недеља, 05. јануар 2014.

Živela politička nekorektnost - IZ BIBLIOTEKE – Srećko Horvat, "Protiv političke korektnosti" (Biblioteka XX vek, Beograd, 2007.)



Srećko Horvat spada u onaj krug autora koji svoju poziciju grade u okvirima levice žižekovskog tipa i premda mi takav svetonazor načelno nije blizak – ne zato što mi neke temeljne levičarske ideje i pretpostavke nisu važne, nego, rekao bih, baš naprotiv! – Horvatova prva knjiga „Protiv političke korektnosti“ objavljena u Biblioteci XX vek donosi čitav niz važnih uvida u političku korektnost, kao specifičan ideološki fenomen relevantan za doba u kojem živimo.
A o čemu govorimo kada govorimo o političkoj korektnosti možemo objasniti na primeru cenzurisanja ključnog romana američke književnosti „Pustolovine Haklberija Fina“ Marka Tvena. Naime, neki cenzorsko-birokratski mozak, natopljen binarnom, totalitarnom logikom političke korektnosti u kojoj su neke reči uvek ispravne, a neke uvek neispravne, odluči da posle sto i kusur godina od prvog objavljivanja iz ovog romana izbaci reč „nigger“. Naime, ovaj uvredljivi naziv za (da budemo politički korektni) Afro-amerikance se u Tvenovom remek-delu zaista ponavlja mnogo puta. Budući da je danas ovaj naziv društveno nepoželjan i da ga je kao takvog „nezgodno“ koristiti u školama u SAD, neki se domišljati delija setio da bi prihvatljivo bilo da u roman ubaci izraz „rob“, što je samo po sebi dvostruko problematično. Prvo, problematično je sa čisto književne strane – roman je ispripovedan u prvom licu, pripovedač je Haklberi Fin, dečak koji raste u izrazitom siromaštvu, bez majke i sa ocem nasilnikom-alkoholičarem, ne ide u školu i životari negde na Misispiju krajem 19. veka te, naprosto, korišćenje bilo koje druge izuzev prokazane „N-word“ temeljno narušava autentičnost priče. A sa druge strane, problematična je i vrlo simptomatična „prihvatiljiva“ reč rob - cenzori su, valjda, shvatili koliko bi karikaturalno bilo da su ubacili izraz Afro-amerikanac, te su se, rekao bih, perfidno odlučili za reč čiji semantički okvir nije baš isti kao i reči „nigger“. Jer robova ima mnogo, robovi su postojali u drugim epohama i drugim društvima i Tvenov roman naprosto ne govori (samo) o tome – on jasno pocrtava rasnu segregaciju između crnaca i belaca koja je postojala u društvu u kome je on živeo i stvarao. Tvenov ikonični junak, Hak Fin, uspeva da nadiđe okvire rasističkog uma i njegova priča je, zapravo, priča o pobedi prijateljstva i ljudskosti. Priča o cenzurisanju ovog romana upravo je suprotna – koliko god cenzori bili, tobože, zabrinuti, oni pokazuju da delaju u rasističkom okviru, jer Tvenov roman ne shvataju ili ne žele da shvate.
Iako deluje da sam se odmakao od Horvatove knjige, zapravo, „na izvestan način“ (što bi rekao mudrac Obi-Van Kenobi) sve vreme pišem i o njoj. Naime, autor je čitavu knjigu koncipirao kao niz analiza različitih fenomena, a ono što je analizama zajedničko je prokazivanje postkolonijalnog društva u kome caruju „kapitalizam sa ljudskim likom“ i njegove konvencije.
Srećko Horvat (1983 - )
Horvat je autor koji piše u svojoj epohi i uspeva da, barem u ovoj knjizi, iskoristi dobre strane te epohe, a zaobiđe većinu prepreka. Njegova erudicija je očita, ali nije opterećujuća i sama sebi svrha. Dalje, preskočiviši mnogo puta ponovljena naglabanja o brisanju granica između visoke i masovne kulture, autor analizira niz raznorodnih (i po kakvoći i po kvalitetu) pojava – od vrha savremenog evropskog filma (Mihael Haneke, Fatih Akin), najvažnijih britanskih pank i postpank pojava, South Parka, Marka Perkovića Thompsona sve do umetničko-muzičke skupine Laibach. Zatim, važna stvar koju Horvat artikuliše u ovoj knjizi je svojevrsna sumnja u napredak (naravno, oslanjajući se na klasike takvog poimanja sveta, od Frankfurtske škole do Fukoa) koji defacto jeste dominantni okvir kulture u kojoj živimo, kulture koja strmoglavo juri u proždirući konzumerizam, a tek lukavo upravo „političkom korektnošću“ pokušava da prikrije „stare“ boljke koje i dalje izjedaju društvo ili ga čak i generišu – rasizam, nacionalizam, eksploatacija, kolonijalizam. I tu dolazimo da najvažnije prepreke koju je Horvat, srećom, uspeo da izbegne. Naime, jedan od osnovnih problema sa savremenom levicom na ovim prostorima je taj što usled svog antikapitalističkog i antiglobalističkog fokusa često zanemaruju opasnost koju sa sobom nose ovdašnji nacionalizmi – Horvat, u možda ponajboljem delu ove knjige, analizira himne kao ultimativno nacionalno obeležje i čudesnu skupinu Laibach koji na svom albumu „Volk“ na briljantan način razvaljuju koncept nacionalne himne. U tom ključu ovu knjigu i treba čitati – kao „slavljenje“ subverzivnih umetničkih/političkih praksi koje nam pomažu da skinemo tu zatupljujuću, totalitarnu mrenu tobožnje korektnosti.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 6.5.2013.)

Нема коментара:

Постави коментар