недеља, 05. јануар 2014.

Pucanje pertle - IZ BIBLIOTEKE - Giljermo Arijaga, "Bufalo noći" (Dejadora, Beograd, 2008)



Više puta sam govorio - istina, preterujući zbog potrebe za argumentom nasušnim - da je jedan od pouzdanijih znakova da je neki film dobar i, što bi se reklo, „autorski“ taj kada vidite da su scenario i režija zasluga istog čoveka. Vudi Alen, Kventin Tarantino, braća Koen, Ingmar Bergman, Ves Anderson, Mihael Haneke - samo su neki sa liste onih čija se imena u najavnoj špici nalaze pored „written and directed by“ stavke. Svi ovi autori svojevrsni su „pisci filmova“ i upravo tim svojim spisateljskim pristupom garantuju da film jeste autonomno umetničko delo, a ne tek još jedan isprdak industrije svesti. Ipak, često se dešava i da se reditelj i pisac spoje u istinski autorski tandem - Kusturica i Sidran u „Sjećaš li se, Doli Bel“ i „Ocu na službenom putu“, Venders i Handke u „Nebu nad Berlinom“ (ma šta mislio o nastavcima karijere nekih od ovih autora, neosporno je da su ove kolaboracije bile antologijske), zatim Altman i Karver u „Kratkim rezovima“, Vong i Oster u „Dimu“, te Skorcese i Šreder u „Taksisti“. No, ova rubrika se zove Iz biblioteke, a ne Iz kinoteke, te zbog čega navodim sve ove primere?
Ako govorimo o filmu s početka 21. veka, nisam siguran da možemo preskočiti „trilogiju“ („Pseća ljubav“, „21 gram“ i „Vavilon“) koju su zajednički uradili reditelj Alehandro Gonzales Injaritu i scenarista (pisac filmova) Giljermo Arijaga. Međutim, kao što to obično biva u sudaru jakih umetničkih figura, pre ili kasnije dolazi do razvoda u kome najviše trpe deca tj. mi, siročići, uskraćeni za nove filmove ovih autora (kolega iz Meksika mi je nedavno potvrdio da Arijagu u intervjuu faktički ne smeš da pitaš zašto su se on i Injaritu posvađali i da ga to pitanje toliko razbesni da nastavak intervjua postane nemoguć).
No, kakav je Arijaga pisac kada su njegove reči osuđene samo na crni trag na belom papiru, naša čitalačka publika imala je prilike da otkrije u dva romana prevedena na naš jezik („Bufalo noći“ i „Sladak miris smrti“). Da bismo razgovarali o romanu „Bufalo noći“ važno je setiti se stihova Čarlsa Bukovskog koje je i sam romanopisac stavio na početak knjige, kao svojevrsni idejni moto „ne odvode krupne stvari čoveka u ludnicu, on je spreman za smrt ili za ubistvo, za incest, krađu, požar, poplavu. ne, neprekinuti niz sitnih tragedija jeste ono što čoveka odvodi u ludnicu... ne kraj jedne ljubavi nego pertla na cipeli koja se pokida kada on žuri“. Naime, roman je ispisan upravo u toj „poetici pertle“ - pertle kao tek simbola tanke linije koja razdvaja ono što zovemo svakodnevnim, uobičajenim životom od onoga što zovemo ludilo.
Giljermo Arijaga (1958 - )
Arijagini likovi su zarobljenici čudnih ljubavnih mnogougla. Manuel (glavni lik i pripovedač) i Gregorio su najbolji prijatelji, Tanja je Gregorijeva devojka, a Manuel i Tanja su u nekakvoj vrsti tajne, ljubavničke veze. Uz to, važna informacija je da je Gregorio šizofreničar i kako njegova bolest više napreduje, Tanja i Manuel inteziviraju svoj odnos. A, pored toga, Manuel ima još dve „tajne“ veze (od kojih je jedna sa Gregorijevom sestrom). Dakle, ovako prepričan, zaplet više liči na kakvu meksičku seriju, a ne na roman jednog od najvažnijih meksičkih savremenih autora, no, postoje dobri razlozi zašto ova priča ipak pije vodu.
Kapisla koja pokreće radnju je Gregorijevo samoubistvo. Budući da je Gregorio bio čvorna tačka u kojoj su se svi likovi sretali, njegova bolest i samoubistvo izbacuje ostale aktere u jedan pomeren diskurs - naime, sve ono što oni rade u nekom smislu spada u postraumatsko bauljanje kroz život, te nam njihove ishitrene i sulude odluke ne izgledaju nimalo nemotivsano. Druga važna stvar je uverljivo Arijagino pripovedanje u prvom licu - autor nam toliko približava pripovedačev svet da ga mi pratimo iz situacije u situaciju u kojima on ruši gotovo sve norme konvencionalnog morala, mi nalazimo sve nemogućija opravdanja za njegove sve nemogućije postupke, a onda, na kraju priče, Arijaga nam (konačno bacajući svetlo na jednog fantomskog sporednog lika) bukvalno izvlači tepih pod čestitim nogama čitalačkim. A, nasuprot indvidualnom planu u kom pisac razbija ljudsku intimu na najsitnije delove, ovom knjigom autor daje i snažnu sliku meksičkog društva - istina, ta slika treperi kao kulisa iza glavnih junaka - te se tako sve te intime prožimaju u okviru disfunkcionalne zajednice, impregnirane korpucijom i intergeneracijskim jazovima.
Jedina stvar koja donekle smanjuje uživanje u romanu su pojedini dijalozi između ljubavnika (mada, problem može biti i u prevodu) - ponekad se doimaju preklišeizirani u svojim izjavama ljubavi. Ali ta zamerka je zaista mala naspram kvaliteta ove knjige. „Bufalo noći“ je snažan roman u kome prepoznajemo odjeke onoga najboljeg iz Arijaginog scenarističkog rada - majstorsko prikazivanje ukrštenih egzistencijalnih paklova ljudi.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 3.6.2013.)

1 коментар:

  1. Анониман07. март 2015. 22:09

    Baš mi se svideo ovaj tekst. Danas sam gledala film Razgovor sa bogovima, gde je jedan od režisera Arijaga. Njegov deo filma je nezaboravan. Čitala sam ovu knjigu i sećam se da mi se veoma dopala. Svidja mi se što si istakao to što je napisana u prvom licu, čini mi se da je baš zbog toga mogao da opiše te tanke linije :)

    ОдговориИзбриши