Dvadesetovekovni lonac - IZ BIBLIOTEKE – Patrik Ouržednik, "Europeana: kratka istorija dvadesetog veka" (Samizdat B92, Beograd, 2003.)

„Kada bih rekao da prihvatam naše doba, to bi takođe značilo da prihvatam koncentracione logore, gumene pendreke, Hitlera, Staljina, bombe, avione, konzerviranu hranu, automatske puške, pučeve, čistke, slogane, fabričke trake, gas-maske, podmornice, špijune, provokatore, cenzuru štampe, tajne zatvore, aspirine, holivudske filmove i politička ubistva.“ - Džordž Orvel

Mnogi su na prelazu iz dvadesetog u dvadeset i prvi vek očekivali kraj sveta. U fanatičnijim predstavama, najavljivan je i dolazak Antihrista. Holivudska industrija je, u tu svrhu, upregnula Arnolda Švarcenegera da stane u odbranu svekolikog čovečanstva. Arni je u „Poslednjim danima“ dao nogu u dupe Luciferu lično. Ljudi su pobedili, Švarceneger je ubrzo prestao da snima filmove i posvetio se svojoj guvernerskoj kalifornikaciji. Preživeli smo i dvadeseti vek – Švarcenger je odbranio vojnike u rovovima, ludake na krovovima, kapetana i članove posade, lepotice u kadama i vladare s vladama. Svi pevaju, evo nam trećeg milenijuma, krvavo stoleće je iza nas!

No, Patrik Ouržednik je 2001. godine objavio vrlo neobičnu knjižicu o kojoj danas govorimo. U svoju sasvim kratku istoriju dvadesetog veka je ubacio većinu Orvelovih antifascinacija iz početnog citata. I ne samo njih, već i mnoge druge đakonije u kojima dvadeseti vek ne oskudeva. Ouržednik piše knjigu koja proza u klasičnom smislu nije, ali tek što nije istoriografija! Jedan za drugim, bez poglavlja ili nekakve lako vidljive strukture, on samo niže i komparativno analizira fenomene dvadesetog veka, slažući svoju gorko-duhovitu tekstualnu slagalicu. Elementi tog „Europeana-puzzlea“ su crtice o eugenici, kontracepciji, hipergrađanima, Internet bankama sperme, pronalasku brushaltera, posthumanističkoj eri (da pomenemo samo neke fenomene kojih se Orvel nije dotakao kada je pravio index pojmova XX veka)

„U dvadesetom veku, jedna od najprisnijih veza koja se razvila je ona između čoveka i države. Životna činjenica je da je država postala vrlo intimna sa ljudima, uglavnom na njihovu štetu.“ - E.L. Doktorov

Ipak, tema koja dominira ovom knjigom je višak istorije koji je proizveden u nekim ključnim ideološkim sukobima. Pre svega, mislim na dva podperioda u XX veku – u prvoj polovini, govorim o ekstremnim ideološkim hitlerističko-staljinističkim obličjima, a u drugoj polovini o užarenom tinjanju Hladnog rata. Prvi tematski okvir je nešto što čuči u podsvesti svakog odgovornog čoveka, naprosto, ta industrija smrti koju su razvili ekstremni pokreti i obezljuđivanje pojedinca u ime pokreta/države je jedna od najparadigmatičnijih postavki za razmišljanje o tome šta su sve ljudi u stanju da urade jedni drugima. A, drugi, hladnoratovski okvir je interesantan i kada se promatra kroz biografiju samog autora. Ouržednik je Čeh, rođen 1957. godine, a od 1985. živi u Francuskoj gde se bavi dvosmernim prevođenjem na relaciji francuski-češki. Dakle, govorimo o individui koja dobro poznaje život sa obe strane Gvozdene zavese – zato i ne čudi što u svojoj tekstualnoj razgradnji obe strane tog sukoba, Ouržednik poteže dobre argumente i ilustrativne primere kojima se dokazuje sav kretenoidni potencijal tog klinča.

Patrik Ouržednik (1957 - )

„Fašizam je religija. Dvadeseti vek će biti poznat kao vek fašizma.“ - Benito Musolini

Ironično je kako bismo drugačije posmatrali ovaj citat da je umesto Musolinija stajalo ime, recimo, Hane Arent ili Hansa Magnusa Encensbergera. Ovaj potonji na jednom mestu kaže da strahota fašizma nije u tome što su ga praktikovali Nemci, već zato što je svuda moguć. Ouržednik na više mesta bravurozno dokazuje tu tvrdnju – i kada nas vodi kroz vrtloge eugenike (sa svim njenim Zakonima o sterilizaciji i prednatalnim selekcijama) koji su nastajali pre formalne pojave fašizma i kada piše o belo-crnoj podeli javnog prostora u SAD i kada ironiše o pretencioznoj promašenoj „šezdeset, osam, šezdeset“ generaciji (koja je prešla trnovit put od hipija do japija), autor jasno govori o opštem interpersonalnom paklu koji se nataložio u minulom veku. Pisac nije propagator nijedne političke opcije, te u tom smislu ovde nema moralisanja i parola – što, suštinski, samo doprinosi kvalitetnoj političnosti ove knjige. I, da, vrag ga odneo, ali izgleda da je prokleti Benito bio u pravu.

„Jedna od nekoliko dobrih stvari u vezi sa modernim vremenom je ta što ako vaša užasna smrt bude prikazana na televiziji, niste umrli uzaludno. Zabavili ste nas.“ Kurt Vonegat

Najzabavniji aspekat ove knjige su, čini mi se, pasusi u kojima Ouržednik montipajtonovski ironiše teme koje su bile interesantne pompeznoj zapadnjačkoj kulturi spektakla i profanizacije, odnosno one koje su na istoku doživele beskrajno zabavna kruta tumačenja. Kroz ove naočari su sagledani raznorazni fenomeni, od seksa („Komunisti su govorili da seks bez klasne svesti ne može da donese zadovoljstvo, čak ni ako bi se ponavljao u beskraj.“) preko Barbika, psihoanalize i depresije sve do medija.

Patrik Ouržednik stoji, kao kakav spisateljski kuvar, iznad uzavrelog kazana u kom se kuvaju dvadesetovekovne splačine koje i dalje, suštinski, determinišu naše živote. Čorba koju je skuvao od ove - svima poznate, a opet, nikada dovoljno obrađene – građe, fascinantna je. I, rekao bih, lekovita.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 4.3.2013.)