недеља, 05. јануар 2014.

Mitovi su najopasniji kad su „priređeni“ (intervju - Ivan Čolović, antropolog i izdavač)


O ulozi, ciljevima i kultu narodne književnosti u školskim čitankama razgovarali smo sa Ivanom Čolovićem, urednikom i izdavačem „Biblioteke XX vek“.

Iako se zvanična državna politika tobože promenila u odnosu na pre dvadesetak godina, iako je taj izrazito nacionalistički diskurs napušten, čini se da svekolika opčinjenost „važnošću“ tradicije i tzv. narodne mudrosti ne jenjava - samo smo, da se poslužim filmskim referencama, stigli od Kosovskog boja do Zone Zamfirove. Šta mislite, kolika i kakva je uloga obrazovanja u stvaranju takvog kulturnog modela?

 Uglavnom se misli da je nacionalistički diskurs šovinizam, govor mržnje, propaganda nasilja, koje većina ljudi odbacuje. On jeste i to, ali njega čine i neke naizgled prihvatljive i štaviše izuzetno cenjene vrednosti, kao što je takozvani nacionalni identitet. Malo ko će vam danas reći šta je taj naš famozni identitet, da bi to moglo biti isto ono što se u prvoj polovini dvadesetog veka najčešće pominjano pod imenom rasnog karaktera naroda. Malo ko će vam reći koja se ideologija krije pod tim naizgled neutralnim terminom. Malo ko je ovde shvatio da je reč o jednom „lažnom prijatelju“, kako je rekao Amin Maluf, pisac knjige „Ubilački identiteti“.
Kao i njegovi pandani u prošlosti, i naš nacionalni identitet počiva na ideji da su narodi jednom zauvek napravljeni takvi kakvi su, bilo da ih je stvorio bog ili priroda, i da oni imaju svoj autonoman način postojanja, svoj autohtoni sistem mišljenja, svoju „dušu“ itd. A to znači da je, prema toj ideji o identitetu, nemogućno da se razni narodi zaista razumeju. I ako žive zajedno onda je to jedna realnost koja se mora trpeti, ali koja je izvor opasnosti, razlog neprekidne budnosti na granicama identiteta, to jest takozvane rodoljubive brige da se u kulturi ne nađe i nešto „tuđe“, što će navodno dovesti u pitanje naš nacionalni opstanak.
Da, mislim da ljudi tu naizgled neupitnu nacionalističku ideju o kuluri i identitetu najpre upoznaju u školi.
Ove školske godine je izvršena drastična promena školskog programa za srednjoškolsku lektiru. Naime, iz programa su izbačeni recimo Rani jadi Danila Kiša, Proljeće Ivana Galeba Vladana Desnice, priče Davida Albaharija, a ubačeno je još narodne književnosti, tekstovi poput Zmije mladoženje, pregledi narodnih umotvorina i sl. U kojoj meri, po vama treba da se izučava narodna književnost u školama i, što je još važnije, na koji način?

