Nedavno je Zvonko Karanović, pesnik i prozaik, za svoju knjigu
pesama u prozi „Mesečari na izletu“ dobio nagradu „Laza
Kostić“ u Novom Sadu. Ovo priznanje je bilo, naravno, tek formalni
povod da sa Karanovićem razgovaramo o književnosti, rok muzici,
neobičnim formama, potragom za ličnom slobodom i Nišu s kraja XX
veka iz kojeg se preselio u Beograd 2005.
Do sada ste pisali i poeziju i prozu, međutim, nova knjiga
„Mesečari na izletu“ spada u domen poezije u prozi. Kako ste se
odlučili za tu neuobičajenu formu?
Ta forma mi nije došla preko noći. Vratio sam se pisanju poezije
čim sam 2009. završio poslednji roman. Počeo sam da pišem pesme
onako kako sam to radio i ranije, međutim, nisam bio zadovoljan
rezultatom. Pesme kao da su ispale iz nekih mojih ranijih knjiga.
Imao sam utisak da recikliram samog sebe, a to nikako nisam želeo da
dozvolim. Uostalom, to se i kosi s mojim shvatanjem pisanja. Smisao
pisanja je u istraživanju novih prostora, proširivanju sopstvene
poetike, igri. Čemu pisanje ako ti svaka knjiga bude ista? To
neizbežno vodi u samoparodiju i postaneš senka sopstvene senke.
Bila mi je potrebna nova forma. Do nje sam došao postupno, čitajući
Remboa i njegove „Iluminacije“, Lotreamona, Bodlera, pa do
Džejmsa Tejta i niza savremenih svetskih pesnika koji pišu pesme u
prozi. Video sam da je pesma u prozi jedna specifična, granična
forma koja daje veliki prostor za eksperimente i igru. To mi je
upravo i bilo potrebno jer sam kroz različite primere i situacije
želeo da kažem nešto o čoveku 21. veka. Kod nas se pesnici nisu
previše bavili tom formom, ali to ne znači da je ona manje važna.
Podsetio bih da su, recimo, Čarls Simić i Džejms Tejt, dva klasika
američke poezije, Pulicerove nagrade dobili upravo za knjige poezije
u prozi.
Osim tog formalnog dualizma, postoji i onaj na nivou motiva. Svi
subjekti u ovoj knjizi su utopljeni u društveni kontekst, oni su
„deca svoje epohe“. Ali, sa druge strane, vrlo je važan i taj
nivo privatnog egzila koji ti ljudi svakodnevno proživljavaju. Kako
razumete odnos između ta dva plana?
Centralna tema mog pisanja je borba za individualnu slobodu. To je i
tema „Mesečara“ – čovek 21. veka kojeg sputavaju izmenjene
društvene okolnosti koje nosi tranzicija. Tu su, naravno, i nove
informatičke tehnologije koje donose nove vrste otuđenja,
frustracija, psihoza. Igra je jednostavno postala složenija, borba
za preživljavanje sve teža. Mnogi ljudi se u tako izmenjenim
pravilima igre ne snalaze. Ili ne žele da se menjaju i privhate
modele ponašanja koje propisuje današnje vreme, ili naprosto nisu
sposobni da se snađu u svemu tome. Postaju žrtve vremena koje ih
nemilosrdno gazi i marginalizuje. Ogorčeni, oni ostaju da žive u
nekom svom minulom svetu. Sve lirske subjekte u „Mesečarima“, a
ima ih 45, postavio sam u granične, često apsurdne situacije, gde
će oni saznati nešto novo o sebi ili o društvu u kome žive, što
će ih ili probuditi ili gurnuti još dublje, u bezizlaz.
U poslednjoj knjizi je, ali u nekim prethodnim, kao jedan od
važnijih motiva i mehanizama kojim se narušava borba za
individualnu slobodu bio i klinč na liniji roditelji-deca. Odakle on
dolazi?
Verovatno vučem traumu iz sopstvene porodice. Imao sam lepo
detinjstvo, uostalom kao i mnogi koji su rođeni u socijalizmu.
