Osveta smrtne ruke - IZ BIBLIOTEKE – Vislava Šimborska, "Svaki slučaj" (Narodna knjiga, Beograd 1983.)

Iako volim da tekstovima dajem naslove do čijeg se punog značenja dolazi tek po završetku čitanja, u ovom slučaju krenuo bih baš od samog naslova. Razlog je jednostavan – nikada nisam pročitao tako preciznu definiciju tako krupnog pojma kao što je Pisanje smeštenu u tako mali okvir. U svega tri reči koje čine poslednji stih iz pesme Vislave Šimborske „Radost pisanja“ – osveta smrtne ruke – sažet je kompletan usud tog stvaralačkog čina. Pisanje je unekoliko ikarovska rabota jer, ma kako osveta bila slatka, smrtnost ruke na prvi pogled deluje kao, i simbolički i bukvalno, nepremostiv bedem. No, moćne osvetničke pesme Vislave Šimborske ukazuju na ogromne kapacitete te smrtne ruke kojom pesnikinja istovremeno i razgrađuje svet i gradi svoju sliku istog tog sveta.

Uprkos velikom spektru raznovrsnih motiva koje srećemo u pesmama u knjizi „Svaki slučaj“, ono što im je svima zajedničko je nešto što bih nazvao „poetika ispitivanja granica“. Naime, Vislava Šimborska svojim stihovima temeljno drma granice po kojima se rutinirano krećemo – granice koje su postavljene kao neke imanentne, nepromenljive datosti koje zarobljeni um ne primećuje. Pesnikinja se ustremila ka čitavom nizu ograničavajućih okvira - ona razbija rodne stereotipe; sumnja u istorijsko/religijske narative i izlaže ih alternativnim tumačenjima; ruga se antropocentrizmu i slavi prirodu („Samo ono što je ljudsko može da bude istinski tuđe“); ironizuje mogućnosti jezika; depatetizuje ljubavnu poeziju problematizujući poziciju žene na jedan neuobičajen način. Ukratko, uzduž i popreko potresa civilizacijske obrasce i kodove. Zvuči kao nekakva angažovana poezija, zar ne? Uistinu, ona to i jeste, ali je, mora se priznati, osim toga što je angažovana, njena poezija u dobroj meri i depolitizovana. Savestan čitalalac je, naravno, svestan vremenskih i društvenih okvira u kojima autorka piše jer, u suštini, teško da se bilo koji tekst može ozbiljno čitati bez te svesti (a naročito poezija koja dominantno nastaje u drugoj polovini XX veka iza gvozedene zavese). Međutim, pozicija iz koje Šimborska piše duboko je autonomna i privatna - „Četiri milijarde ljudi na ovoj zemlji/a moja mašta je kakva je i bila./Loše se snalazi sa velikim brojevima./Još uvek je uzbuđuje pojedinost.“

Vislava Šimborska (1923-2012)

Petar Vujičić, prevodilac i priređivač ove knjige, u pogovoru na jednom mestu Šimborsku naziva „modernom Šeherezadom“. Ovo poređenje, doista, ima smisla, ali uz jednu bitnu razliku. Naime, Šeherezada je svojim pripovedačkim talentom spasavala sebe i ostale žene od okrutnog sultana, dok Šimborska svojim pesmama spasava okrutni svet od samog sebe. Dokle god postoji neko ko će o svetu da piše na način kao što je to radila Vislava Šimborska, isti taj svet – ma kako bio okrutan – ne može u potpunosti izgubiti svoj smisao. Autorka ne samo što prilazi različitim poljima tog velikog sveta, već im prilazi i na mnoštvo drugačijih načina. Jezik njene poezije je inovativan, ali ta poezija ni u jednom trenutku ne postaje nekakav autistični, samozaljubljeni eksperiment. U tom smislu, fascinantno je koliko Šimborska uspeva da, sa jedne strane, maksimalno „očudi“ svoje perspektive, a da, opet, sa druge strane, zadrži gotovo pripovedačku magiju u stihovima. Važno sredstvo koje često koristi kao kakav poetski cement kojim drži svoje stihove na okupu je britka ironija koja se ogleda kako u gotovo aforističnim digresijama („Ovog proleća opet se ptice vratile prerano./Raduj se, razume, i instinkt se vara“), tako i u generalnom tonu kojim boji veliki broj pesama (reprezentativan primer je urnebesna „Recenzija nenapisane pesme“ kao briljantno seciranje posla kojim se i sam bavim dok pišem ove reči).

Bedem smrtnosti je zaista previsok za ljude i njihove ruke. Vislava Šimborska je umrla pre nešto više od godinu dana u svojoj osamdeset i devetoj godini. Međutim, za njenu poeziju taj bedem dečija je igra – osveta je najslađa kad je poetska. 

(tekst je objavljen u dnevnom listu "Danas", 15.4.2013.)