Kada bi Vudi Alen
bio samo malo manje autoreciklirajuće arogantan (istina, vrlo je
zavodljiva ta njegova arogancija), te kada bi shvatio da i njegov
spisateljski dar, premda verovatno najveći u filmskoj istoriji druge
polovine XX veka, nije sasvim neograničen – možda bi se, posle
gotovo pedeset snimnjenih filmova po vlastitim scenarijima, okušao
jednom i u onoj kategoriji „adaptirani scenario“. A, teško mi je
da zamislim bolje štivo koje bi Alen mogao da ekranizuje od
Kunderinih priča „Smešne ljubavi“. Kakav bi to omnibus bio!
Naime, priče Milana
Kundere okupljene u ovu zbirku, na pola su puta između komedija i
drama – one su dakle, ono, što filmski recenzenti vole da nazovu
„dramedije“ (žanr-mutant čiji je Alen verovatno najizrazitiji
predstavnik). Premda se između ovih sedam priča može pronaći
nemali broj znatnih (prevashodno onih, nazovimo ih tako,
atmosferskih) razlika, ono što ih spaja se, zapravo, nalazi u
definiciji koja se uči još u osnovnoj školi – smeh najčešće
izaziva nekakvo iznevereno očekivanje. Sve ove priče imaju taj
element „izneverenog očekivanja“, većina njih se može,
zapravo, anegdotski prepričati. Kundera je, dakle, na prvi pogled,
veliki šaljivdžija. Zanimljiv kuriozitet je da je veliki pisac
rođen upravo prvog aprila i da, dok vi ovo čitate, on slavi svoj
osamdeset i četvrti rođendan.
No, osim tog prvog,
„šaljivog“ sloja, šta se još može pronaći u pripovetkama
Milana Kundere? Autor se i ovde pozicionira kao neumorni branitelj
privatnog, nasuprot čestog shvatanja njegovog dela kao prevashodno
političkog (shvatanje izazvano disidentskim statusom koji je nekad
imao) – ako bi se išlo u ovom pravcu, jedina tačna tvrdnja do
koje bi se stiglo je da je Kundera antipolitički pisac, što i
knjiga „Smešne ljubavi“ jasno pokazuje. Pod naletima ideoloških,
religijskih ili palanačkih aveti, Milan Kundera svojim spisateljskim
genijom zaštitnički obuhvata svoje junake, zatočene u znojavim
posteljinama, memljivim sobicama, tamnim mansardama, lekarskim
ordinacijama, profesorskim kabinetima, jeftinim motelima i
provincijskim banjama. Pisac prokrčava idealan put za „dramediju“
– promišljanja i dileme njegovih junaka previše su visprena i
suštastvena da bi se čitava stvar mogla svesti na nekavu
raskalašnu, ludo zabavnu laku literaturu, a, opet, sa druge strane,
sveobuhvatna duhovitost ovih priča ih spašava od pretenciozne
ozbiljnosti.
 |
| Milan Kundera (1929 - ) |
Naravno, Kunderini
likovi ne žive u vakuumu i, on sve vreme, jasno pocrtava i ismeva
kontekst u kome su se obreli. U tom smislu, posebno bih spomenuo
briljantnu priču „Eduard i Bog“ u kojoj autor pripoveda o
Eduardu, potpuno vudialenovskoj prikazi „malog čoveka“,
nesretniku koji svoj život i svoje male životne radosti stavlja na
vagu između svoje opoziciono-religiozne devojke („Nikada do tada
nije mu palo na pamet da veruje u Boga. Ipak, shvatio je da to ne sme
da prizna; naprotiv, sada treba da iskoristi priliku i sklepa sebi od
vere u Boga lepog drvenog konja u čijoj bi utrobi, prema antičkom
primeru, neopaženo mogao skliznuti u devojčinu unutrašnjost“) i
neumoljivog socijalističkog uređenja obrazovne institucije u kojoj
je zaposlen („Ja sasvim dobro znam da nas vera u Boga odvaja od
stvarnosti. Kuda bi stigao socijalizam, kada bi svi verovali da je
svet u Božjim rukama?“, pravda se tako on na sastanku posvećenom
njegovim nedopustivim „religijskim“ skretanjima). U biti, Eduard,
kao i sam Kundera, ne mari mnogo ni za Boga, ni za socijalizam.
Jedini Bog koga oni priznaju je divni, neautoritarni bog svakodnevice
i svih stvari koje ona nosi sa sobom, a koje se prečesto
zapostavljaju kada se živi u Velikoj Istoriji kojom galopiraju svi
ti savršeni, a obezljuđeni sistemi.
U tom
smislu, ovaj „rođendanski“ tekst o Kunderi završavam jednim
njegovom citatom, koji u ovoj knjizi navodi prevodilac i priređivač
Aleksandar Ilić – „Danas, kada je politika postala religija, shvatam roman kao poslednji oblik ateizma.“
(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 1.4.2013.)
Нема коментара:
Постави коментар