недеља, 05. јануар 2014.

Čudesno jutro u krevetu Despota Milenkovića


 Sunce tuđeg neba ne ostavlja opekotine kao naše“
Damir Avdić

Jutros se Despot Milenković probudio bez kapi krvi u sebi. Dugi, beli prsti su visili u vazduhu pored njegovog kreveta. Usprotivivši se fundamentalnim zakonima biologije, beskrvni Despot je otvorio oči i umorno pogledao u beli zid. Naslonjena na zid stajala je Despotova krv – imala je konture ljudskog tela. Despotova čovekolika krv, duboko se zagledala u Despotove krmeljive oči i procedila: „Konju jedan.“ Despotu ništa nije bilo jasno. I zašto se ovako rano probudio i otkuda njegova krv stoji pored zida u obliku ćiriličnog slova Ф? „Šta se ovde dešava?“, promrmljao je naposletku. Krv se ozbiljno nakašlja, rastrese brkove koji su joj u međuvremenu izrasli i započe dubokim glasom: „Despote Milenkoviću, ti si sramota za svoje ime, prezime, kuću i porodicu, zemlju, nacion i krv svoju. Od onakvog dede Veljka, priznatog gradskog lekara i čoveka sa izrazitim smislom za lepo, pesnika ljubavne, nadasve rodoljubive poezije, u slobodno vreme, naravno; od onakvog oca Vojislava, briljantnog advokata, pravdoljubivog i skromnog muškarca – ti takav da se izmetneš! Da starije pretke, sve same lekare i ustanike i ne spominjemo. Stid te svakog belog mantila i kubure u svojoj porodici! I ne samo Veljko i Vojislav! Nego i onakva baka Julijana, vredna i dobra žena deda Veljka, priznatog gradskog lekara i čoveka sa izrazitim smislom za lepo, pesnika ljubavne, nadasve rodoljubive poezije, u slobodno vreme, naravno; od onakve mama Milice, onakve gospodje, verne i lepe supruge oca tvog Vojislava, briljantnog advokata, pravdoljubivog i skromnog muškarca – ti si, konju jedan, takav ispao! Ne radiš nigde, tobože nešto studiraš, piješ i ko zna šta još radiš! Ili se ne briješ i ne šišaš, pa izgledaš kao strašilo, ili si ćelav da čovek pomisli da si bolestan. Dugo smo mi trpeli tebe – i to što psuješ po crkvi, nije te sramota, deda ti je dve izgradio, a tobože si duhovan čovek; i to što menjaš fakultete kao čarape; i to što ne možeš normalnu devojku da nađeš; i to što spavaš do podne i to što u nas, tvoju krv, unosiš alkohol i ko zna šta još, ali sinoć si prevršio svaku meru. Sinoć pred spavanje uzeo momčina da čita i to šta! Marksa! I to šta –Teze o Fojerbahu! Pa, osvrni se oko sebe, u kući u svakoj prostoriji možeš da nađeš bar tri knjige Jovana Dučića, a ti – Marksa! Pa, znaš li ti da je tvoj otac imao sve petice, samo dvojku iz marksizma! Nije mu dao Veljko pokojni više od toga da nauči, sedne iznad njega kada uči i šibom po mozgu kada se približi znanju potrebnom za trojku. Pametan čovek, sreća da je na vreme umro, da nije dočekao da ga njegov unuk, njegova Krv tako sramoti. Zato smo mi, tvoja krv, odlučili da napustimo svoje telo!“ Despot na stolu pored kreveta ugleda sasvim malu količinu krvi koja pokušava da se uspravi pored čaše vode. „A šta je ovo, kakva je sad ovo krv?“, upita on. Gorostasna humanoidna krv mu objasni: „To je jedan manji deo krvi koji još nije izgubio veru u tebe, banditu jedan, pa sad tu dokazuju da krv nije voda i da ćeš se popraviti. Zaluđenici jedni“ U tom času Despot oseti oštar bol u leđima – u predelu između plećki se nešto čudno dešavalo. Despot je vrištao od bola dok je jedno slovo M izlazilo iz njegovih leđa, vodeći sa sobom čitavu družinu slova – I, L, E, N, K, O, V, I i Ć. Krv se grohotom nasmeja: „Vodimo i prezime sa sobom, ne zaslužuje svaka crvena baraba da nosi ovo prezime! Ime ćemo da ti ostavimo za kaznu, uvek si ga mrzeo, uvek si želeo da budeš neki Džordž, Džon, Kit ili Mik, izdajniče jedan.“ Krv otvori lepi, starinsko-buržoaski kofer u koji zatim slova uskočiše, još jednom prezrivo pogleda Despota i demonstrativno izađe iz sobe. Despot odahnu i na miru umre.
Sutradan, telo koje je još juče pripadalo Despotu Milenkoviću, stajalo je na aerodromu „Nikola Tesla“. U ruci je držalo pasoš. Običan red za avionske karte, ali sasvim, sasvim neobičan red za nekadašnje Despotovo telo koje je spokojlno stajalo i zadovoljno se smeškalo.  

Нема коментара:

Постави коментар