Jingle Bells, jingle bells, jingle all the way..
- Koliko je ovo sranje? -
- Šta te briga koliko je, kad je sranje? -
- Pa, slatko je. Kupila bih možda, ako nije preskupo. -
- Pa, pre pet sekundi si rekla da je sranje. -
- Ali je slatko. Imaš da mi pozajmiš još dvadeset? -
- Imam. -
- Da ne sitnim. -
I prošle godine je bilo isto. Biće i sledeće. Ona naprosto poludi
kada se približi Nova godina i odjednom poželi da kupi sve te
gluposti koje nikome ne trebaju. Svaki dan se pojavi sa nekim novim
Sneškom Belićem, irvasom, Deda Mrazom, zagrljenim medvedima ispred
kamina u kom pucketa vatra, onim kuglama koje morate da prodrmate da
bi u njima počelo da sneži. Mogu to da razumem. I ja imam svojih
manija koje ne umem da objasnim. Recimo, kada dođe Svetsko prvenstvo
u fudbalu, pretvorim se u neopevanog idiota. Fudbal ne gledam gotovo
nikada, ali za vreme Svetskog prvenstva pogledam više utakmica nego
tokom sve četiri godine pauze između njih. Ljudima su valjda
potrebna ta mala opuštanja – ta mala ulegnuća u sistem. Nas dvoje
svaki dan provodimo tako što se borimo sa raznim zlikovcima.
Folkorna udruženja, pakleni sastavljači školske lektire,
fašistoidni mužjaci sa erektivnim zastavama i bejzbol palicama,
nevladine organizacije koje naplaćuju ogromne novce za nerađenje
ničega, najčitanije knjige koje se mogu pročitati u jednom i
zaboraviti u pola daha – da ne nabrajam dalje – spisak stvari
kojima se moraš odupreti je sve veći i veći. Ko bi nam zamerio što
ponekada hoćemo da budemo deo većine? Ona kupujući gipsanog Deda
Mraza, ja gledajući utakmicu Urugvaj – Obala Slonovače. Uostalom,
i samo to pripadanje sistemu je relativna stvar. I kada hrabro
stajemo na barikade zdravog razuma, je li, kada izgovaramo
neustrašivo No passaran nadolazećoj masovnoj histeriji –
mi smo šrafovi u sistemu. Pribegnemo li i ekstremnim merama, kao što
su totalna izolacija ili čak i samoubistvo – mi na širem, zoom
out planu ostajemo samo delić
procenta predviđenog za nepripadanje.
- Mrzim kada običnu priču o nama pretvoriš u kvazi-esejistički
tekst. - prenu me iz razmišljanja.
- Ali kako ti znaš da ja pričam... - pokušah da se odbranim.
- Naravno da znam. Ja sam lik u tvojoj priči, nisam tvoja devojka.
Vidiš, nosim zeleni šal. Kad si video svoju devojku sa zelenim
šalom? Nikada, zato što ga nema. Ti bi voleo da ga ona ima, misliš
da bi joj lepo stajao i zato si me zamislio sa zelenim šalom.
Onda nastavi da prelazi vrhovima
prstiju preko stvari, uze neke rukavice, pogleda ih i ispitivački
opipa, kao stariji ljudi kada kupuju lubenice, pa znalački kucaju u
njih prstima i važno se mršte. Prći nos na način na koji to radi
njena majka i govori neke stvari koje verovatno i njena i moja majka
govore po sto puta dnevno (kada mi neko kaže sto posto
pamuk, kao da je rekao izlila
se reka u Bangladešu i uništila okolna seoska imanja,
dakle informacija koja samo protrči kroz mozak). Ma, pogledaj je
samo – ovo mora biti ona, samo me zavitlava da je književni lik.
Uostalom, ko može reći gde prestaje književnost, a gde počinje
stvarnost...
- Opet počinješ. Fokusiraj se na moje pokrete. - namršti se ona na
budalasto slatkasti način koji ja volim i koji bi sasvim bilo
besmisleno i da pokušam da opišem. Postoje te neke stvari koje
sjajno funkcionišu u životu, kao što su tepanje, grimase koje
ponavljate i sasvim čudni nazivi za svoje partnere, ali kada
pokušate da ih prebacite na papir, dobijate trećerazrednu ljubić
literaturu. Uostalom...
- Plaši me to uostalom i
ne vodi ka dobrom. Ako sada spomeneš dihotomiju javno/privatno u
bilo kom kontekstu, otkinuću ti jaja. Ne šalim se. - pogleda me
ozbiljno. Iz mog međunožja krenu racionalna misao (O,
tempora! O, mores! Ni mladi
pisci nisu što su nekad bili. Kakvo je to muško koje racionalno
razmišlja mudima, a neracionalno glavom?) ka mom mozgu – mani
se esejističkog mudroserstva, ona je ozbiljna.
I tako ozbiljna, najednom mi okrenu leđa i poče da bira čajeve.
