недеља, 05. јануар 2014.

U potrazi za novim narativom - IZ BIBLIOTEKE – Toni Džad, "Teško zemlji" (Peščanik, Beograd, 2011)



Dva ključna motiva koja se provlače u političkoj teoriji su Sloboda i Jednakost. Ova dva pojma su osnov za razvijanje suprotstavljenih pozicijajedna pretpostavlja pojedinca društvu, druga obrnuto. Apsoluti i u jednom i u drugom pravcu vode u uređenja koja bi formalno imala suprotna ideološka polazišta, ali bi svakako oba završila u propasti. Za društva koja su akcenat stavljali samo na zajednicu, lako je navesti komunističke diktature kao eklatantan primer pomenute propasti. Međutim, još uvek dominantna neoliberalna paradigma (koja je krajem sedamdesetih godina kroz likove Margaret Tačer i Ronalda Regana izgurala sa političke scene koncept države blagostanja) negirajući važnost zajednice takođe vodi svet pogrešnim putem. Zapravo, neoliberali isključuju mogućnost postojanja jednakosti i jasno govore o nejednakosti kao prirodnom stanju jer ljudi imaju drugačije sposobnosti i mogućnosti. Vodeći se ovom logikom koja se protivi svakoj ideji egalitarnosti, država/društvo postoje samo u minimalnom smislu, kao sprovodioci uopštenih zakonskih okvira. Uostalom, poznata je ona izjava gvozdene lejdi Tačer da društvo ne postoji, već samo pojedinici i njihove porodice. Toni Džad u knjiziTeško zemljitu tvrdnju uspešno demontira.
Osnovni predlog autora je vraćanje ideje o postojanju drugih narativa u politici osim tržišnog. Setimo se izlizane frazetineNajbolji đavolov trik je taj što je ubedio ljude ne postoji. Za potrebe teksta neoliberale možemo, na moju osobitu radost, staviti u ulogu đavola i dobiti tvrdnjuNajbolji neoliberalni trik je taj što su ubedili ljude da osim njihove doktrine nema druge relevantne. Toni Džad dokazuje da to naprosto nije tačno. Prvo, interesantno je da je neoliberale pobediona njihovom terenutj. da je jednostavnim slaganjem statističkih podataka pokazao da je privatizacija institucija koje bi morale biti javno dobro, kao što su javni prevoz, pošta ili snadbevači energijom, izrazito neefikasna zbog same prirode tih institucija (recimo, poluprivatizovana železnica je 2008. britanske građane koštala pet milijardi funti dok je 1994. u poslednjoj godini svog postojanja kao državna železnice građane koštala pet puta manje). Druga važna stvar je da Džad za svoj koncept redefinisanja društva pronalazi jaku idejnu podlogu u kojoj je žestok prema tekovinama i levice i desnice. Naime, dva su problema sa levicom - ili je previše radikalno postavljala stvari i, suštinski, toliko van sistema da promena u tom istom sistemu na taj način nikada nije bila ni moguća ili se levica previše bavila parcijalnim, identitetskim pitanjima. Problem desnice je u tome što insistirajući na apsolutnom individualizmu, zaboravlja da kvalitet života u određenom društvu nije ocrtan samo u ukupnoj ekonomskoj dobiti. Naprotiv, iako je ukupna ekonomska dobit velika, statistika pokazuje da je preraspodela te dobiti u društvu potpuno neravnopravna. Ta neravnopravnost suštinski onemogućuje stvaranje jake zajednice u kojoj bi pripadnost imala smisla, u kojoj bi postojao krug poverenja među njenim članovima i ideja da time što plaćamo porez zapravo pokazujemo da poštujemo prostor koji smo dobili od prethodnih i koji ostavljamo budućim generacijama. Država je, suštinski, jedini relevantan činilac koji bi mogao da egalitarnom raspodelom dobara i subvencionisanjem određenih polja napravi ravnotežu u društvu i postavi se kao korektiv tržištu koje, ostavljeno samo sebi, ne pokazuje ni trunku empatije za niz problema pojedinca do čije mu je slobode toliko mnogo stalo. Džad priznaje da je njegova socijaldemokratijasamonajmanje loš od svih sistema, ali takođe i podseća daako smo bilo šta naučili iz XX veka, to je da savršeni odgovori nose stravične posledice
Toni Džad (1948-2010)
Tematika kojom se bavi ova knjiga samo na ekstremno naivni pogled nema veze sa rubrikom u kojoj se ovaj tekst nalazi (Kultura). Predlozi koje Džad daje su upravo oni za koje bi ljudi i institucije koje se bave kulturom trebalo da se uhvate kao davljenici za slamku ako žele da izbegnu zamku neoliberalizma koji na kulturu gleda kao na suštinski neprofitabilnu granu u koju bi svako ulaganje mogli okarakterisisati kao kulturfašizam. Da ovo nisu samo prazne priče, govori trend ukidanja humanistike i umetnosti na mnogim obrazovnim institucijama u svetu. Marta Nusbaum, autorka knjigeNe za profit: zašto je demokratiji potrebna humanistikao tome kažeAko se ovaj trend nastavi, nacije širom sveta će uskoro proizvoditi generacije korisnih mašina, a ne kompletne građane koji misle svojom glavom, kritikuju tradiciju i razumeju značaj tuđih patnji i dostignuća.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 3.12.2012.)

Нема коментара:

Постави коментар