 Sve zavisi od toga šta je cilj škole, a posebno nastave književnosti, humanizam ili nacionalizam. Da li je to razvijanje kritičkog mišljenja, upoznavanje sa univerzalnim, humanističkim vrednostima ili je cilj razvijanje svesti o pripadnosti naciji i borbenog duha potrebnog da se ta nacija brani od neprijatelja. Neka književna dela lakše je iskoristiti za postizanje prvog, a neka za postizanje drugog cilja. Primeri koje navodite sugerišu zaključak da autori školskog programa imaju u vidu prvi cilj: reprodukovanje nacionalizma. Knjige isključene iz lektire verovatno su ocenjene ako ne baš kao štetne za utuvljivanje znanja o našim kulturnim „temeljima“, o „korenima“, o našoj specifičnoj nacionalnoj „duhovnosti“, a ono svakako nekorisne za takvo učenje, pa su zamenjene lektirom koja za tako nešto može biti pogodnija.
Tu se onda našla narodna književnost, kao mesta gde se krije takozvana „duša naroda“, to jest famozni nacionalni identitet. Zato ona ima prednost u školama. Sličnu ulogu ima i predmet Narodna tradicija, koji uče đaci naših osnovnih škola, već u trećem ili četvrtom razredu, ne znam tačno. Nije teško pretpostaviti da je pedagoški cilj nastave tako nazvanog predmeta da đacima prenosi znanja o „nama“ kao jedinstvenom i večnom nacionalnom kolektivu, o čijoj specifičnoj prirodi treba da svedoče narodne pesme i predmeti narodne materijalne kulture. A mi danas znamo da je takozvana narodna kultura, shvaćena kao izraz nacionalnog duha, ideološki konstrukt, konstrukt nacionalizma. Ozbiljna proučavanja folklora to su odavno dokazala.
Ipak, u tome nije presudan izbor tekstova za lektiru, jer profesor književnosti može svaki tekst da iskoristi za razvijanje kritičkog mišljenja. Na primer, može „Zmiju mladoženju“ da iskoristi da bi objasnio đacima zašto je početkom XIX veka folklor postao važan za vladajuću političku elitu, kako je on „izmišljen“ i „konstruisan“, kako je od njega napravljena takozvana nacionalna svetinja. Presudan je prinuda, idološki diktat da se književnost predaje kao patriotski predmet. Retki su profesori koji odbijaju da se tom diktatu odupru. Mnogi i ne vide da tu ima neki problem, jer su i sami proizvod prosvetnog sistema u službi nacionalizma. Drugi s razlogom beže od rizičnog posla.
Pisali ste o povezanosti kriminalaca – ratnih zločinaca sa likovima iz epske poezije, pre svega sa hajducima. Meni se čini da je za tu vrstu analize, možda najkorišćeniji, ali i najparadigmatičniji lik Marka Kraljevića. On postoji u školskom programu od početka osnovne do kraja srednje škole i sve vreme je interpretiran kao borac za pravdu, iako se ponaša krajnje svirepo prema gotovo svim ljudima iz svog okruženja. Čini li vam se da je ovaj čitav talas nasilja (pre svega mislim na delovanja navijačkih i desničarskih grupa koje uglavnom čine mladi školovani u ovakvom ili sličnom sistemu), negde podstaknut čitavom tom kulturom nasilja koju reprezentuje, između ostalih, i Marko Kraljević?
