понедељак, 06. јануар 2014.

I dečije je političko (tekst nastao tokom medijske posete dodele nagrade ALMA za dečiju književnost u Stokholmu)


Tokom svoje prve šetnje Stokholmom, primetio sam jednu sasvim neobičnu stvar. Vukao sam kofer i mlatarao nekakvom mapom centra grada kao poslednji turistički nesrećnik i, dok mi je pogled lutao u pokušaju da locira hotel, video sam bilborde sa kojih se pobednički osmehivala Isol. A ko je Isol? Pa, našoj čitalačkoj publici je to ime verovatno posve nepoznato, ali ova mlada argentinska autorka ovogodišnja je dobitnica nagrade za dečiju književnost ALMA (Astrid Lindgren Memorial Award). Više o Isol i njenom vrlo interesantnom pristupu umetnosti za decu saznao sam kasnije tog dana kada sam zajedno sa svojim kolegama radio intervju sa njom (koji ćete imati prilike da čitate u ovim novinama), ali bilbordi su zaista bili šokirajuće iskustvo. Skupi, reklamni prostor obično je rezervisan za šepurenje političara ili pop zvezda, a sada se na njemu nalazi književnica i to još književnica za decu! Međutim, ispostaviće se da u domovini Pipi Duge Čarape ovu vrstu književnosti shvataju na jedan vrlo poseban način.

ALMA je najveća svetska nagrada za dečiju književnost, ustanovljena 2003. godine. Ako želite da na jeftin način ukažete na njenu važnost, dovoljno je navesti koliki je novčani deo nagrade – naime, radi se o pet miliona švedskih kruni (nepunih šest stotina hiljada evra). Međutim, iako je novac naravno važan faktor, naročitu težinu nagradi daje činjenica da nosi ime Astrid Lindgren, čuvene dečije književnice. Astrid Lindgren i posebno njene knjige o Pipi Dugoj Čarapi su važno mesto u sentimentalnom vaspitanju mnogih jugoslovenskih i postjugoslovenskih generacija, dok, recimo, sa druge strane, kolega iz Meksika mi je otkrio da je ova književnica u njegovoj zemlji gotovo sasvim nepoznata. Međutim, razmere njene slave i uticaja u Švedskoj su zaista ogromne – uporedivo bi bilo kada bi rekli da je ona nešto poput Iva Andrića na našim prostorima. Osim što je, naravno, Astrid Lindgren bila žena, pisala je dečiju književnost i, eto, nije dobila Nobelovu nagradu. Sa prve dve stvari Šveđani nemaju problema – naprotiv, ispostaviće se da im je i do jednog i drugog veoma stalo - ali vrlo često navode da je to što je Astrid Lindgren ostala bez Nobelove nagrade velika nepravda.
Švedska je zemlja nadaleko čuvena po svojim socijal-demokratskim vrednostima i levičarskim zakonima, te je utoliko čudnije i bizarnije to što kada govorimo o Švedskoj zapravo govorimo o kraljevini. Mali komunista koji čuči u meni i dalje se čudi ovom podatku, no, kraljevska porodica u Švedskoj zaista uživa veliko poštovanje, a sledstveno tome, činjenica da je nagradu dodelila princeza Viktorija govori kakva je pažnja poklonjena ovom događaju. U ponedeljak veče se u Stokholmskoj koncertnoj dvorani (istoj onoj u kojoj se dodeljuje Nobelova nagrada) skupilo mnogo različitog sveta. Dodelu nagrade mladoj argentinskoj umetnici su ispratili i oni ljudi koje zovemo establišmentom (političari, ambasadori – recimo, na samoj dodeli je govor držala ministarka kulture), ali i mnogo umetnika, ljudi koji rade u prosveti ili su na neki drugi način povezani sa decom ili dečijom književnošću. Kao i uvek u takvim prilikama, obraćanja i govori su se nizali jedni za drugim, te hiljadu puta izgovorena istina o tome koliko je umetnost za decu važna na kraju postane opšte mesto, ali Isol se pobrinula da veče dobije drugačiji tok. Naime, na svom simpatično nezgrapnom engleskom je prvo održala ne previše dug govor, a onda je, na kraju svog obraćanja, počela da igra i a capella otpevala nekakvu pesmu na španskom koja u naslovu zapravo ima reč „alma“ (što na španskom znači duša). Isol je pevala nekoliko minuta koji su, čini mi se, ostali najupečatljiviji te večeri (zasenila je i svoje „kolege“ iz Švedske grupu Mando Diao koja je izvela nekoliko pesama na dodeli). No, dodela ove nagrade je tek kruna upravo završenih sedam dana tokom kojih je Isol boravila u Švedskoj, držala radionice, promovisala knjige, davala intervjue i slično. Ali, osim toga što je dodela bila svečani vrhunac ALMA nedelje (i faktički povod naše posete Stokholmu), u širem simboličkom smislu dodela se može smatrati i veoma važnom svetkovinom za dečiju književnost u Švedskoj uopšte.
Kada sam rekao da je Šveđanima stalo do književnosti za decu i do toga da se njome bave i žene, zapravo sam govorio o trendu koji je u poslednjih desetak-petnaest godina prisutan na švedskoj sceni. Naime, 2002. godine se u Švedskoj vodila debata o tome zašto su u većini knjiga glavni likovi dečaci i zašto se – paradoksalno, u zemlji u kojoj je najpopularniji lik iz dečije književnosti Pipi Duga Čarapa – devojčice ređe pojavljuju u toj, glavnoj ulozi? Čitava stvar nije ostala na nivou samo debate što pokazuju i statistički podaci koji govore da je 2002. procenat dečijih knjiga u kojima je glavni lik bio ženski iznosio 34%, a deset godina kasnije broj se popeo na 43%. No, iako ovi podaci deluju impresivno, važno je napomenuti reči Karin Salmson iz izdavačke kuće „Olika“ - čitava stvar nije u brojanju likova, već u tome kako su ti likovi prezentovani i kakva se poruka šalje o njima.
Iako dečija književnost deluje kao polje očišćeno od politike i kao polje neke, šta ti ja znam, „iskonske nežnosti“ ili već neke slične budalaštine – delovanje izdavačke kuće „Olika“ pokazuje da se i u domenu slikovnica može obavljati ozbiljan i dobar politički posao. „Ako stalno čitate knjige o drugim i drugačijim, to šalje jednu, a ako, opet, stalno čitate knjige o sebi i sebi sličnim, to šalje sasvim drugačiju poruku“, reči su Karin Salmson koje funkcionišu kao svojevrsni moto njene izdavačke kuće. „Olika“ je već duže vreme poznata po izdavanju „neobičnih“ knjiga za decu, a 2012. su postigli verovatno svoj najveći uspeh jer su štampali slikovnicu u kojoj je korišćena rodno neutralna zamenica „hen“. Švedska je zaista zemlja u kojoj se vodi računa o rodnoj ravnopravnosti, ali čak i u njoj delovanje izdavačke kuće „Olika“ je subverzivno – kritike se uglavnom baziraju na tome da „nema potrebe decu opterećivati politikom ili stvarima odraslih“. No, čini se da su ljudi iz ove izdavačke kuće ispravno shvatili da se u tim najmlađim, formativnim godinama gradi slika o svetu koju je jako teško kasnije promeniti. Ipak, važno je spomenuti da njihove knjige nisu nekakvi politički traktati o tome kako je „važno poštovati razlike“. Naprotiv, njihove slikovnice deluju u drugačijem diskursu – drugačiji se tretiraju kao deo grupe, a ne kao neki njen izdvojeni deo koji je „lepo poštovati“. Zgodan i ilustrativan primer je slikovnica koja se zove (u mom slobodnom prevodu) „Loli voli da prdi“. U ovoj knjizi je reč zapravo o jednoj posve neobičnoj devojčici koja voli da ispušta „prdeće“ zvuke stavljajući ruku ispod pazuha i, generalno, sklona je ponašanju koje je obično rezervisano za nestašne dečake. Međutim, osim ove trasngresije ženske rodne uloge, interesantna je još jedna stvar koja postoji tek u pozadini i ni na jedan način se ne nameće kao nešto što određuje Loli – ona, zapravo, ima tatu i tatu.

