ZA THEODORA/Napisao židovski filozof/da je posle koncentracijskih
logora/nemogućno pisati poeziju/Ne znam za njega/al mene bogami
krenulo.
Ova kratka pesma iz Dežulovićeve zbirke pesama svojevrsni je
autopoetički osvrt – duhovit i važan u svom jezgrovitom opisu
koncepcije čitave knjige. Naime, jeste Adorno slavno tvrdio da je
nemoguće pevati posle holokausta i stvarno bi trebalo da budemo, ne
naivni, već imbecilni čitaoci da pomislimo da Dežulović nekako
nije razumeo šta je pesnik tj. teo(do)retičar hteo da kaže, ali
ova kratka pesma funkcioniše i kao nešto više od dosetke. Umetnost
je, po prirodi stvari, najpogodniji teren za katarzično suočavanje
sa prošlošću – umetnost je ta sveta, a ničija zemlja između
ličnog i društvenog, emotivnog i političkog. Dežulović tom
zemljom suvereno hodi i baš ga „bogami krenulo“ pisanje o
neslavnoj prošlosti, dok u isto to (ovo) vreme ujedinjene
srpsko-hrvatske postgenocidne književnosti veselo ćute o nezgodnim
temama, zavlačeći se u svoje memljive podrume falsifikovane
istorije i pseudoartističkih laprdanja. Baš zbog tog ćutanja,
pesma „Za Theodora“ je više od dosetke i ova je knjiga zapravo
više od obične knjige.
Dežuloviću, kao autoru, nije strano šetanje još jednom ničijom
zemljom – naime, on (kao i uostalom Predrag Lucić i Viktor
Ivančić, druga dva osnivača kultnog splitskog nedeljnika „Feral
Tribune“) hoda tom tankom linijom između novinastva i
književnosti. Naravno, ta linija i faktično nepostojeća granica
nije ni bitna. Sve je to, na kraju krajeva, pisanje, pa bilo da se
radi o kolumnama, romanima ili pričama. Ali poezija je nekako ipak
druga stvar – ona se često doima kao kakva iskusna, najskuplja
prostitutka koju tako često unajmljuju vejači ovejane suštine i na
njoj se silovito poetski iživljavaju. U tom smislu, ova knjiga je
interesantna kao jedan neobičan rukavac u obimnom, eklektičnom
opusu i to kao rukavac koji pokazuje da poezija može biti itekako
važna u ovom svetu u kome se pesnici poštuju, a pesme ne čitaju.
A kakve su pesme sakupljene u
knjizi „Pjesme iz Lore“? Kao što i sam naslov sugeriše, knjiga
se bavi prevashodno traumama iz prethodnog rata. Naime, Lora je bio
logor nadomak Splita u kome su tokom rata držani/mučeni/ubijani
vojni i civilni zarobljenici „pogrešne“ nacionalnosti, u ovom
slučaju „pogrešne“ u smislu „nehrvatske“. Boris Dežulović,
kao Splićanin, oseća ljudsko-autorsku dužnost da o onome što se
dešavalo u njegovoj neposrednoj blizini i piše – međutim, za to
bira vrlo efektnu perspektivu. Autor u ovim pesmama, zapravo,
dopušta zlu da peva tj. pesme su uglavnom pisane iz vizure
zločinaca, a ne žrtve. Sledstveno tome, pesnik je onda morao
pratiti i svojevrsnu logiku zločinaca, te je konačni rezultat posve
unikatan - „Pjesme iz Lore“ su zapravo skup izveštaja o banalnoj
strahovitosti zla, ali i o opravdavanju i postratnoj društvenoj
kontekstualizaciji tog zla. Ratovi devedesetih su nedovoljno i
neispravno lečene rane, neprevaziđene traume postjugoslovenskih
državica i u ovim pesmama se na jedan - sasvim politički nekorektan
način - progovara o tim unutrašnjim krvarenjima u zemljama prividne
blazirane spoljašnosti koje se kretenski tiskaju na pokretnoj traci
za Evropsku uniju (u koju moramo ući, ali samo sa svojim
identitetom, što bi rekao počasni predsednik Demokratske stranke).
Kad smo već kod tog famoznog nacionalnog identiteta, spomenimo i
maestralnu pesmu „Himna“ kojom knjiga počinje i koja možda
ponajbolje govori o tome na šta se tačno i svode ti nacionalni
identiteti u balkanskim izvedbama. Naime, u pesmi se govori o grupi
hrvatskih vojnika koji brutalno muče nekog prokazanog „četnika“,
zlostavljaju ga na sve moguće načine i teraju ga da peva hrvatsku
himnu, a sama se pesma završava sledećim rečima „Stajali
smo mirno/s desnicom na grudima/oči nam se orosile/ko boce
hladnog/piva/Nikad ljepše nije/zvučala naša himna.“
 |
| Boris Dežulović (1964 - ) |
No, valja istaći da kada Dežulović piše o ovim
zločinima, on ne govori samo o onim koji su se dešavali u Lori. Kao
što ni Miodrag Stanisavljević kada je još 1994. napisao pesmu
„Omarska“ („Pobeda
je božiji dar narodu nebeskom/a
ko sa životima pobeđenih ne ume da se sprda/pobede nije ni
dostojan.“, stihovi su iz te pesme koji se naprosto rimuju sa
Dežulovićevim) nije pisao samo o zločinima počinjenim u logoru
Omarska. Naravno, i jedan i drugi pesnik jesu bili potaknuti
zločinima koji čine pripadnici grupe kojoj, makar formalno, i sami
pripadaju, ali dobijeni pesnički rezultati su poezija u svom
punokrvnom obliku, najsnažniji derivat umetnosti koja - ako je
verovati Brehtu, a verovati mu je - mora da se bori protiv zla, a ne
protiv dosade.
Zato – dokle god ima
koncentracionih logora i sistema koji te fabrike smrti pokreću –
mora imati i pesnika kakav je Dežulović. Oni su nam jedna od retkih
preostalih nada da čovečanstvo nije zbilja otišlo u tri lepe pizde
materine.
(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 27.5.2
Нема коментара:
Постави коментар