Među javom i med literaturom - IZ BIBLIOTEKE – Judita Šalgo, "Da li postoji život" (Vreme knjige, Beograd, 1995.)

„Sve u što upere pogled postaje umetnički prizor, slika, pozorište.“ - Judita Šalgo

Jedna od najčešćih zamerki postmodernističkoj književnosti jeste da je samodovoljna u vlastitom artizmu – dakle, da je okrenuta sama sebi i da gubi interesovanje za Stvarni svet (ma šta on bio). Nemam nameru da se upuštam u ozbiljnu teorijsku priču kojom bih dokazivao da ova tvrdnja nije tačna – niti imam dovoljno prostora, niti sam siguran u vlastite kapacitete za ozbiljnu polemiku te vrste. Odlučiću se za jednu drugu tehniku, teorijski skučeniju, ali za potrebe ovog teksta svrsishodniju – ta se tehnika zove „upiranje prstom u knjige koje dokazuju suprotno“. Uzmimo za primer „Klanicu broj 5“ Kurta Vonegata. Narativne strategije koje koristi, skliznuća na teren metafikcije u kojem autor ogoljava strukturu teksta koji stvara i u kojima autor propituje logiku tog istog teksta, pretresanje žanrovskih konvencija u kojima se ovo delo kreće – sve su ovo jasni pokazatelji da je ovaj roman pisan u postmodernističkom ključu. Međutim, takođe je neosporno da je Vonegat svojim romanom ispisao snažnu antiratnu priču, debelo utemeljenu u stvarnosti i paklu dvosmernih zločina u II svetskom ratu, te da je autor problematizovao pitanje krivice za hiljade i hiljade stradalih u tom krvavom piru.

U srpskoj književnosti devedesetih takođe postoji niz dela koja govore izrazito kritički o stvarnosti, a ne dolaze iz modela „stvarnosne proze“. Pored, recimo, Svetislava Basare koji u svojoj „Ukletoj zemlji“ gradeći priču o fiktivnoj zemlji Etrasciji piše jednu od najvernijih slika Srbije tog vremena, pored Milete Prodanovića i njegovog intertekstualnog dijaloga sa Antonijem Isakovićem u „Crvena marama, sva od svile“ - možemo ponišaniti i na knjigu priča „Da li postoji život“ Judite Šalgo.

Judita Šalgo (1941-1996)

Judita Šalgo je bila bliska novosadskom neoavangardnom umetničkom pokretu iz sedamdesetih godina XX veka. Pojedine priče iz zbirke o kojoj danas govorimo su nastale po naslovima koje su dali umetnici značajni za taj pokret (Vujica Rešin Tucić, Miroslav Mandić, Vojislav Despotov itd). Same naznake ovog koncepta jasan su pokazatelj autorkine intentcije da se u pisanju svojih priča udalji od nekakvog tradicionalnog modela pripovedanja. Judita Šalgo ispisuje niz priča koje ispituju probleme stvarnosti, ali ne zaboravljajući činjenicu „da sve što postoji, postoji samo u jeziku, pa da je i čovek tek jezički privid“, kako piše na jednom mestu u knjizi. Ako prihvatimo da nam kroz svaku književost (od one koja je nastajala tako što su prvi ljudi pričali priče uz vatru do one koja nastaje negde na svetu u trenutku dok pišem ovaj tekst) autor predočava određenu sliku sveta (a ne svet), Judita Šalgo spada u domen „poštenih“ pisaca jer se ne krije iza maske neutralnog pripovedanja – ona ne skriva da je slika sveta koju daje zapravo slika data iz registra atomizovanog subjekta bačenog u život. Dejan Ilić je u eseju „Ispred priče“ (časopis Tekstura) napisao da „u jezgru postmodernističke poetike imamo neku vrstu metonimijskog pomeranja: književno delo koje predstavlja svet metonimijski se shvata kao model samog tog sveta“. U tom smislu - imale priče Judite Šalgo fantastične, (kvazi)faktografske, intertekstualne ili ma kakve druge elemente – kada autorka u njima ispituje logiku priče, ona istovremeno i propituje logiku slike sveta tj. mehanizama na kojima se ta slika sveta stvara. Dakle, postmoderna proza nije nužno samozaljubljeno zatvorena u neki izmešteni estecizam – Ilić u pomenutom eseju ide dalje i kaže da, u ovoj ravni gledano, postmoderna proza može biti čitana kao realistička.

A kakva je ta slika sveta u knjizi Judite Šalgo? Neke od ovih priča su odraz kompleksnog političkog trenutka neposredno pred raspad Jugoslavije – trenutka u kom se „na trgu kao na poslužavniku istorija stavlja preda se svoj svakodnevni obrok ljudskog mesa i ideološkog garnirunga“; neke od njih se bave smrtonosnom identitetskom šizofrenijom poredaka u kojima su neki identiteti poželjni, a neki nisu. Sa druge strane, one se bave i odnosom književnosti i sveta - sveta u kome jedan lik ima „ženu – ne njegovog života, niti njegovih snova – već njegove literature“. Ono što je zajedničko tim pričama je da sve odgovaraju na pitanje postavljeno u naslovnoj – da li postoji život? To pitanje je, piše u knjizi, „magijsko“ i na njega nema odgovora, ali „samo postavljanje pitanja znači više od odgovora“ jer „upornim, neumornim propitivanjem o postojanju života, život i nastaje i nestaje“. Među javom i med literaturom ostaje samo jedno – besomučno postavljanje pitanja. Volter bi rekao „Sudite o čoveku pre po njegovim pitanjima, nego po njegovim odgovorima“.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 24.12.2012.)