Naravno, nisu sve izdavake kuće u Švedskoj ovakve – uostalom, barem po rečima naših sagovornika, i Švedska ima problem sa gomilom samozvanih dečijih autora, ljudi koji samo zato što su nekome deda/baba ili zato što rade u školi misle da su njihova anahrona didaktična pisanija dečija književnost. Što se tiče mejnstrim scene, Asa Varnkvist iz Švedskog instituta za dečiju književnost nam je iznela podatke da su najpopularnije knjige zapravo one koje pripadaju žanrovskoj književnosti (prevashodno, detektivske knjige ili knjige o čarobnjacima/vešticama i slično). Recimo, o koliko se impresivnim tiražima nekih od knjiga radi pokazuje i činjenica da je jedna od tih dečijih detektivskih knjiga samo u prvom izdanju prodata u ogromnih 75 000 primeraka. Generalno, u ovom institutu se vrlo precizno bave statističkim merenjima i došli su do podataka da, uprkos razvoju informacionih tehonologija i ostalih stvari koje u stereotipnim narativima tobože ubijaju čitalačke navike, broj knjiga koje se štampaju za decu raste. Na primer, tokom 1996. u Švedskoj je izdato 996 naslova za decu, a tokom prethodne 2012. godine čak 1761.
Međutim, ovaj tekst nije nikakav PR tekst o tome kako je u Švedskoj sve divno i o tome kako u njihovoj čudesnoj zemlji na severu nema nikakvih problema. Naprotiv, neposredno pre nego što smo moje kolege i ja stigli u Stokholm, predgrađa su potresali nemiri i protesti imigranata i nema sumnje da je integracija ovih ljudi u društvo sledeći veliki korak i težak izazov koji stoji pred ovim društvom. Međutim, za razliku od možda nekih drugih polja, dečija književnost u ovoj zemlji i u tom slučaju već igra važnu ulogu. Leri Lampert, upravnik Internacionalne biblioteke u Stokholmu nam je potvrdio da se u toj biblioteci mogu naći dečije knjige na čak 120 svetskih jezika, a ljudi koji čine njen kolektiv ukupno govore 27 različitih jezika, tako da praktično bilo koje dete koje dođe u biblioteku može da se oseća kao da pripada tu. „Što više knjiga prevedemo, bolji ćemo svet imati“, kaže Lampert. Knjige za decu svakako nisu jedini način, ali stavljanje dečije književnosti u fokus javnosti – bilo preko nagrade ALMA ili na na neki drugi način - važan je korak za njenu rekontekstualiziju i modernizaciju.

(tekst nastao tokom medijske posete Stokholmu koju su organizovali Švedski institut i ambasada Švedske u Beogradu, objavljen u dnevnom listu "Danas", 30.5.2013.)



Нема коментара:

Постави коментар