недеља, 05. јануар 2014.

Pauza


I

Iskren da budem, ne mogu da razumem da se tip u njegovim godinama ovako ponaša“, šapućem joj dok ona žvaće komad pice. Tip je utegnut u usku kožnu jaknu, zalizao je malo sede kose što ima i pije već četvrto piće od kada smo seli. „Koje li mu je ovo piće po redu, čoveče“, pita me mrmljajući i brišući se salvetom. Otpijem dobar gutljaj piva i nastavim ogovaranje „Bio je već mortus pijan kada je došao tamo u biblioteku. A, mislim, nemoj me pogrešno shvatiti, nemam ništa protiv alkohola, čak naprotiv, ali nekako mi je mučno gledati tipa od pedeset i nešto kako piša u lavabo.“ Ona se naglo okrenu ka meni, suzdržavajući smeh „Lavabo je još i dobar. Pogledaj mu nogavicu.. Ne tako, jebote, diskretno. I? Vidiš?“ Iz potpuno mokre nogavice kaplje prerađeni alkohol.
Zovem se Božidar Petrović. Imam dvadeset i dve godine, student sam, četvrta godina Filološkog fakulteta, studiram svetsku književnost, bavim se pisanjem, rođen sam u Užicu, živim u Beogradu, nemam devojku, volim Marka Tvena, Karvera, Ostera, Nabokova i gomilu drugih pisaca, pišem kratke priče, objavljivao sam ih tu i tamo, a trenutno radim na svom prvom romanu. Otprilike, to su informacije koje je ovaj mršavi devojčurak uspeo da izvuče od mene večeras. Ovo je kratkoročno poznanstvo – naime, osvojili smo nagrade na književnom konkursu, ja drugu za priču, ona treću za poeziju. Standardna procedura – upoznavanje u holu biblioteke, čitanje, večera, šetnja, piće, hostel, spavanje, doručak, razmena kontakata, primanje koverte, taksi do autobuske stanice i povratak u život posle dan ili dva igranja Pisca u strogo kontrolisanim uslovima. Zove se Jana. Ne dopada mi se preterano njena poezija. Ne volim hermetičnu zamišljenost nad sivim tkanjem besmisla. Ona mi se dopada. Deluje potpuno drugačije od smrtno ozbiljne poezije koju piše.
Kažeš, pišeš knjigu“, reče uništavajući dalje picu. „Da, radim na romanu“, promrmljam. „I? O čemu je tvoj roman“ Čudnovato je kako tako krhko stvorenje nemilosrdno uništava tako kaloričnu hranu. „Pa, u suštini, čitava radnja se dešava u jednoj noći. Glavni junak, zove se Bojan Marjanović, studira novinarstvo, ali bavi se pisanjem. Jedne večeri se šeta gradom i udari ga auto koji vozi njegov omiljeni pisac. I tako se upoznaju, pisac ga odvede u bolnicu, tamo ustanove da nije ništa strašno i da nema razloga da ga zadrže. Onda njih dvojica provodu noć zajedno. Bojan shvata da je njegov omiljeni autor potpuno sjeban tip, da mu se život raspada – pred razvodom je, ne živi više sa ženom i decom i slično. Onda ga vodi sa sobom na neku kućnu žurku gde je i inače bio krenuo. Pisac odlepi, napije se kao dupe, ponaša se kao dripac, muva Bojanovu devojku, ali on ništa od toga ne kapira, znaš, potpuno je očaran piscem. I da ne dužim, roman se završi tako što se oni rastaju u ranim jutarnjim časovima, Bojan mu daje neke svoje priče, pisac obećava da će ih pročitati, odlazi kolima i tu je kraj.“ Jana gleda u mene. Ne progovara. „Kako ti se čini?“ Zagrize poslednje parče pice. Temeljno ga žvaće. Zaliva koka-kolom. Napokon progovara „Pa, dobro, šta znam, može biti OK. Malo zvuči kao nešto što sam već čitala ili gledala sto puta, ali dobro, prvi ti je roman, biće to i bolje.“ Mogao bih i ja njoj da kažem šta mislim o njenoj poeziji. Neću. „Dobro, možda malo glupo zvuči kada se prepriča. Mogu da ti dam da pogledaš neki deo rukopisa.“ Gleda u parče pice koje je ostalo u mom tanjiru. „OK, naravno. Poješćeš to?“, pita me sa smeškom. Čoveče, gde ova hrana staje u tako malom telu? Iako sam još gladan, daću joj da pojede do kraja i moj obrok iz čisto eksperimentalnih razloga. Da vidim da li je moguće da to tanano stvorenje koje piše mračnu i dosadnu poeziju pojede sve to. „Uzmi slobodno.“ Detinji osmeh pređe preko njenog uskog lica. „Hvala ti, moj novi najbolji prijatelju.“ Onda mi šapnu. „Ej, vidi matorog.“ Upišanko je besno siktao brišući sline koje su mu nehotice ispale iz, slutim, razrađenih nozdrva.

