Da bi se o nečemu pisalo iz kritičke pozicije (a kada
kažem o nečemu,
prvenstveno mislim na političko-društvene svinjarije balkanskog
tipa), uvreženo je mišljenje da treba da prođe izvesno vreme, da
se glave ohlade i da se stvori ona čuvena Istorijska distanca. O
ovom licemernom fenomenu, koji opravdava ćutanja i prećutkivanja
raznih vrsta, na stranicama ovih novina je dosta pisao Svetislav
Basara, te se neću time previše baviti – ono što želim je da
ukažem na jedan drugačiji primer.
Mileta Prodanović je između jeseni 1991. i proleća
1992. napisao knjigu koja dobrano iskače iz ovog obrasca – knjigu
koja iz jasne ideološke pozicije kritikuje postojeće stanje
društva. „Pas prebijene kičme“ je roman koji je, čini se,
autoru bio neka vrsta skloništa da preživi ludilo koje se
svakodnevno odvijalo oko njega. Da parafraziramo i
dekontekstualizujemo Leonarda Koena, ovaj roman je svojevresni „tower
of novel“. Kao što se Koen zatvarajući u svoju kulu obračunavao
sa starošću i drugim privatnim demonima, Mileta Prodanović je
zatvoren u svoju kulu pokušao (i uspeo) da ostane iznad površine
reke ludila koja je surovo bujala oko njega, noseći i menjajući
svet zauvek. Naravno, nije ta Prodanovićeva kula nekakva kula od
slonovače u kojoj „pisac nežnih zglobova piše djelo za Nobelovu
nagradu“ (kako bi rekao Faruk Šehić), već je to baš ono što
sam rekao - „tower of novel“, kula od reči. A reči su oružje
kojima autor kanališe svoj bes.
„Bes
za pisca može da bude veoma konstruktivan, u onom smislu u kojem
bunt pokreće stvaralačku energiju. U takvim slučajevima se ne
misli na posledice onoga što se govori, ne piše se za publiku već
po nekom unutrašnjem diktatu koji ne vodi računa o tome šta će
drugi misliti ili osećati prema onome što se čini. Takva književna
dela su beskompromisna i prava su retkost“, nedavno je o jednoj
drugoj knjizi pisao Vladimir Arsenić, a ja sam se, čitajući ove
redove, setio Prodanovićevog dela. Zapravo, bes prema Velikom Vođi
(što je česta oznaka za Slobodana Miloševića u ovoj knjizi), kao
i prema čitavom nizu Jeftinih Intelektualaca (predvođenih Basarinim
Gedžom/ Velikom Sotonom/Velikim Disidentom – svi znamo na koga
mislim, zar ne?) pretočeni su u romaneskni vapaj protiv nadolazeće
malograđanštine, kiča i, naposletku, zla i smrti kao konačne
forme koju onovremeni poredak jeste dosegao.
Roman nema faubulu
u klasičnom smislu te reči. Zapravo, više se može posmatrati kao
roman-esej o jednom vremenu; roman-hronika o posrnuću jednog grada
(koji je nekada bacao svetla daleko, o gradu koji bi mogao bolje?).
Tekst je možda i najispravnije tumačiti kao krik drugačijih ljudi
protiv vlastodržačkih hulja. Drugačiji su oni „rođeni uz neke
reke daleke“ koji „gledaju nebo kako pada na nas“, kako kažu
stihovi pesme koja se citira u romanu. Drugačiji su oni koji se
prisustvujući užasu svakodnevice pitaju „Kakvi su to ljudi?“,
kao što se to pita pripovedačeva žena.
 |
| Mileta Prodanović (1959 - ) |
Ipak, jedno
pitanje se nužno postavlja - kako je roman sa ovakvom strukturom i
ovako postavljenim po-etičkim ciljevima preživeo poslednjih
dvadeset godina? Koliko ga je okrnjio famozni zub vremena? Pa, o tome
bi se moglo razgovarati. Za potrebe argumenta, mogao bih da zamislim
kritičko čitanje ovog romana iz pozicije aktuelne levice (a, iako
kada lociram svoje ideološko mesto, uvek idem levo – moram
priznati da ogromnom delu ovdašnje salonske levice savršeno
odgovara ona čudesna pesnička definicija Damira Avdića „Ja sam
revolucionarna lava/izlivena iz komunističkog kondoma/u koji je
penetrirao nacionalistički ud“). Prvi i najveći problem na koji
bi ti eventualni kritičari naišli je pripovedačeva veoma izražena
antikomunistička retorika. Ipak, čitati taj roman kao elitistički,
kao antijugoslovenski ili kao šta ti ja znam šta sve leva paranoja
može izmisliti – bilo bi, po mom mišljenju, duboko pogrešno.
Hteli ili ne, moramo uvažiti argument Duha Vremena, a vreme u kom
nastaje roman je neposredno posle pada Berlinskog zida. Drugačiji
život je bio tako blizu, svet se oslobađao, još je delovalo da je
kraj istorije Frensisa Fukujame nešto što se vrlo lako može doseći
– a u tvojoj državi se pojavljuju Milošević i Tuđman, ti
komunističko/nacionalistički mutanti. Sama činjenica da je roman
pisan pre početka rata u Bosni, jedne od najsramnijih stranica u
ovdašnjoj istoriji, može na neki način objasniti zašto je u tom
trenutku Prodanovićeva kritika malo oštrija kada je usmerena ka
komunističkom delu ovih mutanata (mada, da ne bude zabune, to ne
znači da prema nacionalističkom nije oštra – naprotiv).
Uostalom, komunizam, nacionalizam, sve su to samo oblici ovdašnjeg
palanačkog konformizma. „Suve šljive i orasi/komesari, pa
monasi“, majstorski je to bedno stanje duha dijagnostifikovao
Predrag Čudić.
Ipak,
kada se pročita ovaj roman sa onom pominjanom Istorijskom distancom,
pada mi na pamet da, ako srbijanski levičari i ne bi bili baš
zadovoljni, Bertolt Breht svakako bi. Paradoksalno, Mileta
Prodanović, ubeđeni antikomunistia, ovom je knjigom savršeno
ispunio Brehtov zavet, oličen u čuvenim stihovima „Neće
se govoriti: Onda kad se orah povijao na vetru,/Nego: Onda kad je
mazalo potlačio radnike./Neće se govoriti: Onda kad je dete
pločastim belutkom pravilo na brzaku 'žabice',/Nego: Onda kad su
pripremani veliki ratovi./Neće se govoriti: Onda kad je žena ušla
u sobu,/Nego: Onda kad su velike sile sklopile savez protiv
radnika./A neće se govoriti ni: Vremena su bila mračna,/Nego: Zašto
su njihovi pesnici ćutali?” Mileta Prodanović nije ćutao pred
zlom. I to je ono što ovaj roman čini dragocenim u moru
ćutkačko-huškačke književnosti.
(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 10.9.2012.)
Нема коментара:
Постави коментар