A ja kažem i.. i to je Amerika! - IZ BIBLIOTEKE – Džon Fante, "Puna života" (Beograd, LOM, 2010)

Kada živiš u Srbiji, na ovaj ili onaj način postaješ žrtva napadnog i površnog antiglobalizma. To, naravno, ne znači da je svaka kritika neoliberalizma, korporacionizma, globalizma i ostalih zlih -izama loša ili izlišna, ali velika i nepremostiva je razlika između Don DeLilovog Kosmpolisa ili eseja Viktora Ivančića od kajmak and rakija antiglobalizma koji se ovde prečesto praktikuje. U svim tim balkanoidnim narativima (koji su tek maska za vlastitu skučenost, neobrazovanost i/ili nacionalnu ostrašćenost), Sjedinjene Američke Države su označene kao neka vrsta iskonskog zla. Interesatno je u tom ključu čitati – ako ne zbog kompletnijeg razumevanja, onda barem zbog razonode – roman Puna života Džona Fantea. Naime, retko kad je Amerika odisala tolikom balkanštinom (ili barem onim što ovdašnji ljubitelji našeg načina života doživljavaju kao autentično balkanskim) kao u ovoj knjizi.

Fante je jedno od važnih čvornih mesta svima onima (nama) koji su svoje estetske parametre postavljali oslanjani na drugačiju Ameriku. I u romanu Puna života Fante progovara o drugačijoj Americi, istina, na jedan različit način nego u svojim najslavnijim delima u kojima prati život Artura Bandinija. Roman je zasnovan na generacijskom jazu čije polove predstavljaju pripovedač (koji nosi ime samog autora dela) i Nik Fante, njegov otac. Provalija koja zjapi između njih čini se još dubljom jer se otac-sin klinč obnavlja u svojoj punoj besmislenosti i uzaludnosti u osetljivom trenutku – onda kada je Džojs, pripovedačova žena, u drugom stanju. Taj generacijski jaz u svim svojim manifestacijama predstavlja rudnik balkanskog u ovom romanu. Kako to mislim? Pa, naime, SFRJ migracije seoskog stanovništva i rapidno povećanje broja stanovnika u gradovima posle Drugog svetskog rata doveli su do toga da u mnogim porodičnim pričama imamo izuzetno brzo vertikalno napredovanje na društvenoj lestvici. To brzo napredovanje sa sobom nužno nosi jedan osetniji diskontinuitet, nego kada se te promene postepenije dešavaju. Fante u romanu priča jednu baš takvu priču. Pripovedač živi u Los Anđelesu – njegov otac je zakovan u jednoj provincijskoj selendri. Pripovedač je pisac i bio je na koledžu – otac je zidar i ima tri razreda osnovne škole (što ga ne sprečava da i dalje misli i počesto govori kako je pametniji od svog sina koji piše nekakve priče). Naposletku, pripovedač vodi građanski, ateistički život oslonjen na blagodeti kao što su kontracepcija i razvod – otac je uokviren svojim sujeverjem i babskim (dedskim?) metodama kako osigurati da unuče bude dečak (u tu, svrhu, ako niste znali i ako je verovati starom Niku Fanteu, korisno je posoliti krevet pre seksualnog čina, a i stavljanje belog luka u ključaonicu može uroditi plodom). Zvuči poznato, zar ne?

Džon Fante (1909-1983)

Izuzetno je interesantan lik Džojs, pripovedačove žene, koji predstavlja promenljivu u jednačini ovog romana. Fante suptilno govori o nadolazećem majčinstivu, kao jednoj specifičnoj vrsti pobuđenog stanja (pobuđeno stanje shvatiti kao eufemizam za ludilo) u kome Džojs prelazi put od Fantea mlađeg do Fantea starijeg – od jedne moderne žene ka novopečenoj hrišćanki koja zna odgovore. Način na koji pisac piše priču o jednoj porodici je neobičan – tamo gde bi bilo logično posegnuti za cinizmom, on poseže za zdravim razumom i umesto da ismeje patrijarhalne i verske konvencije, Fante ih samo kroz delovanje jednog logičnog i brižnog čoveka (pripovedač) dovodi do besmisla. Ako ste sličnog mentalnog sklopa kao potpisnik ovog teksta, naći ćete se u situaciji da navijate da pripovedač zvizne u čelo dosadnog, napadnog i do granica ludila iritantnog sveštenika kakav je Otac Gondalfo, svojevrsni guru oko koga su se okupili Džojs, željna vere i Nik Fante, željan unuka (zapravo, matori tvrdi da je kontracepcija kriva za to što nema već buljuk dečaka oko sebe). Ipak, kroz rasplet koji nosi i određenu dozu smirivanja sukoba, Fante isporučuje jednu od Onih istina koje su nam teško prihvatljive, ali sa kojima uglavnom svakodnevno živimo. Koliko god porodica mogla biti opisana kao određena vrsta društvenog konstrukta ili zaostavština nekih prevaziđenih sistema – upućeni smo na tu skupinu čudnih ljudi koji je čine i neretko ih volimo, pa makar bili i apsolutno patetični kreteni kao što je to Nik Fante.

Srbijanski desno orijentisani antiglobalisti će biti malo odobrovoljeni ovom poslednjom, uslovno rečeno, afirmativnom tvrdnjom o porodici. Ali, slutim, pronaći će oni argument protiv Balkan-SAD paralela i setiti se da je Fanteov roman izašao čak pre 60 godina i da je tada možda u Americi i bilo ljudi, ali danas.. Danas je to nacija debelih žderača hamburgera koji ne znaju da pronađu gde je Srbija na globusu. Kao određenu vrstu olakšanja možemo uzeti činjenicu da - uprkos njihovim tendencijama da preko čvaraka, ćevapa i sarme izvlače ozbiljne antropološke zaključke i njima oblikuju svest (naročito mladih) ljudi - postoji izdavačka kuća kao što je LOM koja je objavljivanjem izabranih dela Džona Fantea napravila sjajan korak u upoznavanju naše čitalačke publike sa delom ovog pisca.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 6.8.2012.)