Međutim, imao sam problem sa roditeljima kada sam posle srednje
škole želeo da upišem studije književnosti ili istoriju umetnosti
u Beogradu, kojih tada nije bilo u Nišu. Nisu imali novac, a ni
želju da me podrže. Upisao sam tehnički fakultet, koji praktično
nisam ni studirao. Pošto uvek završavam započeto, posle devet
godina mrcvarenja sam ipak diplomirao. Diplomu sam dao roditeljima i
počeo da radim ono što volim. Dakle, skoro deceniju sam išao
zaobilaznim putevima ne bih li došao do te pominjane lične slobode.
S jedne strane, žao mi je te izgubljene decenije, s druge, ona mi je
dala neiscrpnu temu za pisanje, kao i ogromno iskustvo jer sam to
vreme provodio uglavnom na ulici.
Vaša prva knjiga „Srebrni Surfer“ je izašla na izmaku tog
perioda, a afirmacija u širim krugovima je usledila tek u potonjim
decenijama. Kako teče književno afirmisanje kada sve što pišete
se umnogome oslanja na tradiciju nekog drugog jezika i kulture?
Zašto svi moramo da potičemo iz istog korena? Zar
različitost ne doprinosi obogaćivanju nacionalne književnosti?
Čarls Simić je rekao da je na njegovu poeziju uticalo sve ono što
voli: svaka dobra knjiga, film, ploča, svaki obrok za pamćenje i
flaša vina. Iako u vreme kada sam počinjao da pišem nisam znao za
ovu misao, ponašao sam se upravo tako. Ne samo svoju zemlju, već
čitav svet sam doživljavao kao svoje dvorište i odatle uzimao ono
što me je zanimalo. Nisam se oslonio samo na jednu tradiciju.
Često Vas nazivaju rok pesnikom. Zašto Vam to smeta?
Smeta mi jer to nije tačno. Ma koliko da u “Srebrnom Surferu”
postoje reference na pop kulturu, to je knjiga o odrastanju. Niko
nije želeo da je tako pročita, da zagrebe ispod površine. Taj eho
etiketiranja odjekuje i danas, dve decenije kasnije. I šta to znači
rok pesnik? Da sam napunio knjigu referencama na džez ili film, da
li bih bio džez ili filmski pesnik? Te etikete govore o površnosti,
ponekad i zlonamernosti, onih koji ih daju. Pesma je dobra ili loša,
i to je jedini kriterijum. Pesma mora da je živa, da ide iz stomaka,
da ima razlog zbog kojeg je napisana. Kao, pesma je bolja ako pesnik
citira Ovidija, Eliota ili Crnjanskog? Ništa lakše od toga. Hajde
da svi „nafilujemo”
pesme imenima velikana književnosti, citatima, pozivanjem na ovog
ili onog domaćeg ili stranog klasika. I? Pesmi to neće pomoći da
bude dobra, jer to nije suština.
Nadrealisti i novosadski avangardni krug
„Oduvek su mi bili bliski ljudi koji su radili off stvari, dosledno
sledili svoju umetničku viziju. Nerazumevanje i ignoracija javnosti
je nešto što po pravilu ide s tim, ali važno je biti dosledan i ne
izneveriti sebe. Vreme će ionako, pre ili kasnije, stvari postaviti
na svoje mesto. Srpska pesnička tradicija je puna dobrih pesnika,
ali najviše sam učio na primerima nadrealista, kao i novosadskog
avangardnog kruga. Vojislav Despotov, Vladimir Kopicl, Slobodan
Tišma, Vujica Rešin Tucić, braća Mandić, divni su primeri
konzistentne umetničke prakse. Delo ni jednog od njih do danas nije
adekvatno vrednovano, ali njihov značaj s godinama raste, što je
najbolja satisfakcija za umetnika. Imao sam sreću da sam sve te
pesnike upoznao, s nekima od njih se družio i dopisivao. Vojislav
Despotov je bio recenzent “Srebrnog Surfera”, Vladimir Kopicl
urednik zbirke “Neonski psi”, na šta sam veoma ponosan”, kaže
Zvonko Karanović.
(intervju objavljen u dnevnom listu "Danas", 22.4.2013.)
Нема коментара:
Постави коментар