Tokom svoje prve šetnje Stokholmom, primetio sam jednu sasvim
neobičnu stvar. Vukao sam kofer i mlatarao nekakvom mapom centra
grada kao poslednji turistički nesrećnik i, dok mi je pogled lutao
u pokušaju da locira hotel, video sam bilborde sa kojih se
pobednički osmehivala Isol. A ko je Isol? Pa, našoj čitalačkoj
publici je to ime verovatno posve nepoznato, ali ova mlada
argentinska autorka ovogodišnja je dobitnica nagrade za dečiju
književnost ALMA (Astrid Lindgren Memorial Award). Više o Isol i
njenom vrlo interesantnom pristupu umetnosti za decu saznao sam
kasnije tog dana kada sam zajedno sa svojim kolegama radio intervju
sa njom (koji ćete imati prilike da čitate u ovim novinama), ali
bilbordi su zaista bili šokirajuće iskustvo. Skupi, reklamni
prostor obično je rezervisan za šepurenje političara ili pop
zvezda, a sada se na njemu nalazi književnica i to još književnica
za decu! Međutim, ispostaviće se da u domovini Pipi Duge Čarape
ovu vrstu književnosti shvataju na jedan vrlo poseban način.
ALMA je najveća svetska nagrada za dečiju književnost,
ustanovljena 2003. godine. Ako želite da na jeftin način ukažete
na njenu važnost, dovoljno je navesti koliki je novčani deo nagrade
– naime, radi se o pet miliona švedskih kruni (nepunih šest
stotina hiljada evra). Međutim, iako je novac naravno važan faktor,
naročitu težinu nagradi daje činjenica da nosi ime Astrid
Lindgren, čuvene dečije književnice. Astrid Lindgren i posebno
njene knjige o Pipi Dugoj Čarapi su važno mesto u sentimentalnom
vaspitanju mnogih jugoslovenskih i postjugoslovenskih generacija,
dok, recimo, sa druge strane, kolega iz Meksika mi je otkrio da je
ova književnica u njegovoj zemlji gotovo sasvim nepoznata. Međutim,
razmere njene slave i uticaja u Švedskoj su zaista ogromne –
uporedivo bi bilo kada bi rekli da je ona nešto poput Iva Andrića
na našim prostorima. Osim što je, naravno, Astrid Lindgren bila
žena, pisala je dečiju književnost i, eto, nije dobila Nobelovu
nagradu. Sa prve dve stvari Šveđani nemaju problema – naprotiv,
ispostaviće se da im je i do jednog i drugog veoma stalo - ali vrlo
često navode da je to što je Astrid Lindgren ostala bez Nobelove
nagrade velika nepravda.
Švedska je zemlja nadaleko čuvena po svojim socijal-demokratskim
vrednostima i levičarskim zakonima, te je utoliko čudnije i
bizarnije to što kada govorimo o Švedskoj zapravo govorimo o
kraljevini. Mali komunista koji čuči u meni i dalje se čudi ovom
podatku, no, kraljevska porodica u Švedskoj zaista uživa veliko
poštovanje, a sledstveno tome, činjenica da je nagradu dodelila
princeza Viktorija govori kakva je pažnja poklonjena ovom događaju.
U ponedeljak veče se u Stokholmskoj koncertnoj dvorani (istoj onoj u
kojoj se dodeljuje Nobelova nagrada) skupilo mnogo različitog sveta.
Dodelu nagrade mladoj argentinskoj umetnici su ispratili i oni ljudi
koje zovemo establišmentom (političari, ambasadori – recimo, na
samoj dodeli je govor držala ministarka kulture), ali i mnogo
umetnika, ljudi koji rade u prosveti ili su na neki drugi način
povezani sa decom ili dečijom književnošću. Kao i uvek u takvim
prilikama, obraćanja i govori su se nizali jedni za drugim, te
hiljadu puta izgovorena istina o tome koliko je umetnost za decu
važna na kraju postane opšte mesto, ali Isol se pobrinula da veče
dobije drugačiji tok. Naime, na svom simpatično nezgrapnom
engleskom je prvo održala ne previše dug govor, a onda je, na kraju
svog obraćanja, počela da igra i a capella otpevala nekakvu pesmu
na španskom koja u naslovu zapravo ima reč „alma“ (što na
španskom znači duša). Isol je pevala nekoliko minuta koji su, čini
mi se, ostali najupečatljiviji te večeri (zasenila je i svoje
„kolege“ iz Švedske grupu Mando Diao koja je izvela nekoliko
pesama na dodeli). No, dodela ove nagrade je tek kruna upravo
završenih sedam dana tokom kojih je Isol boravila u Švedskoj,
držala radionice, promovisala knjige, davala intervjue i slično.
Ali, osim toga što je dodela bila svečani vrhunac ALMA nedelje (i
faktički povod naše posete Stokholmu), u širem simboličkom smislu
dodela se može smatrati i veoma važnom svetkovinom za dečiju
književnost u Švedskoj uopšte.
Kada sam rekao da je Šveđanima stalo do književnosti za decu i do
toga da se njome bave i žene, zapravo sam govorio o trendu koji je u
poslednjih desetak-petnaest godina prisutan na švedskoj sceni.
Naime, 2002. godine se u Švedskoj vodila debata o tome zašto su u
većini knjiga glavni likovi dečaci i zašto se – paradoksalno, u
zemlji u kojoj je najpopularniji lik iz dečije književnosti Pipi
Duga Čarapa – devojčice ređe pojavljuju u toj, glavnoj ulozi?
