недеља, 05. јануар 2014.

O kakvom piscu govorimo kad govorimo o Karveru - IZ BIBLIOTEKE – Rejmond Karver, "Početnici" (V.B.Z. Zagreb, 2010)



Pre nego što se upustim u tumačenje teksta, moram da podelim sa vama jednu bizarnu činjenicu iz svog čitalačkog rituala. Naime, ja ljubim knjige. I, ne, to nije metaforabukvalno ljubim knjige. Znam da to, eufemistično govoreći, neobično zvuči, ali dešava se da me neka knjiga toliko oduševi da ne umem to da kanališem na drugi način, nego da sklopim korice i cmok!knjiga dobije sočan poljubac u riknu! Zašto iznosim ove bizarije pred čitalački krug? Zato što suPočetniciRejmonda Karvera knjiga sa kojom se pošteno izljubio u ovoj postsajamskoj nedelji.
Zapravo,Početnicisu integralna verzijaO čemu govorimo kad govorimo o ljubavi, jedne od dve (uzKatedralu) Karverove najvažnije knjige. Godinama se spekulisalo o tome koliko je Karverov urednik Gordon Liš skratio priče iz ove zbirke, a profesori Vilijam Stul i Moren Kerol latili su se rekonstrukcije originalnog teksta na osnovu rukopisne verzije. Zaista, skraćivanja su ogromna, to se vidi iz beleški na kraju knjige (određene priče su skraćene i za osamdeset procenata). Međutim, svi ovi podaci tek su zgodni kurioziteti koje izdavač može da iskoristi u blurbu ili koji nekom recenzentu/novinaru mogu poslužiti za uvodni deo teksta. No, kakav je zapravo sadržaj ove author's cut verzije?
Jako je malo pisaca koji umeju da tako dobro posmatraju svet kao što to ume Rejmond Karver. Njegove priče donose precizne, gotovo faktografske izveštaje iz stvarnosti. Zapravo, termin koji su kritičari često koristili pri opisu Karverove poetike je minimalizamako uzmemo ovaj termin kao validan, onda svakako mogu dodati da čvrsto verujem da u Karverovom slučaju važi ona maksimaManje je više(mada je, recimo, još pre tridesetak godina američki kritičar Džejms Atlas opovrgavao ovu tvrdnju u svom tekstuLess is less- možda je i preterani urednički rad uticao dosta na to da se po izlasku redukovane verzije Karverove knjige pojavilo dosta kritičara koji su negativno govorili o ovom minimalističkom tretiranju realističke proze; interesantan je podatak da je među tim kritičarima bio i Vilijam Stul, jedan od priređivača nove, integralne verzije).
Bilo kako bilo, Karverov minimalizam zapravo ne označava siromašnost teksta, nego minimalno autorovo nametanje sebe kao činjenice u tom tekstu. Kao što je to primetio profesor Danijel Džast u svom esejuDa li je manje više? Reinvencija realizma u minimalističkoj kratkoj priči Rejmonda Karvera(esej nije preveden na srpski, pa ćete morati da se zadovoljite mojim možda ne sasvim dobrim prevodom)važna odlika stroge jednostavnosti Karverovih priča je sposobnost te jednostavnosti (odnosno minimalizma) da debalansira distancu između naratora i predmeta naracije (the distance between the narrator and the narrated). Ova distanca i svojevrsno uklanjanje autora otvara prostor u kome Karver uspeva da izgradi toliki broj uspešnih likova u jednoj ne naročito obimnoj knjizi priča.
Rejmond Karver (1938-1988)
Okvir u koji on smešta svoje junake, na prvi pogled, nije naročito atraktivan. Ako ga uporedimo sa drugim velikim američkim pripovedačima, u prvi mah bismo zaključili da Karverovi junaci žive izuzetno dosadne živote. Kod njega nema bizarno zavodljive intelektualnosti Selindžerove porodice Glas; nema ni raskalašnog polusveta oslonjenog na šank kao kod Čarlsa Bukovskog, a Barouzovi subkulturalni junaci-čudaci kao da obitavaju na drugoj planeti u odnosu na Karverove. Likovi koje je stvorio Rejmond Karver su obični, mali ljudi; onaj niži srednji sloj ljudi zatvorenih u svojeod 7 do 3poslove i klišeizirane hobije kao što su lov&ribolovdakle, vrsta ljudi koje u pejorativno-ciničnom govoru najčešće nazivamo malograđanima. Ipak, Karver je uspeo da prodre dalje od tog površinskog sloja i da, koristeći se hirurški preciznim opisima svih tih svakodnevnih radnji, pronikne duboko u najvažniju zajednicu ovog sloja ljudi (a i ne samo njih)porodicu. Autor u knjiziPočetniciproblematizuje porodicu kroz mnoštvo različitih, a škakljivih perspektiva, kao što su disfunkcionalni brakovi, porodično nasilje, smrt deteta, bolest jednog od supružnika i slično. Karver svojim pričama, baš kao i Brus Springstin svojim pesmama, razotkriva probleme i paranoje one najobičnije i najnevidljivije Amerikepodjednako daleke i od isprazne blješatvosti Los Anđelesa, kulturne opterećenosti Njujorka, slobodarskog impulsa San Franciska ili političkog gliba Teksasa. Kao takve, ove priče imaju vrlo univerzalni potencijal za dekonstrukciju svake svakodnevniceindikativno je da, recimo, neki od najboljih autora kratkih priča u postjugoslovenskoj književnosti kao što su Lamija Begagić ili Robert Perišić otvoreno govore o uticaju Karvera na njihov književni izraz.
A univerzalnost ovih priča se može i eksperimentalno dokazati - čitajte Karverovu knjigu (kao što ja delimično jesam) u gradskom prevozu, podignite pogled i učiniće vam se da su umorna i zgužvana lica vaših sugrađana izletela iz knjige koju čitate.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 5.11.2012) 

Нема коментара:

Постави коментар