недеља, 05. јануар 2014.

Poezija kao čamac za spasavanje - IZ BIBLIOTEKE – Boris Dežulović, "Pjesme iz Lore" (Rende, Beograd, 2007)



ZA THEODORA/Napisao židovski filozof/da je posle koncentracijskih logora/nemogućno pisati poeziju/Ne znam za njega/al mene bogami krenulo.
Ova kratka pesma iz Dežulovićeve zbirke pesama svojevrsni je autopoetički osvrt – duhovit i važan u svom jezgrovitom opisu koncepcije čitave knjige. Naime, jeste Adorno slavno tvrdio da je nemoguće pevati posle holokausta i stvarno bi trebalo da budemo, ne naivni, već imbecilni čitaoci da pomislimo da Dežulović nekako nije razumeo šta je pesnik tj. teo(do)retičar hteo da kaže, ali ova kratka pesma funkcioniše i kao nešto više od dosetke. Umetnost je, po prirodi stvari, najpogodniji teren za katarzično suočavanje sa prošlošću – umetnost je ta sveta, a ničija zemlja između ličnog i društvenog, emotivnog i političkog. Dežulović tom zemljom suvereno hodi i baš ga „bogami krenulo“ pisanje o neslavnoj prošlosti, dok u isto to (ovo) vreme ujedinjene srpsko-hrvatske postgenocidne književnosti veselo ćute o nezgodnim temama, zavlačeći se u svoje memljive podrume falsifikovane istorije i pseudoartističkih laprdanja. Baš zbog tog ćutanja, pesma „Za Theodora“ je više od dosetke i ova je knjiga zapravo više od obične knjige.
Dežuloviću, kao autoru, nije strano šetanje još jednom ničijom zemljom – naime, on (kao i uostalom Predrag Lucić i Viktor Ivančić, druga dva osnivača kultnog splitskog nedeljnika „Feral Tribune“) hoda tom tankom linijom između novinastva i književnosti. Naravno, ta linija i faktično nepostojeća granica nije ni bitna. Sve je to, na kraju krajeva, pisanje, pa bilo da se radi o kolumnama, romanima ili pričama. Ali poezija je nekako ipak druga stvar – ona se često doima kao kakva iskusna, najskuplja prostitutka koju tako često unajmljuju vejači ovejane suštine i na njoj se silovito poetski iživljavaju. U tom smislu, ova knjiga je interesantna kao jedan neobičan rukavac u obimnom, eklektičnom opusu i to kao rukavac koji pokazuje da poezija može biti itekako važna u ovom svetu u kome se pesnici poštuju, a pesme ne čitaju.
A kakve su pesme sakupljene u knjizi „Pjesme iz Lore“? Kao što i sam naslov sugeriše, knjiga se bavi prevashodno traumama iz prethodnog rata. Naime, Lora je bio logor nadomak Splita u kome su tokom rata držani/mučeni/ubijani vojni i civilni zarobljenici „pogrešne“ nacionalnosti, u ovom slučaju „pogrešne“ u smislu „nehrvatske“. Boris Dežulović, kao Splićanin, oseća ljudsko-autorsku dužnost da o onome što se dešavalo u njegovoj neposrednoj blizini i piše – međutim, za to bira vrlo efektnu perspektivu. Autor u ovim pesmama, zapravo, dopušta zlu da peva tj. pesme su uglavnom pisane iz vizure zločinaca, a ne žrtve. Sledstveno tome, pesnik je onda morao pratiti i svojevrsnu logiku zločinaca, te je konačni rezultat posve unikatan - „Pjesme iz Lore“ su zapravo skup izveštaja o banalnoj strahovitosti zla, ali i o opravdavanju i postratnoj društvenoj kontekstualizaciji tog zla. Ratovi devedesetih su nedovoljno i neispravno lečene rane, neprevaziđene traume postjugoslovenskih državica i u ovim pesmama se na jedan - sasvim politički nekorektan način - progovara o tim unutrašnjim krvarenjima u zemljama prividne blazirane spoljašnosti koje se kretenski tiskaju na pokretnoj traci za Evropsku uniju (u koju moramo ući, ali samo sa svojim identitetom, što bi rekao počasni predsednik Demokratske stranke). Kad smo već kod tog famoznog nacionalnog identiteta, spomenimo i maestralnu pesmu „Himna“ kojom knjiga počinje i koja možda ponajbolje govori o tome na šta se tačno i svode ti nacionalni identiteti u balkanskim izvedbama. Naime, u pesmi se govori o grupi hrvatskih vojnika koji brutalno muče nekog prokazanog „četnika“, zlostavljaju ga na sve moguće načine i teraju ga da peva hrvatsku himnu, a sama se pesma završava sledećim rečima „Stajali smo mirno/s desnicom na grudima/oči nam se orosile/ko boce hladnog/piva/Nikad ljepše nije/zvučala naša himna.“
Boris Dežulović (1964 - )
No, valja istaći da kada Dežulović piše o ovim zločinima, on ne govori samo o onim koji su se dešavali u Lori. Kao što ni Miodrag Stanisavljević kada je još 1994. napisao pesmu „Omarska“ („Pobeda je božiji dar narodu nebeskom/a ko sa životima pobeđenih ne ume da se sprda/pobede nije ni dostojan.“, stihovi su iz te pesme koji se naprosto rimuju sa Dežulovićevim) nije pisao samo o zločinima počinjenim u logoru Omarska. Naravno, i jedan i drugi pesnik jesu bili potaknuti zločinima koji čine pripadnici grupe kojoj, makar formalno, i sami pripadaju, ali dobijeni pesnički rezultati su poezija u svom punokrvnom obliku, najsnažniji derivat umetnosti koja - ako je verovati Brehtu, a verovati mu je - mora da se bori protiv zla, a ne protiv dosade.
Zato – dokle god ima koncentracionih logora i sistema koji te fabrike smrti pokreću – mora imati i pesnika kakav je Dežulović. Oni su nam jedna od retkih preostalih nada da čovečanstvo nije zbilja otišlo u tri lepe pizde materine. 


(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 27.5.2

Нема коментара:

Постави коментар