Žene, muškarci, politika i crni psi - IZ BIBLIOTEKE – Ijan Makjuan, Crni psi (Filip Višnjić, Biblioteka Albatros, Beograd, 1998)

 

Dihotomija javno/privatno je kategorija u društvenim naukama poznata još od antike. Uopšteno govoreći, u korpus javnih delatnosti spadaju bavljenje politikom i generalno učestvovanje u onome što bi bio građanski tj. društveni život, dok se u domenu privatnog nalaze briga o porodici i domaćinstvu, kao i bavljenje emotivno-seksualnim životom. Nije teško pogoditi koja rodna uloga je češće učitavana u kontekst javnog, a koja u kontekst privatnog sektora. Naravno, ta podela ne ide samo po rodnoj liniji, premda ona jeste dominantna - tako, zapravo, možemo reći da je beli muškarac ideal javnog prostora, dok u iracionalni, privatni prostor, pored žena, najčešće su stavljani i homoseksualci, pripadnici drugih rasa i slično. Sukob javnog i privatnog, pozicioniranje na toj liniji, kao i propitivanje smisla celog tog koncepta jedan je od glavnih tematskih okvira romana „Crni psi” Ijana Makjuana.

Narator romana je sredovečni „baby boomer” koji skuplja građu za knjigu o braku/ljubavi između Džun i Bernarda, roditelja njegove žene. Neimenovani narator je, od kada je kao dete izgubio roditelje, opsednut roditeljima drugih ljudi i traženjem oslonca, uzora i putokaza u njima. Prvo su u tu ulogu upadali roditelji njegovih prijatelja, a kasnije su njegovi tast i tašta zauzeli konačni oblik naratorovih surogat-roditelja (Makjuan je vrlo pametno za predmet naratorovih istraživanja izabrao tasta i taštu, a ne recimo njegove roditelje – time je postignuta neophodna distanca zbog koje naratorove opservacije ne izgledaju izveštačeno). Džun i Bernard su specifičan par preko kojega je Ijan Makjuan svašta uspeo da ispriča na svega sto i četrdesetak strana teksta. Naime, njih dvoje su neposredno posle Drugog svetskog rata, opčinjeni idejom komunizma kružili Evropom u cilju podizanja na noge posrnulog kontinenta. Oboje su bili mladi, slobodarski nastrojeni i zadojeni primamljivim idejama bradatog ideologa – sve do jednog dana kada se Džun tokom izleta sasvim slučajno našla lice u lice sa smrću tj. sa dva, ogromna demonolika crna psa (za koje će se ispostaviti da lutaju francuskom provincijom kao izgladneli „životinjski“ ostatak nacističkih falangi koje su služile za krvava uterivanja straha). Od tog dana, komunistička Džun postaje jedna sasvim drugačija žena okrenuta spiritualnom, gotovo paganskom kvazihrišćanstvu, potpuno izvan društvenih i političkih tokova. Bernard, pak, ostaje aktivan u političkom životu i odan levičarskim idealima (iako će vremenom napustiti komuniste i pridružiti se laburistima). Naravno, razveli su se, ali su, dok ih smrt nije rastavila, ostali u postbračnom love/hate odnosu.

Ijan Makjuan (1948 - )

Makjuan svoj roman koncipira fragmentarno. Knjiga je podeljena na četiri nehronološki poređana isečka iz života ovih junaka. U prvom delu čitamo priču o Džuninim poslednjim bolničkim danima i razgovorima koje vodi sa naratorom. Drugi deo romana je smešten u Berlin neposredno posle pada zida. Narator i njegov tast Bernard dolaze u posetu tek objedinjenom gradu, vođeni željom da prisustvuju epohalnom (malo morgen) kraju istorije. Treći deo romana je posvećen naratoru – u smislu fabule, pre svega, ovaj deo govori o upoznavanju naratora i njegove žene, kao i o obilasku kuće u Francuskoj koju su nasledili od Džun. Međutim, ova celina je važna jer na ključni način otvara lik naratora. A o kakvom liku je reč? Dakle, govorimo o čoveku rođenom u sigurnoj ljušturi države blagostanja – on je izdanak predtačerovske Engleske, pobornik postmaterijalističkih vrednosti, pripadnik jedne generacije koja se možda najviše približila ukidanju dihotomije javno/privatno (ipak, ovo skoro-pa-ukidanje nije dovelo do nekakvog blaženstva, već, naprotiv do rastrzanosti – narator na jednom mestu precizno kaže da kada god je sa Džun nedostaju mu Bernardovi argumenti utemeljeni u stvarnosti, a kad god je vreme provodio sa Bernardom, nedostajala mu je duhovnost koju ima Džun). I, naposletku, Bernard i Džun su glavni junaci finalnog i četvrtog dela koji se bavi već pominjanim putovanjem i susretom sa crnim psima koji su daleko drugačije utiske ostavili na njih dvoje. Dok Bernard stvari posmatra sa racionalne strane, Džun je u crnim psima videla susret sa iskonskim zlom, susret sa srcem tame, susret sa zverskom krvožeđi. Istinsku prirodu sukoba među ljudima (pa i rata kao najkompleksnijeg oblika tih sukoba), ipak je nemoguće objasniti bez spajanja oba ovde suprotstavljena gledišta. Sve ove celine u romanu (eventualno sa izuzetkom četvrtog) nisu previše razvijene u smislu fabule, već ih je Makjuan iskoristio kao zgodno polazište za pregršt esejističkih promišljanja kojima je tekst natopljen (tematski opseg tih promišljanja je izuzetno širok – od religije do koncentracionih logora). 
Interesantno je što se ovaj izvanredni roman kojim pisac ulazi duboko u glavne ideološke, ali i rodne sukobe dvadesetog veka pojavio 1992. godine. Setimo se, u kom su ono beše delu Evrope tada, nažalost, crni psi hvatali svoj nemilosrdni, smrtonosni zalet?

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 18.3.2013.)