недеља, 05. јануар 2014.

Jezik rokenrola (intervju - Žikica Simić, rok kritičar)


Knjiga „Električna zastava“ rok novinara Žikice Simića nedavno je doživela novo, dopunjeno izdanje. O „herojima, skitnicama, odmetnicima i desperadosima“ rokenrola koji stanuju u ovoj knjizi, razgovarali smo sa autorom Žikicom Simićem.


U predgovoru parafrazirate Elvisa Costella - „pisati o muzici isto je kao i plesati o arhitekturi“. Šta vas je navelo da baš reči izaberete da artikulišete vlastite misli o rokenrolu?
Ja nisam čovek koji voli da piše. U gimanziji profesorke nisu volele moje sastave. Ja sam zapravo radijski čovek. Počeo sam da vodim emisiju „Tajanstveni voz“ i tu sam počeo da pričam priče koje nisu bile uobičajene da se govore u takvim emisijama. Onda su to čuli Dragan Ambrozić i Robert Nemeček i zvali me da pišem. Ja sam bio zapanjen, nisam se nikada bavio time, niti volim to. Oni mi kažu – piši to što pričaš u emisiji. I tako sam počeo da pišem. I tu se dešava jedna vrlo interesantna stvar. Kada sednem da pišem, osećam se kao da to radi neki drugi čovek. Promeni mi se rečnik, sintaksa. I, sa druge strane, pisanje mi pokrene čitav niz asocijacija, uspomena i onda mi bude dosta zanimljivo kako da te asocijacije pretočim u rečenice.
Pišući o Van Morrisonu, govorite o njegovom izrazito demistifikatorskom odnosu prema muzici. Sa druge strane, Vaše pisanje je antivanmorisonsko tj. vas mit u rokenrolu najviše zanima. Kako biste ocenili, kolika je važnost muzike, a kolika mita?
Ja verujem da je u rok muzici ipak onako kao što je rekao onaj tip iz grupe „Cheap Trick“ - dakle, pesma je kralj. Ali meni je važna i ta nekakva mitologija koja se u rokenrolu implicitno naslućuje. Ono što čovek može intuitivno da nadogradi na tu muziku, to je najzanimljivije. Za mene je jedna pesma dobra onoliko koliko u mom unutrašnjem svetu pokrene slika i koliko se od svega toga stvori neka uzbudljiva priča. Iz mog ugla, rok muzika je jedna vrsta jezika koja mi je omogućila da na jedan iskren, autentičan način uspostavim dijalog sa samim sobom i svetom oko sebe.
Pišete da „Ništa ljudsko nije strano žiteljima rokerske 'zemlje čuda'“. Vaša najveća fascinacija su rok gubitnici, ljudi sa margine. Zbog čega su vam takvi likovi toliko dragi?
Ja se identifikujem sa njima jer, nažalost, i pored svih spoljnih manifestacija, sebe doživljavam kao gubitnika. Ne znam odakle je došlo to osećanje i kako se ukorenilo u meni. Imaš ono što Meša Selimović kaže „Svaki čovek je vazda na gubitku“. Meni je to blisko shvatanje, bez obzira da li je neko vrhunski glumac, velika zvezda, priznati naučnik. Imam utisak da čovek uvek sa sobom nosi osećanje smrti, osećanje kraja koje ti nikako ne da budeš zadovoljan.
U jednom intervjuu ste navodili svoje omiljene pesme i tu se – iznenađujuće, s obzirom da se uglavnom bavite anglofonim rokenrolom – pojave i pesme „Odlazak u noć“ grupe Azra, kao i „Jutro će promijeniti sve“ u izvođenju Indexa/Džimija Stanića. Kakvo mesto u vašoj privatnoj mitologiji zauzima rokenrol nastao na jeziku našeg podneblja?
Za mene je rok uvek bio nešto što je negde tamo sa druge strane granice, što je lepo baš zato što nije tako lako dostupno. Naravno, išao sam na koncerte. Na Siluetama u Kragujevcu je bila pomama kao kada The Rolling Stones sviraju u Birmingemu. Ali, nekako sa našom muzikom nisam uspostavio pravi kontakt, nedostajala mi je neka vrsta mitologije, neka vrsta ekskluzivnosti. Međutim, Džoni Štulić je neviđeni pesnik. Ima tekstove kvaliteta Boba Dylana. I to njegovo neobično pevanje! Prvi put kada sam čuo Azru, nije mi bilo jasno šta je ovo, kako ovaj čovek peva. Ali kada sam prvi put čuo „Odlazak u noć“, rekao sam – pa, ovo je kao Bob Dylan, prava stvar! A, pokojni Dušan Prelević je rekao u jednom intervjuu da je „Jutro će promijeniti sve“ najbolja pesma sa ovih prostora. I ja se potpuno slažem sa njim. Naravno, ja sam i veliki fan Partibrejkersa. Smatram da je Anton svetski gitarista, svira kao Keith Richards, drži ceo bend, ima neku magiju koja je potpuno autentična i nepatvorena.
Pišući o Danu Auerbachu iz grupe The Black Keys, kažete da volite likove koji u modernim vremenima praktikuju stare načine. Kada se pogledaju najveći rok bendovi današnjice, izgleda da današnji rokenrol živi na recikliranju starih načina. Kako vam se čini taj „retro“ talas?
Ono što mene zanima u rokenrolu je direktna linija između grupe The Yardbirds i grupe The Black Keys. The Yardbirds su pronašli način kako da bluz uključe u struju. Tu je postavljen temelj i iz te tačke ide transferzala na koju se savršeno nastavljaju The Black Keys. To je rokenrol i to je dobro. Dobro je da The Black Keys imaju status danas kakav imaju.
Mislite li da će oni jednog dana imati mitski status kao bendovi iz šezdesetih?
Ja mislim da hoće. Bio sam na njihovom koncertu letos u Torontu. Šesnaest hiljada ljudi koji znaju sve pesme i stihove! Obično im pesme počinju na sledeći način. Patrick Carney krene da lupa po bubnjevima, Auerbach krene da pravi buku na gitaru, gotovo kakofoniju i iz toga odjednom – bum – izraste neviđena pesma koju svi pevaju! Onda opet buka, pa ponovo pesma! Ne mogu da ti opišem!

(intervju objavljen u dnevnom listu "Danas", 2.3.2013.)

1 коментар:

  1. Ljudi kao Žikica Simić su kao infuzija za nas koji promišljamo kroz rokenrol a potpuni smo anonimusi...Veliki pozdrav !

    ОдговориИзбриши