Koliko je meni poznato, kriminalci koji su učestovali u poslednjim ratovima na srpskoj strani, voleli su da se predstavljaju kao hajduci ili kosovski junaci, pa su neki od njih pominjali Starinu Novaka kao svoga druga, dok su se drugi nudili za ulogu novih Obilića, kao što je to radio famozni Arkan. Ali, nisam naišao ni na jednog koji se predstavljao kao novi Marko Kraljević, niti na neku ratnu priču, reportažu, novinski članak ili pesmu o srpskim junacima u poslednjim ratovima gde se pominje Marko kao prototip tih junaka. Ja to objašnjavam time što je Markov lik teško redukovati na model junaka, jer je individualizovan do sitnica, i pri tom pun ambivalentnih crta, dok se Obilić – o kome ima malo pesama - relativno lako svodi na prototip junaka.
Ali, nezavisno od toga, važno je razmisliti o ovome što vi pitate, o Marku i drugim nasilnicima u klasičnom korpusu narodnih pesama, sa kojima se mladi ljudi susreću u školi. Zaista, oni su mogli da vide da kriminalno nasilje i borba za „našu stvar“ kod Marka idu zajedno i da to nikome ne smeta, te da zaključe da je društvo licemerno kad im „gotivi“ Marka, a onda ne dozvoljava da i sami rade kao on. Naravno, kad o tome danas govorimo moramo da znamo da pretpostavka da današnji huligani „lajkuju“ i imitiraju Marka Kraljevića može da bude prilično naivna, jer je mnogo verovatnije da njihovi uzori nisu ni u kakvoj lektiri nego na ulici, u „legendama iz kraja“. Dakle, govorimo hipotetički, odgovaramo na pitanje kakav bi utisak Marko Kraljević mogao da ostavi na ove tipove kad bi oni uopšte marili za njega.
Svojevremeno sam polemisao sa jednim nemačkim kolegom, koji je tvrdio da je opasno kad se mitovi koji govore o nasilju pretvaraju u realnost, i da se to događa zato što se tekstovi koji sadrže te mitove ostali kao cenjene tekovine kulture, bez truda da se njihova oštrica otupi. Ja sam se s njim složio da zlo počinje kad se nasilje iz mitova preseli u stvarni život, ali ne i sa tezom da bi bilo dobro da se mitovi nekako učine bezopasnim, politički korektnim. Tu tezu sam kritikovao zato što su, po mom mišljenju, mitovi najopasniji kad su „priređeni“, kad je njihova originalna sirovost i nasilnost zamenjena kultom tobože plemenitog nacionalnog junaštva. Sve što nam treba je jasna granica između sna i jave, između slobodnog i često zastrašujućeg, surovog sveta mašte i sveta u kome živimo i u kome nam takva sloboda i takva surovost nisu dopušteni, ako hoćemo da budemo ljudi.
U prethodnom pitanju je bilo reči o nasilju kao obrascu ponašanja. Sa druge strane, poimanje tradicije često može biti, kako ste Vi primetili u tekstu „Dragulji narodnog uma“ sasvim licemerno – srpski narod, prema jednom zborniku narodnih umotvorina o kome tu pišete, ne poznaje nepristojne reči, ali poznaje čitavu seriju izreka koje upućuju na to da žene treba što češće tući. Da li to znači da je predstava koja se u školi i u uopšte javnom prostoru širi o tradiciji lažna ili je to baš prava slika tradicije, u svoj svojoj licemernosti i dvostrukosti aršina?

