недеља, 05. јануар 2014.

Pisanje je koristan napor - IZ BIBLIOTEKE - Suzan Zontag, "Ja, i tako dalje" (Prosveta, Niš, 2004.)


Jedan od osnovnih argumenata protiv postmoderne umetnosti je da je dehumanizovana, da je u svom relativizmu i dekonstrukciji otišla toliko daleko da se kao pokretač svega izgubio onaj - kako se beše zove? - da, čovek. Pa, dobro, nije da su ove kritike (naročito kada se izvode u ključu poređenja modernizma i postmodernizma, kao što to radi marksista Frederik Džejmson kada npr. ilustrativno poredi Van Gogove „Cipele“ i Vorholove „Cipele od dijamantske prašine“) neosnovane, ali, opet, mnogo je primera u, recimo, postmodernoj književnosti koji narušavaju ovakve tvrdnje. Na ovom mestu smo već jednom ukazivali na to da postmoderna književnost može biti izuzetno angažovana i društveno relevantna (kada smo govorili o Juditi Šalgo, usput se naslanjajući na Kurta Vonegata), a pripovetke Suzan Zontag o kojima je reč u ovom tekstu, takođe su dobar kontraargument narativima koji postmodernu umetnost deideologišu (ili je smeštaju u „kulturnu logiku kasnog kapitalizma“) i dehumanizuju.
Suzan Zontag je bila višestruko interesantna autorka - bavila se esejistkom, godinama slovila za aktivistikinju u raznim domenima, napisala je dva velika istorijska romana, radila na filmu, a nama, balkančićima, zanimljivo je i njeno prijateljstvo sa Danilom Kišom. Doduše, nama srpčićima bi trebalo da budu važne i njene posete opsednutom Sarajevu i postavljanje Beketovog komada „Čekajući Godoa“ dok „Srbi pišaju na Sarajevo“, što bi rekao veliki (i upravo zbog svoje veličine nedovoljno poznati) pesnik Miodrag Stanisavljević. Knjiga „Ja, i tako dalje“ objavljena na našem jeziku predstavlja izbor iz istoimenog originala, te ostaje „žal“ što imamo priliku da pročitamo samo četiri od osam originalnih pripovetki. No, i to je dovoljno da se stekne dojam o tome kakve pripovetke je pisala Suzan Zontag, iako ta forma nije nešto što nam prvo pada na pamet kada govorimo o njoj - rekao bih, nažalost.
Suzan Zontag (1933-2004)
Dve osnovne karakteristike ovih tekstova su na prvi pogled protivrečne, ali sasvim komplementarno funkcionišu. Naime, sa jedne strane, pripovetke savijaju svoju literarnu kičmu gotovo do pucanja usled različitih formalnih igrarija, a, opet, ti eksperimenti ne odvlače tekst u nekakvu obezljuđenu, plastičnu artificijalnost. Naprotiv, povišena, vrlo stvarna emotivna tenzija ne jenjava ni u jednom trenutku.
Ove pripovesti su u tematskom i kompozicionom smislu srodne (osim poslednje „Dvojnik“ koju odlikuje nešto konvecionalniji pristup) - u pripovetkama Suzan Zontag grad kao kulturni i životni prostor bubnja i treperi kao možda najizvajaniji lik, dok su oni tobože pravi, „ljudski“ likovi najčešće glasovi koji lelujaju tom neonskom šumom. No, iako likove ne uvodi i ne gradi na klasičan način, pažljivim odavanjem informacija o njima i umešnim kombinovanjem proze i esejistike - „nad nama gospodare citati“, reći će na jednom mestu, tako stvorivši još jedan citat, ali i alibi za svoju izraženu metatekstualnost - Zontag kreira prilično autentične naboje. Tako recimo, u možda najboljoj pripoveci u ovoj knjizi „Poslednji izveštaj“, autorka džezira (slično kao što je to radila Toni Morison u romanu indikativnog naziva „Džez“) kroz mnoštvo sudbina - od umetnika preko obespravljenih crnaca i taksista do televizijskih propovednika. Njen pripovedački glas se širi kao smog Njujorkom, on se naprosto razliva u „nervoznim, metalnim zadovoljstvima grada“. Ipak, i pored raskošne pripovedačke igre, svet ove pripovetke ne postaje literarni svet za sebe - autorka piše sa izrazitim osećanjem za statusni identitet svojih likova, pa je ova pripovetka u svakom smislu jedna od najboljih ličnih karti Njujorka i Amerike sa kraja dvadesetog veka sa kojom sam imao prilike da se sretnem. Uostalom, stvarnost, a naročito ova naša postmoderna stvarnost izgrađena na masovnom komuniciranju i informacijskom izobilju jeste tek splet nervoznih, često nepovezanih isečaka, teško uklopivih u ono što bi mogla biti opšta slika. Naravno, to što ne postoji jedna opšta slika, ne znači da ne postoje neki opšti principi, naročito oni koji se tiču - hm, upotrebimo tu strašnu, izlizanu reč - morala. Uostalom, sama Zontag na jednom mestu piše (i, naravno, citira) „Evo jednog solidnog konzervativnog pravila koje je Gete ostavio kod Ekermana 'Svaki korisni napor potiče iz unutrašnjeg i usmeren je na spoljašnji svet.' Stavite to u svoju lulu za hašiš i popušite.“
Dakle, ako pustimo mašti na volju, možemo reći da pristup Suzan Zontag postiže mnogo mimetičkije efekte nego vaskolike tobože realističke priče. I eto teorijske eureke niotkuda - postmoderno pripovedanje, uprkos svojim formalnim smicalicama, u izvođenju Suzan Zontag je čist realizam. Jer, uistinu, život je vrlo kompeksna pojava koju je u toj kompleknosti tekstom teško obuhvatiti, a da se tu i tamo ne skrene u relativizam. Suzan Zontag je to uspela i zato kada govorimo o njenim pripovetkama, govorimo o istinski velikoj i važnoj književnosti.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 17.6.2013.)

Нема коментара:

Постави коментар