II

Šetamo nepoznatim gradom. Ja i Jana iz Zaječara. I njen pomalo smešni naglasak. I njena smešna poezija i proždrljivost. „A da te pitam nešto. Kako si mislila to da je moj roman predvidiv?“ Nasmeja se. „Pa, malo je ofucan taj kliše. Pisac i njegov alter-ego pisac, Henk Kinaski. Već viđeno sto puta.“ Obaram glavu. „Pa, da. Možda si u pravu. Znaš, da ti kažem iskreno, taj lik i jeste moj alter-ego. Provlači se kroz još neke moje radove. Na primer, napisao sam jedan filmski scenario, zove se Bojan i Natalija. A i za jednu priču, zove se Deconstructing Bojan dobio sam nekoliko nagrada. To je, znaš, parafraza Vudi Alenovog filma Deconstructing Harry.Jana se smeje. Stvarno bi trebalo da je oteram do sto đavola. Makar nisam kao ona palio mirišljave štapiće u zatamljenoj sobi i lelujao se uz prigušena proseravanja Džima Morisona. „Sladak si, Pravi si klinac. Ložiš se na neke autore, pa onda hoćeš da budeš isti kao oni, kopiraš ih, verovatno ih i pominješ non-stop u tekstu. Ali, dobar si tip, napredovaćeš.“
Što si se umusio, Božo?“ Smeje se. Samo se smeje. Ne volim ljude koji se uvek smeju. Treba se smejati kada je nešto smešno. Kada nije - ne treba. Sasvim prosto. Zašto se onda ona samo smeje? „Zato što sam loš pisac, eto zato.“ Sasvim predvidivo, Jana prasnu u gromoglasan smeh. „Daj, ne budi patetičan. Eto, da si loš, ne bi dobio ovde drugu nagradu. Zar ne?“ Posprdno se nasmejem i zapalim cigaretu. „Jak konkurs, ubilo se. To nije nikakav pokazatelj. Pa, eto i ti si dobila nagradu, možeš misliti kakav je to konkurs!“ Konačno sam smogao snage da budem otrovan. Sad mi je već žao što sam to rekao. Bojim se da se ne naljuti. Jana, iznenađujuće (ili ne?) opet prasne u smeh. „Dobro, možda si u pravu“, kaže i uzme me pod ruku. Suva su mi usta. Ipak joj se dopadam. Ulazimo u kafić. Naručujem sok od jabuke. Alkohol loše utiče na moju erekciju.

III

Janina soba je preko puta moje. Njena je broj tri, moja četiri. Stojimo ispred teških, drvenih vrata sa mesinganim brojem tri. Ostali dobitnici sa kojima jedva da sam progovorio par reči su već ušli u svoje sobe. Osim matorog slinavka, on je negde zaglavio u gradu. „E, Jano. A šta kažeš da uđemo kod mene u sobu? Mogao bih da ti pročitam neki deo svoje knjige, tu mi je kompjuter.“ Jana se ne smeje. „Joj, Božo, ne zameri, ali mrtva sam umorna, Hoću malo da odspavam. Poslaćeš mi mailom. OK?“ Brzopotezno vraćam glavu koju sam blago nageo ka njoj. „Naravno da je ok.“ Namigne mi. „Onda, vidimo se ujutru na doručku.“ „Da.“ „Laku noć.“ „Laku noć.“ Broj tri se pobednički ceri pred mojim nosem, kao da želi da mi poruči da je broj četiri moja destinacija, da ne gubim vreme tu.

