Republika za nezbrinuti narod - IZ BIBLIOTEKE – Ante Perković, "Sedma republika: pop kultura u YU raspadu" (Novi Liber i Službeni glasnik, Zagreb-Beograd 2011.)

Postoji mit da je jugoslovenska rokenrol scena bila treća na svetu, odmah iza američke i engleske. Možda je ova ocena pomalo preterana, ali, opet, jugoslovenska scena nije nešto što se tek tako može zanemariti ako poimamo istoriju te druge, socijalističke Jugoslavije - bez obzira da li fenomen rokenrola secirali sa muzičke, sociološke ili neke druge strane.

Problem koji postoji u publicistici, dokumentarnim filmovima i ostalim formama koje pričaju rokenrol priče, zapravo je taj da se previše podrazumevajuće govori samo o famoznom Novom Talasu. Naravno, taj kratak period od par godina po mnogo čemu je važan i prevratnički, međutim, ako ćemo objektivno, ključne ploče većine autora iz tog perioda su sledile u postnovotalasnim godinama. Eksploatacija nasleđa jugoslovenskog nju vejva je, čini se, zabava u kojoj učestvuju ili oni koji tada nisu bili rođeni ili oni koji se za taj period hvataju kao za slamku kojom pokušavaju da svom identitetu nakaleme nekakvo lažno trajanje. Indikativno je da su mnogi od njih sada uspešni sredovečni poslovni ljudi koji, na ovaj ili onaj način, ulažu višak svojih sredstava u romantizaciju svoje prošlosti (o tome je, doduše u kontekstu hrvatske scene, vrlo ubedljivo pisao Viktor Ivančić). Najprecizniji i najubotiji komentar na celu tu neo-novovalnu priču je dao Koja iz Discipline kičme kada su ga u jednom intervjuu pitali kako danas gleda na novi talas. Zeleni Zub je istinu sažeo u četiri reči - „Kao na stari talas.“

Zbog svega ovoga što sam napomenuo, mislim da je Ante Perković napisao važnu knjigu, insistirajući na antinostalgiji. Sam taj čin ga već stavlja u prednost u odnosu na ogroman broj ljudi koji promišljaju o jugoslovenskom rokenrolu. Autor knjige „Sedma republika“ vrlo dobro shvata da postoji još mnogo aspekata priče o yu-rokenrolu koji nisu dovoljno obrađivani, te je njegov izbor da se bavi scenom prvenstveno za vreme ratnog komadanja države mudra odluka. Bez patetičnih druže-Tito-mi-ti-se-kunemo momenata, Perković, pišući o raspadu zemlje jasno locira poziciju iz koje promišlja. Autor poredi federativne karakteristike bivše države sa brakom - „Neki se brakovi ne daju popraviti, a partneri se pokažu u pravom svjetlu tek kada se osamostale. Ako imaju dugu zajedničku povijest, pametno je i civilizirano u procesu razdvajanja izbjegavati optužbe, niske strasti i podle udarce. A jugoslavenske su republike zajedničku djecu zlostavljale i razvlačile tako brutalno da nitko nije zaslužio skrbništvo. No, kako domovi za nezbrinute narode ne postoje, treći jugoslavenski rat ostavio je za sobom tisuće nezbrinutih u novom patriotizmu, a naposljetku i jednu izmrcvarenu, ali neumrlu ideju“.

Ante Perković (1973 - )

Perković na nepunih dvesta stranica dokazuje da je jako dobar na bar dva polja. Pre svega, on je odličan novinar koji precizno argumentuje svoje analize. Možete se složiti ili ne sa iznetim zaključcima, ali je logika njegovog razmišljanja uvek iznad one „meni se to sviđa zato što je lepo“. Novinarski deo posla je odrađen odlično i u smislu pronalaženja dobrih izvora - autor koristi puno dokumenata, kao i materijala sakupljenog u različitim razgovorima. Tako dolazimo i do anegdote po kojoj su Marka Perkovića Thompsona, kao simbol svega najgoreg u Hrvatskoj devedesetih godina, jedne lude splitske noći otkrili Boris Dežulović i Predrag Lucić, dve trećine Feralovog uredništva i simbol svega najboljeg u Hrvatskoj istih tih godina (kao olakšavajuća okolnost im se uzima da su bili pijani i da im, usled svoje pijane zajebancije, nije palo na pamet da će se ljudi stvarno naložiti na „Čavoglave“). Sa druge strane, tu je i priča koju svedoči Petar Janjatović po kojoj su na Radio Beogradu odstranjali ploče ako je u njihovom stvaranju učestvovao neki Hrvat ili Bošnjak, faktički sprovedeći „etničko čišćenje fonoteke“.

Drugi dar koji Perković pokazuje je umešnost esejističkog pisanja. On izvodi sjajne paralele između vlastitog i kolektivnog iskustva, između jugoslovenske scene i globalnih tokova. Njegova zapažanja su često vrlo smela i lucidna. Ipak, on ovakvim pasažima ne umara, oni su uvek na nivou digresije. To je možda i jedina zamerka knjizi – meni, kao čitaocu bi odgovaralo da je takvih delova (kao što je recimo analiza modernih muzičkih festivala kao mesta gde se praktikuje „mljevena muzika“ ili zamišljanje idealnog bekgraunda za imaginarni duet Thompsona i Cece) više! U ovim, literarno najzanimljivijim momentima u knjizi, autor ume da bude i izrazito ličan, gotovo ispovedan. Neke od tih „mini-ispovedi“ bi se vrlo lako mogle uklopiti u najbolje regionalne prozne opuse poput Roberta Perišića ili Bekima Sejranovića, a ne (samo) u publicističku knjigu. Ali, bez obzira na sve, konačno smo dobili jednu knjigu koja jugoslovenskom rokenrolu ne prilazi iz perspektive olinjalog pankerohipika koji gunđa kako klinci danas ne znaju šta je dobra muzika. Naprotiv, Perković tvrdi da su „klinci u redu“ i da će baš oni (ponovo) izgraditi novu sedmu republiku – ako hoćete, klinci mogu otkloniti dilemu iz one pesme grupe Let 3 i reći gde se sakrio sedmi kontinentio.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 25.2.2013.)