateljstva), padam u nešto drugačija razmišljanjasrećan je čovek bio taj Tolstoj, sa tolikom količinom spoznaje. Isti taj Lav je rekao i da:Ljubav je život. Sve što razumem, razumem zato što volim.(inače, kandidat broj četiriovaj put provokativni bikini; donji deo preko imenice Ljubav, gornji preko glagola Volim). Spoznati Ljubav i spoznati Boga, to je finalni uzrok postojanja bića, entelehijaaristotelovski rečeno. Ni ne slutim da će moj prijatelj ispričati sasvim drugačiju priču o spoznaji. Već sam zaboravio na njega, kad on ustade, uze daljinski upravljač i sasvim smanji zvuk:Moram nešto da ti kažem. Ozbiljno je. Baš.
Bio sam kod lekara,“ nastavi on, „patim od jedne ozbiljne bolesti, gotovo sasvim letalne. Bolest se zove adesque desperare in deus et amor.“ Neverovatno. Mislio sam da je adesque desperare in deus et amor samo legenda u koju verujemo mi, umereni levičari i neumerni konzumenti američke (sub)popularne kulture; mit kojim objašnjavamo duge šetnje gradom, slušanje depresivne muzike, konzumaciju alkohola iz flaše koja se nalazi u papirnoj kesi i slično. Moj prijatelj duboko uzdahnu, suzdržavajući se da ne brizne u plač – ipak izvukoh ispod kreveta pakovanje papirnih maramica (uvek ispod kreveta držim stvari koje iznenade mogu da mi zatrebaju). Za sada suzdržavajući suze, nastavi dalje: „Jedini način da prevaziđem tu bolest je amputacija. Lekar mi je sasvim jasno rekao: Ako te oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe; ako te ruka tvoja sablažnjava, odseci je i baci od sebejer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojih nego li sve telo tvoje da bude bačeno u pakao.
Kako misliš amputacija“, pitam krajnje praktično, ne obazirući se na Božanskog lekara opšte prakse. „Lepo. Amputacija. I to amputacija leve ruke do ramena, desne do lakta, leve i desne noge u potpunosti i to samo pod uslovom da prvo moram da isečem svaki prst na nozi posebno; dalje, moram da izvadim levo oko, desno, doduše, ne moram da izvadim, ali moram da ga malo pospem kiselinom; moram da stavim minđuše na uši, a onda da ih otrgnem cepajući sebi resice; na koncu, moram da iščupam jezik i da, bez obzira na bolove, odmah otrčim na audiciju za hor u matičnoj mesnoj zajednici i gušeći se u krvi pevam ’U Budimu gradu’. To je jedini način da prevaziđem bolest. U suprotnom ću sigurno umreti. Možda ne danas, možda ne sutra, ali sigurno ću umreti.“
Moram da pomognem svom prijatelju. Prijatelj se u nevolji poznaje. U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci. U ime dobrih, starih poslovica - izvukoh sataru ispod kreveta (osim satare, tu imam i epruvetu sa hlornom kiselinom, mali nožić specifikovan za nožne prste - mada može da posluži i za kopanje oka, par sasvim lepih minđuša, srednjevekovnu spravu za čupanje jezika i notni zapis numere „U Budimu gradu“) i rekoh: „Ako već moraš, seci odmah.“ Skačem na njega, vitlajući satarom – krstaški sprovodeći Božiju volju. On uplašeno vrisnu i ote mi sataru koja se u njegovoj ruci – puf, magija! - transformiše u mali žilet.
Nežno me poseče po nozi, prijateljski. Ne može se to posekotinom poštenom ni nazvati. Čak ni deminutivni oblik – posekotinica – nije dovoljno blag da opiše crvenkastu mrlju ispod mog kolena. Onda baci žilet i unezvereno istrča iz mog stana. Za njim ostade prašina, kao u crtanim filmovima kada ptica-trkačica pobegne gladnom kojotu. U oblaku prašine se stvori natpis: „Ne igraj se Boga.“ Naljuti me ta poruka. Skupljam obrve i žmirkajući učinim da – puf, magija! - natpis nestane.
Posekotina me ne boli. Više me upozoravajući pecka. Ipak, malo krvi teče iz nje. Celo jutro sam proveo u raspremanju sobe. I ne samo jutro, nego i veče pre toga. I deo popodneva. Bilo je krajnje vreme za generalno čišćenje. Očistio sam sve ćoškove. Sve grudve prašine i dlaka usisao, a potom istresao u kontenjer. Pobacao stare papire. Sredio knjige, zapisao na jedan papir kome sam pozajmio one koje nedostaju. Spakovao u velike kese časopise (uglavnom stare brojeve Total Film-a i FIBA Basket-a) koje ću da odložim u podrum. Stara ljubavna pisma uništio snagom zaborava. Ionako se ne sećam kako su izgledale devojke koje su mi ih pisale. Literarna vrednost tih pisama je bila jako niska. I posle svog tog napora da svoju stambenu jedinicu dovedem u pristojno stanje, treba da se izlažem riziku da krv uprlja sobu? Ne smem to da dozvolim. Prilazim štampaču, kao nekakvom magijskom predmetu koji treba da mi da iscelenje. ON. Zelena lampica. Čuje se radinost male farmaceutske firme Hewlett Packard. Iz grotla uređaja izlazi papir sa pričom koju upravo pišem.
Iako pri ruci imam paprine maramice, kapljice krvi sa noge kupim papirom na kome je priča koja se bliži kraju. U vazduhu se pojavi novi natpis: „Patetično.“ Ovaj neka ostane, pomislim, čak i autorska sujeta ima svoje granice. Neka je i patetično, važno mi je da verujem da moja priča može da predupredi, kontroliše i sanira moju osakaćenost; makar ona bila posredno izazvana samim Bogom.
Zagušljivo je. Otvoram prozor. Kroz njega uleće jedan papir.
Na njemu piše:
Seti se scene iz filma Đavolji advokat u kojoj Đavo (igra ga Al Paćino) kaže Taština je moj omiljeni greh. A onda se seti pesme koju si napisao 28. novembra 2008 godine. Nema naslov, a glasi ovako:

U moju sobu,
uleću hladni sunčevi zraci,
sedim sam i prebiram po ostacima od hrane.

U mojoj sobi,
po nameštaju su tragovi prstiju,
na mojim rukama su rukavice.

U mojoj sobi,
ostao je komad neba na plafonu,
iz kog počinje sitna, dosadna kiša.

U moju sobu,
ponekad uleti kroz prozor pismo
koje mi sakrije glavu od kiše.

Priznaćeš, ima nisku literarnu vrednost. Zaključak izvuci sam.“ U potpisu ovog nenadanog pisma stoji Tvoje bivše devojke, pozajmljene knjige, grudve prašine i dlaka, Lav Tolstoj, Društvo za očuvanje latinskog jezika i, naročito, Tvoj prijatelj. Čudno.
Čitao sam jedan esej Dubravke Ugrešić, zove se Žene, pušenje i književnost, u kome autorka ne govori naročito afirmativno o filmu Đavolji advokat. Drago mi je što sam naišao na taj esej. Još mi je draže što sam ga se sad setio. Zapravo, taj film je jako loš. Doduše, razlog zbog koga Ugrešić govori loše o filmu potpuno je različit od mog, ali nema veze.
Potpuno sam zaboravio na ovu pesmu. Pisao sam je davno. Bio sam tada u nekom čudnom, rastrzanom stanju. Izbegavam reč depresija. Depresija je postala opšte mesto, mesto joj je u lošim filmovima i na društvenim mrežama. Međutim, ne slažem se sa njima, potpisnicima ovog nenadanog pisma. Nije ova pesma toliko loša. Ali opisuje nekog bivšeg mene. Past Tense. Jako je to Simple, moji prijatelji. Više nisam u rastrzanom stanju. Ne, takva stanja mene više ne pogađaju. Da, dešavaju se mojim prijateljima, poznanicima, uopšte ljudima oko mene, ali meni ne.
I, stvarno, ne razumem šta su hteli da mi poruče ovim pismom? 

Нема коментара:

Постави коментар