IV

Sedim u sobi. Kompjuter svetli ispred mene. Hteo sam da nešto zapišem. Kao pravi pisac. U hotelskoj sobi, sa honorarom u džepu, sveže istuširan i obrisan hotelskim peškirom. Ali ne ide. Sve sam drugo uradio. Proverio mail. Bio na društevenim mrežama. Pogledao porno film i opravdao svom penisu konzumaciju soka od jabuke. Međutim, ne mogu da pišem.
Neko pokušava da ubaci ključ u moju bravu. „Ko je?“ Iza vrata se čuje neki nerazgovetni glas. „Ko je?“, pitam glasnije. „Ovde Petar.“ Balavi pišonja je konačno došao i, sasvim očekivano, promašio svoju sobu. „Samo sekund“, dovikujem dok oblačim farmerke. Obuvam patike na bose noge. Uvek zaboravim da ponesem proklete papuče i uvek mi zatrebaju.
Ispred vrata matori jedva stoji. Pruža mi ruku. Setim ga se kako je besno njom brisao sline. Progutam knedlu. Prihvatam ruku. „E, gde si, čovek. Slušaj, ja se zeznuo izgleda. Možeš, molim te.. Ovaj, da mi pomogneš.“
Izlazim u hodnik. On pokušava da hoda uz mene, ali ja držim distancu – bojim se i njegove ruke, a naročito nogavice. „Malo sam popio, jebi ga. Kako je?“ Fin sam, ali sažet. „Dobro, nije loše.“ Dolazimo do njegove sobe. „Evo, ovde ste Vi. Broj jedan.“ Matori razvuče usta u osmeh. „E, mali, molim te, otključaj mi, jebote, ne kužim kako ovo radi?“ Stvarno je čudesna sprava taj ključ. Otvaram sobu i skrećem. „Laku noć“. Slinko podiže glas. „E, stani, stani, čovek, moram da ti dam nešto“ reče i odbaulja u mračnu sobu. Ču se tup udarac. „U, jebem ti stočić!“ Ubrzo izlazi iz sobe, noseći neku knjigu i olovku. „E, mali, dobar si frajer, pomogao si mi, hoću da ti dam knjigu. Kako se ono zoveš?“ Samo da odem. „Božidar.“ Želim u krevet. „Evo, onda“ i napisa nešto što bi trebalo da liči Dragom Božidaru od Pere. „Izvoli, mali. Hvala ti puno. Vidimo se.“ „Hvala Vama, Laku noć“.
Odlazim niz hodnik držeći belu knjigu sa naslovom Do nagrade dva putića – kako sam zavoleo književne konkurse. Dobar naslov. Možda i nije loš ovaj tip, Petar Jokić.

V

Ulazim u kuhinju. Jutro je. Jana sedi za stolom i maže margarin na parče hleba. Dugim potezima nanosi veliku količinu namaza. Zatim stavi preko marmeladu. Gotovo da se preliva sa kriške. Tri ili četiri griza kasnije, parče nestaje. Pored nje su još dve cure.
Gde je Petar?“ upitam. „Otišao je jutros rano. Što?“ Ne odgovaram. Okrećem se našoj domaćici u hotelu, „Molim Vas, možete li da mi pozovete taksi, morao bih da krenem.“ Ona me pogleda začuđeno. „A doručak?“ Nespretno se vadim. „Nemam vremena, stvarno, moram do jedan da budem u Beogradu, imam neke obaveze.“ Domaćica izlazi. Jana me takođe gleda začuđeno. Onda uzima neku olovku i na nekom parčiću papira nešto piše. „Evo, moj mail, Pošalji mi svoju knjigu. Obećao si.“ Uzimam papir i stavljam ga u džep. „Važi“. Ona gospođa me doziva iz druge prostorije „Taksi dolazi za tri minuta.“ Mahnem neodređeno, nikome, osim možda prostoriji. „Pa, devojke, drago mi je bilo, vidimo se nekad. Pozdrav.“ Žamor glasova me ispraća.
Stojim ispred hotela. Vadim onaj papirić. Na njemu piše lizardqueen@gmail.com i jedan smešak. Savijam papir i bacam ga negde u dubinu ranca.
Kraj mene prolaze otac i sin. Dečak drži u ruci onu dršku sa kolutom na vrhu kroz koji duva i pravi balone od sapunice. Nikada nisam znao kako se zove ta igračka. I da li to uopšte spada u igračke. Svejedno, mali je napravio desetine i desetine balona. Jedan leti ka meni. Ustremio se ka mom nosu. Samo što mi nije prišao. Ne pomeram se. Evo ga, tu je.
Puf!




Нема коментара:

Постави коментар