Čitava stvar nije ostala na nivou samo debate što pokazuju i
statistički podaci koji govore da je 2002. procenat dečijih knjiga
u kojima je glavni lik bio ženski iznosio 34%, a deset godina
kasnije broj se popeo na 43%. No, iako ovi podaci deluju impresivno,
važno je napomenuti reči Karin Salmson iz izdavačke kuće „Olika“
- čitava stvar nije u brojanju likova, već u tome kako su ti likovi
prezentovani i kakva se poruka šalje o njima.
Iako dečija književnost deluje kao polje očišćeno od politike i
kao polje neke, šta ti ja znam, „iskonske nežnosti“ ili već
neke slične budalaštine – delovanje izdavačke kuće „Olika“
pokazuje da se i u domenu slikovnica može obavljati ozbiljan i dobar
politički posao. „Ako stalno čitate knjige o drugim i drugačijim,
to šalje jednu, a ako, opet, stalno čitate knjige o sebi i sebi
sličnim, to šalje sasvim drugačiju poruku“, reči su Karin
Salmson koje funkcionišu kao svojevrsni moto njene izdavačke kuće.
„Olika“ je već duže vreme poznata po izdavanju „neobičnih“
knjiga za decu, a 2012. su postigli verovatno svoj najveći uspeh jer
su štampali slikovnicu u kojoj je korišćena rodno neutralna
zamenica „hen“. Švedska je zaista zemlja u kojoj se vodi računa
o rodnoj ravnopravnosti, ali čak i u njoj delovanje izdavačke kuće
„Olika“ je subverzivno – kritike se uglavnom baziraju na tome
da „nema potrebe decu opterećivati politikom ili stvarima
odraslih“. No, čini se da su ljudi iz ove izdavačke kuće
ispravno shvatili da se u tim najmlađim, formativnim godinama gradi
slika o svetu koju je jako teško kasnije promeniti. Ipak, važno je
spomenuti da njihove knjige nisu nekakvi politički traktati o tome
kako je „važno poštovati razlike“. Naprotiv, njihove slikovnice
deluju u drugačijem diskursu – drugačiji se tretiraju kao deo
grupe, a ne kao neki njen izdvojeni deo koji je „lepo poštovati“.
Zgodan i ilustrativan primer je slikovnica koja se zove (u mom
slobodnom prevodu) „Loli voli da prdi“. U ovoj knjizi je reč
zapravo o jednoj posve neobičnoj devojčici koja voli da ispušta
„prdeće“ zvuke stavljajući ruku ispod pazuha i, generalno,
sklona je ponašanju koje je obično rezervisano za nestašne dečake.
Međutim, osim ove trasngresije ženske rodne uloge, interesantna je
još jedna stvar koja postoji tek u pozadini i ni na jedan način se
ne nameće kao nešto što određuje Loli – ona, zapravo, ima tatu
i tatu.
Naravno, nisu sve izdavake kuće u Švedskoj ovakve – uostalom,
barem po rečima naših sagovornika, i Švedska ima problem sa
gomilom samozvanih dečijih autora, ljudi koji samo zato što su
nekome deda/baba ili zato što rade u školi misle da su njihova
anahrona didaktična pisanija dečija književnost. Što se tiče
mejnstrim scene, Asa Varnkvist iz Švedskog instituta za dečiju
književnost nam je iznela podatke da su najpopularnije knjige
zapravo one koje pripadaju žanrovskoj književnosti (prevashodno,
detektivske knjige ili knjige o čarobnjacima/vešticama i slično).
Recimo, o koliko se impresivnim tiražima nekih od knjiga radi
pokazuje i činjenica da je jedna od tih dečijih detektivskih knjiga
samo u prvom izdanju prodata u ogromnih 75 000 primeraka. Generalno,
u ovom institutu se vrlo precizno bave statističkim merenjima i
došli su do podataka da, uprkos razvoju informacionih tehonologija i
ostalih stvari koje u stereotipnim narativima tobože ubijaju
čitalačke navike, broj knjiga koje se štampaju za decu raste. Na
primer, tokom 1996. u Švedskoj je izdato 996 naslova za decu, a
tokom prethodne 2012. godine čak 1761.
Međutim, ovaj tekst nije nikakav PR tekst o tome kako je u Švedskoj
sve divno i o tome kako u njihovoj čudesnoj zemlji na severu nema
nikakvih problema. Naprotiv, neposredno pre nego što smo moje kolege
i ja stigli u Stokholm, predgrađa su potresali nemiri i protesti
imigranata i nema sumnje da je integracija ovih ljudi u društvo
sledeći veliki korak i težak izazov koji stoji pred ovim društvom.
Međutim, za razliku od možda nekih drugih polja, dečija
književnost u ovoj zemlji i u tom slučaju već igra važnu ulogu.
Leri Lampert, upravnik Internacionalne biblioteke u Stokholmu nam je
potvrdio da se u toj biblioteci mogu naći dečije knjige na čak 120
svetskih jezika, a ljudi koji čine njen kolektiv ukupno govore 27
različitih jezika, tako da praktično bilo koje dete koje dođe u
biblioteku može da se oseća kao da pripada tu. „Što više knjiga
prevedemo, bolji ćemo svet imati“, kaže Lampert. Knjige za decu
svakako nisu jedini način, ali stavljanje dečije književnosti u
fokus javnosti – bilo preko nagrade ALMA ili na na neki drugi način
- važan je korak za njenu rekontekstualiziju i modernizaciju.
(tekst nastao tokom medijske posete Stokholmu koju su
organizovali Švedski institut i ambasada Švedske u Beogradu, objavljen u dnevnom listu "Danas", 30.5.2013.)
Нема коментара:
Постави коментар