Kako biti kauboj u ova šugava vremena? - IZ BIBLIOTEKE - Sem Šepard, "Zapisi iz motela" (Clio, Beograd, 2009.)

Amerika je stvarno ogromna zemlja. Zapravo, teško je Ameriku uopšte i posmatrati kao jedinstveni entitet, naprotiv, ona više deluje kao splet različitih zemalja, tek ovlaž okupljenih pod okriljem jezika i nekih poznatih - pitanje je da li i važećih - takozvanih sveameričkih simbola. Čudnovata je to zemlja, barem tako izgleda kada se prelama kroz prizmu literature, filmova, muzike i priča onih koji su je posetili ili neko vreme živeli tamo. Spajaju se u tom američkom loncu Henk Vilijams i Pit Siger, Džoi i Džoni Ramon, Holivud i Grinvič Vilidž, Kastro četvrt i kaljuge Teksasa, Trejsi Ševalije i Don DeLilo. No, to su samo kulturološke odrednice koje određuju ovu državu i rastežu je na suprotne polove - tvrđenje „Amerika je stvarno ogromna zemlja“ može se shvatiti i izrazito denotativno. Naime, ako je verovati Vikipediji, kada govorimo o veličini Amerike, zapravo govorimo o nekih 9,826,675 km². Dakle, ogromno prostranstvo, kao stvoreno za večna putovanja i večna upoznavanja sa nepoznatim. Pa sad, da li se ka zalazećem suncu odlazi na konju ili već u nekom širokom automobilu, stvar je ukusa i preferirane epohe.

Mit o putovanju i osvajanju novih prostora jako je važan za američku literaturu. Primera za to je zaista mnogo - od Melvila i Tvena preko Hemingveja do Keruaka i niza drugih. Zoran Paunović, pišući o ovom motivu kaže „Ovaj mit je u američkoj književnosti gotovo neizbežno povezan sa motivom konkretnog putovanja ili lutanja u stremljenju ka cilju koji je često nejasno, još češće pogrešno, a najčešće ni na koji način određen, cilju koju upravo zahvaljujući svojoj maglovitosti izrasta u simbol metafizičke čovekove potrage za smislom i suštinom života.“ Tekstovi skupljeni u multižanrovskoj knjizi „Zapisi iz motela“ Sema Šeparda u velikoj se meri oslanjaju na ovaj model putovanja kao krunskog simbola samospoznaje ili, češće, nemogućnosti samospoznaje.

Šepard je u ovoj knjizi objavio dosta formalno raznorodnih tekstova - tako, tu ćemo naći i pesme, zatim u potpunosti izvedene kratke priče te dnevničke zabeleške u kojima autor podacima i fotografijama dodatno pocrtava svoj inače vrlo ličan pristup pisanju. Dakle, „Zapisi iz motela“ lutaju ničijom zemljom između poezije, proze i memoara, ali ona stvar koju čitavu knjigu drži na okupu je upravo pominjani motivacioni obrazac - Šepardovi likovi (ili, ako hoćete, varijacije istog lika) sve vreme prolaze kroz nekakva putovanja. Naravno, velika osvajanja neistraženih prostora su ipak stvar jednog drugog vremena - putovanja u ovim tekstovima su stacionirana na dobro utvrđene puteve diljem Amerike, ali unutrašnja putovanja jednako su kompleksna i neizvesna.

Sem Šepard (1943 - )

Ipak, izgled sveta koji osvajaju junaci „Zapisa iz motela“ nije sasvim nevažan. Iako ova knjiga zaista nema u sebi previše materijala koji bi je svrstao u domen nekakve angažovane literature, ona ipak na jedan drugi način savršeno funkcioniše kao knjiga svoje epohe. Većina ovih tekstova nastaje krajem sedamdesetih/početkom osamdesetih godina i kroz njih naprosto izbija atmosfera karakteristična za tzv. deceniju otrežnjenja, deceniju koja je došla nakon buntovnih šezdesetih i velikog razočarenja rezultatima te dekade. Neki umetnici tog vremena su izlaz potražili u oporom i novom panku (kao npr. Peti Smit, Šepardova ljubav iz ranih sedamdesetih), a neki su utehu našli u otkrivanju i rekontekstualizaciji daleke prošlosti. Takvim se rabotama, recimo, u sedamdesetim bavio i Bob Dilan koga je Sem Šepard upravo tih godina pratio na čuvenoj „Rolling Thunder Revue“ turneji (za Šepardov dnevnik sa tog putovanja znalci kažu da spada u jednu od najboljih knjiga rokenrol publicistike). Takav, dilanovski pristup tradiciji nalazimo i u knjizi „Zapisi iz motela“. Sem Šepard i njegovi alter-egoi/likovi doimaju se kao kakvi tužni, postmoderni kauboji. Mnogo je tu ikonografije koje znamo iz westerna nestalo - nema avantura i nema obračuna i u takvom kaubojskom životu, očišćenom od akcije, ostaje samo ta specifična nomadska melanholija, ta svest o tome kako je život uvek negde drugde. Ontološki nemir koji luta čovekom kao onaj čuveni leteći žbun prerijom.

Doduše, važno je reći da većina ovih zapisa nije implicitno prožeta mitologijom o kojoj sve vreme govorimo i da su western asocijacije prisutne, manje-više, sporadično. Ali, kada se knjiga čita u celini, tekstovi u njoj počinju da funkcionišu neobično komplementarno, te kada se zavrti točak Šepardovih priča uvek nekako u prvi plan izbija drama usamljenika koji luta američkom pustarom. Usamljenika koji bi želeo da poput Brusa Springstina krikne „I want to spit in the face of this badlands“, ali, svaki put kada to pokuša, nestane mu vazduha u plućima. Ipak, on nije previše nesrećan zbog toga. Tako mu je to, što bi rekao Kurt Vonegat, tako mu je to. 

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 10.6.2013.)