Jedva čeka da dođe neka zima koja nikada ne dođe, da padne lep
sneg koji nikada ne padne, da nosimo neke velike džempere koje
nikada nećemo imati i da stojeći kraj prozora pijemo čajeve koje
nikada nećemo piti. Moguće je da se sklopi poneka od željenih
okolnosti, ali život nije razglednica, ili bude ružno vreme ili ti
džemper bude na pranju ili zaboraviš da kupiš čaj, pa onda piješ
prozaičnu kafu, kapitalističku koka-kolu ili, uz moj stomak,
stereotipno pivo.
- Na klizavom si terenu, samo da ti kažem, pazi da ne preteraš sa
kapitalističkim ili sterotipnim. Ali ovaj čaj je stvarno odličan.
Sećaš se onda? -
- Sećam. -
- Kod Sneže kada smo išli.. -
- Da, da, i onaj keks je bio dobar. -
- Jeste, stvarno. Da smo znali,
mogli smo u Tempo da
svratimo. -
- Što? -
- Tamo imaju velike vreće sa tim keksom, ekonomičnije je. -
- Jebi ga sad, ne da mi se ići do tamo. -
- Ma, ne mogu ni ja, hladno je previše. E, jebote, odlično ti ide
pisanje ovih svakodnevnih dijaloga.
- Jesi videla? -
- Pa, da, imaju tu životnu notu, ne stoje kao veštačko
nakalemljeni delovi teksta.. -
- Draga, za jednog književnog lika
počinješ da pričaš previše esejistički. - rekoh joj šeretski,
ona zaćuta i stojimo sad tako petnaestak sekundi dok me odmerava
koljački.
- Đubre jedno pokvareno za tastaturom. -
- Ma, daj.. -
- Šta ma, daj!
Ja sam lik, ti mene kontrolišeš, ne ja tebe.
Stvarno, kontrolišem li ja ovo što pišem ili ne? Da li sam ja u
sobi i pišem o kupovini ili sam u marketu i razmišljam o priči dok
moja devojka i ja kupujemo praznične drangulije?
- Ovo si malo konfuzno ispričao,
ali pratim nit. Mislim da je ova priča, koliko se god ti sprdao sa
pozicijom pripovedača, suštinski, čist realizam. Realnost uvek
funkcioniše u više ravni, potpuno je legitimno i da delom živiš
kupovinu, i razmišljaš o imaginarnoj priči ili da pišeš priču i
maštaš o nekoj imaginarnoj kupovini koju ćemo obavljati. - reče i
zabaci loknu, loš bi pisac rekao, onako kako samo ona ume.
- Jebote, sad sam i ja zbunjen. Previše si se proesejisala. - rekoh,
uzeh kutiju čaja u ruke i iz nekom meni nepoznatog razloga počeh da
čitam ona sitna slova na ambalaži.
- Ja sam u početku navijala za ovu trivijalnu, ravan kupovine, ali
sad se već premišljam. - nasmeši se zavodljivo, navodeći me na
zanimljiva maštanja o kombinaciji donjeg veša i grudnjaka koji je
danas obukla.
- Stvarno si seljak. Prvi put se zavodnički nasmešim u ovoj priči,
a ti odmah ubacuješ seks. Ionako ne možeš nijednu priču da
napišeš, a da me ne pominješ u seksualnom smislu. Da te malo
lošije poznajem, rekla bih da tretiraš žene samo kao seksualne
objekte. - pokida ona sve šanse da se okrenem ka drugom pultu i
kupim neke mirišljave sveće i slične rekvizite koji mogu da
posluže za predigru. Ipak, nije se stvarno naljutila – ona ne može
da se stvarno naljuti kada su praznici. Ne mogu ni ja. Kako da sedimo
ljuti i gledamo novogodišnji program?
- Hajdemo na kasu, uzeli smo sve što nam treba. - uhvati me za ruku
i odvuče od nekih tanga gaćica, ubijajući sada namrtvo moju
sklonost ka erotskoj priči.
Plaćamo. Previše pažnje posvećuje tome kako vadi novčanik, pa iz
njega novčanice, zatim ga vraća u torbu, uzima kesu i dodaje mi je,
hvata me pod ruku. Želi da izgledamo kao ozbiljan par u prazničnoj
kupovini, pa svakom pokretu daje važnost. Dopada mi se to, slatka je
u simuliranju porodičnog šopinga – možemo da zamislimo da je ova
korpa za kišobrane naše dete i prizor je maltene idealan. Držim je
za ruku, čvrsto stežem i osetim nešto – nešto meni jako važno,
neću ovde reći šta je to, već sam objasnio da takva doslovna
prenošenja stvarnosti trivijalizuju literaturu. Gledamo se neko
vreme, koje ne traje sasvim jednako u svim ravnima.
A, onda izlazimo iz prodavnice i iz ove priče.
Нема коментара:
Постави коментар