„- Ti bi uništio svet kada
bi od tebe zavisilo? - upita me
Rus nabadajući krastavčić.
- Smesta - rekoh bez
razmišljanja: - Jebô
bi mu majku.“
Ako je verovati trećim očima,
zonama sumraka i tabloidima sličnog usmerenja, u poslednjoj deceniji
smo proživeli sto pedeset šest hiljada apokalipsi i smakova sveta.
I u pop kulturi su već uvrežene stereotipne slike Sudnjeg dana -
recimo, dobar deo njih sasvim podseća na one kadrove iz Kameronovog
klasika „Terminator 2“ kada se Sara Konor hvata za žičanu
ogradu i nemoćno vrišti dok dečije igralište i omladinci na njemu
gore u večnoj (konkretno, nuklearnoj) vatri. A bogami, ne samo deca
i igralište, nego u toj Judgment day atmosferi i drveni konjići
tužno stoje.
No, šta ako su tabloidiotari na
neki čudan način u pravu? Šta ako se taj nesretni smak sveta desio
i šta ako je upravo prvih nekoliko rečenica ovog teksta zgodna
ilustracija apokalipse koju smo već okusili? Izgubili smo veru u sve
velike narative - osim, razume se, u neoliberalni, ali on je toliko
moćan i veliki da je uspeo da nas ubedi da on sam zapravo nije čak
ni narativ, nego prirodno i nužno stanje. Dakle, mi smo tek rasuti i
mizerni, atomizovani pojedinčići - pa nas je, doduše, u
balkanskim, bliskoistočnim i inim podrumima Fukujaminih maštarija,
onda još i lakše zbrajati u ove i one redove i slati na pokretne
trake istorije, te „velike klanice“. Šta ako su sve ovo
indikatori da je svet već smaknut - samo su nam glave zabijene u
virtuelni pesak, te još to nismo provalili? Eto, toliko smo cinični
i grozni se zezamo na račun dece u nuklearnom plamenu. I da li je
uopšte takvom nitkovskom vremenu potrebna sad neka umetnost? Sviraju
li nam crni i znojni anđeli kakav postapokalipso? Upravo na tlo
takvog (mogućeg) sveta stupaju priče Aleka Popova. I šta onda tu
jedan pisac može da uradi? Može mnogo toga - živa je umetnost,
umrla nije - ali ako govorimo o Popovu, onda može da se, pre svega,
odlično zajebava.
Na početku, morao bih napomenuti
da Popova treba čitati i iz jednog bednog razloga - taj bedni razlog
se zove jugoslovenska, a docnije srpska sujeta. Ili, moglo bi se reći
- ima još balkanskih pasa, osim nas srpskohrvatskih šarova.
Standardno smo navikli da je Bugarska sinonim za tri lepe nerazvijene
i da je to zapravo država u kojoj uspevaju samo jeftini godišnji
odmori i Hristo Stoičkov. A, sada, zamislite, govorimo o
književnosti i to vrlo dobroj književnosti kojom bi se ponosila
bilo koja svetska kultura (ako uopšte ima smisla svetsku kulturu
parčati na kulture). U tom smislu, Popovova knjiga priča „Nivo za
napredne“ dobro će nam svima leći kao šamar sujetnim budalama.
 |
| Alek Popov (1966 - ) |
Međutim, nije lečenje kompleksa
viših vrednosti jedini razlog zašto treba čitati ovu knjigu. Priče
sakupljene u ovom izboru urnebesno su duhoviti i pronicljivi
izveštaji sa ovog našeg ruba svetova, ruba sa koga se dobro vide i
grozote zapada i strahote istoka, a naročito se dobro uviđa kako se
smiješane najlakše piju. Popov je bolno ciničan i nemilosrdan
prema kompleksima malih državica i njihovih vekovnih istorija punih
junaka i heroja, ali ništa se manje njegove tekstualne strele ne
zabijaju u tobože zdravo, čisto i namirisano tkivo zapadnih
spasitelja. Priče su uglavnom ispripovedane u pomerenom registru i
često ih autor dovodi do granica montipajtonvskog apsurda. Sami
likovi su upečatljivi, premda je karakterizacija izvedena obično
tek preko neke izrazite osobine junaka ili, češće, simboličke
odlike određenih grupacija - autorovo posezanje za ovom vrstom
„plošnosti“ likova opravdano je, između ostalog, i time što je
većina priča u knjizi prilično kratka.
Ipak, u izboru postoji i nekoliko
uradaka koji u dominantni diskurs knjige uvode neke drugačije
perspektive. Pritom, takve priče ne štrče, nego upravo popunjavaju
sliku i autorski izraz Aleka Popova. Takva je, recimo, priča „Small
women“ koja je i, pored svoje sublesaste postavke, ispala retko
dirljiva i autentična ljubavna priča. Ovog vikenda će se u
Beogradu u okviru Krokodila na BELEF-u raspravljati o tome kako se
može u književnosti govoriti o ljubavi, a da ne upadnemo u izlizani
i patetični diskurs koji na povraćanje tera, te ovom prilikom budućoj
raspravi dajem svoj skromni doprinos ukazujući na ovu sjajnu priču.
Malo li je od jednog teksta tek i atomizovanog mene?
(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 1.7.2013.)
Нема коментара:
Постави коментар