Ovde treba praviti razliku između „izmišljene tradicije“, tradicije kao vrednog nasleđa koje se svesno neguje i svesno prenosi, putem škole i na drugi organizovan način, i tradicije kao kontinuiranog prisustva izvesnih elemenata u kulturi, među njima i onih koji svedoče o stvarima koje nisu za pohvalu ni za školu. Na primer, i kod nas postoji i tradicija antisemitizma i tradicija ugnjetavanja žena i tradicija mučenja ratnih zarobljenika i tradicija ubijanja tobožnjih veštica... Danas, kad se govori o politici sećanja, sve češće se čuje zahtev da se i tradicija u ovom drugom smislu sačuva od zaborava, da se ona arhivira i muzealizuje. To je deo strategija onoga što se zove suočavanje sa prošlošću.
Čini vam li se da je u stvaranju ovakve klime u javnosti krivlja izvorna, narodna književnost ili recimo, autori iz 20. veka koji su matrice iz epske poezije masovno zlorabili za svoja ideološki impregnirana dela koja se takođe nalaze u školskom programu? Za ilustraciju bi recimo savršeno poslužila čitanka za VII razred osnovne škole, gde u poglavljima Sveto slovo o mudrosti i ljubavi, U korenu starom struji snažna hrana i To naselje u mojoj krvi paralelno sa narodnim pričama i pesmama o svetom Savi, Kosovskom boju i slično imamo i tekstove autora kao što su Matija Bećković, Slobodan Rakitić, Ljubomir Simović, Ivo Andrić, Milan Rakić i sl.
Ovi naslovi iz čitanke sugerišu zaključak da sve što sledi treba čitati u ključu svetosti, korenja i krvi, odnosno da su u tim rečima pedagoške poente predložene lektire. A to znači da je zadatak nastavnika koji o toj lektiri treba da razgovara sa đacima da te poente istakne bez obzira na to koliko sami tekstovi to dozvoljavaju. Naravno, ako smem da sudim po nekim imenima njihovih pisaca, pretpostavljam da tu neće biti velikog problema. Veći problem nastavnik može imati kad treba da istakne važnost svetog slova, korenja koje nas hrani i krvi koja nas povezuje u narodnim pesmama, ako su to pesme iz Vukovih zbirki. Mada je Vuk, kao što je poznato, te pesme dosta slobodno priređivao za štampu, redigovao, ulepšavao, pa verovatno i dopisivao, ipak je ostalo dosta toga što se ne uklapa u idiličnu sliku o narodu i njegovom plemenitom i junačkom duhu. Zbog toga su neki priređivači antologija narodnih pesama za školsku upotrebu morali dodatno da intervenišu, izbacujući stihove koji ostavljaju ružnu sliku o narodu ili pojedinim likovima narodne pesme. U mojoj knjizi „Politika simbola“ naći ćete primer jednog antologičara koji je iz pesme „Majka Jugovića“ izbacio stihove „Nadula se Jugovića majka, nadula se pa se i raspala“, jer je ocenio da to nije za školsku lektiru.
Kako uopšte govoriti kritički o narodnoj književnosti kada je u čitanci potvrdu tih vrednosti koje promoviše ta književnost dala akademska i nacionalna elita?
Da, kritički o narodnoj književnosti se može govoriti. To su radili mnogi, od Ilariona Ruvarca i Ljubomira Kovačevića do Svetozara Matića i Miodraga Popovića. Ali takav govor ne otvara vrata Akademiji i sličnim hramovima nacionalne kulture, nego čoveka izlaže riziku da ga proglase otpadnikom i, u najboljem slučaju, rigidnom cepidlakom. Rekao sam već, to je i rizik s kojim se suočava profesor književnosti koji u nastavi neguje kritički pristup tekstoima.
Do sada smo govorili o uglavnom negativnim stranama izučavanja narodne književnosti u školi. Zanima me koja bi po Vama bila dobra strana narodnog stvaralaštva – na kojim delima bi trebalo insistirati, ako mislite da takva postoje?
Kao što sam već rekao, važniji od izbora tekstova je postavljanje pedagoških ciljeva nastave književnosti. Međutim, ako bi cilj bio razvijanje kapaciteta samostalnog prosuđivanja i približavanje humanističkih univerzalnih vrednosti, onda bi se u lektiri mogli naći i primeri narodne književnosti drugih balkanskih i evropskih naroda. To bi omogućilo poređenje, uviđanje sličnosti, prihvatanje činjenice da folklor nije nešto nacionalno, ekskluzivno naše, nego da on svedoči o sličnostima, o zajedništvu. Ponavljam, teško da bi to moglo da se uskladi sa ciljevima nastave čiji je glavni cilj da utuvljuje svest o pripadnosti naciji i da učvršćuje kult takozvanih nacionalnih svetinja.
I jedno pitanje za kraj. Koje biste vi knjige uvrstili u školsku lektiru?
Dobro, i to ću reći hipotetički, znajući da to sad ne može da prođe. Evo, pored eseja i knjiga četvorice pisaca koje sam maločas pomenuo, bilo bi itekako važno da naši đaci znaju šta piše u knjizi američkog naučnika Alberta B. Lorda „Pevač priča“, koja dovodi u pitanje stereotipe o narodnom epu i guslarima. Tu su izneti rezultati istraživanja ostataka epskog pevanja u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni koje su Lord i njegov profesor Milman Peri obavili tokom tridesetih godina XX veka. Bilo bi za njih interesantno da znaju da su gusle instrument koji je bio rasprostranjen u većini balkanskih zemalja i da postoje, na primer, i albanske verzije pesme o kosovskom boju, o čemu govori knjiga Ane Di Lelio „Kosovska bitka u albanskom epu“. Uopšte, mislim da bi kritičko preispitivanje nacionalističkih ideja o kulturi trebalo da bude jedan od ciljeva nastave književnosti i drugih srodnih predmeta...jednog dana..  

(intervju objavljen u trećem broju časopisa za književnost u školi "Tekstura", mart 2012.)   

Нема коментара:

Постави коментар