недеља, 05. јануар 2014.

Preživeti Damira Avdića (reportaža sa koncerta)

Interesantna je ta stvar sa scenom u BiH. Osamdesetih godina kada se u ostalim republikama dešava novi talas-val sa svim svojim konsekvencama koji je iznedrio najvažnija, na ovaj ili onaj način, imena na ovim prostorima, u BiH, osim Nju Primitivsa i povremenih pojava kao što je bio bend Kongres (koji je izdao jedan sjajan album, na kome je gostovao Zoran Predin u čuvenoj Zarjavele trobente), vlada slatkoljigava atmosfera podgrejana narodsko-popičnim notama Merlina, Crvene jabuke, Harija Mata Harija, kasnog Alen Islamović-Dugmeta, Valentina i sličnih autora (vatrenopoljupčanidivljojagodni hard-rock i da ne pominjemo). Međutim, dosta godina i previše ratova kasnije, stvari su se potpuno izmenile. O razlozima možemo nagađati. Možda je u pitanju iskustvo bivanja epicentra tragedije imalo bar neku dobru posledicu u muzičkom izrazu. Možda je posredi neopterećnost direktnim nasleđem Džonija, Milana, Rundeka, Koje i drugih kakva se oseća naročito u bendovima tzv. Nove srpske scene. Bilo kako bilo, može se reći da se danas najinteresantnije stvari dešavaju upravo na bosanskoj sceni. Kratak uporedni pregled može to dokazati. Ako ćemo da poredimo predratne velike (u stadionskom smislu) bendove, Sejovo Zabranjeno pušenje se mnogo bolje drži nego i e moji drugovi (žestokog srca i kad se pije i kad se ljubi i kad se puca) i beogradski i zagrebački. Dalje, MTV adut u obliku Dubioze Kolektiv za komšijske Van Gogh i Lollobrigide varijante zvuči kao da je sa druge planete. Crossover zajebancija Zostera je svetolosnim godinama ispred popularne i bendolike wanna-be duhovite skupine zvane S.A.R.S. Takođe, teško bi bilo naći u ostalim republikama (koje vrlo često i dalje vole Bosnu da posmatraju kao mesto gde živi mnoštvo Muja i Hasa koji slušaju seljačku topom-ću te-gađat-moja-mala muziku) toliko jake autore kao što su Dino Šaran ili Edo Maajka. Međutim, čak i u okviru tako šarenoliko jake scene, pojava Damira Avdića je nešto sasvim posebno. Sa jedne strane, on se uklapa u ovaj muzički milje, pre svega po temama kojima se bave tj. užasima postratnog Balkana (što i dokazuju uspešna saradnja sa Frenkijem i Edom), dok sa druge strane njegov autorski pečat je previše osoben da bi ga tako lako sklepali i u tako široku fioku kao što je ta nova, sasvim kvalitetna bosanska scena. Za njega bi Pušenje bilo previše jugonostalgično, Dubioza bi bila lažno revolucionarna u brendiranoj odeći i skupim spotovima, a Štuke bi bile previše pop. Bosanski psiho je usamljeni jahač, vesternovski rečeno. Ovaj tekst (koji je započeo iznošenjem jednog suvoparnog i nabrajačkog, novinarski rečeno, bekgraunda) biće pokušaj reportaže sa njegovog poslednjeg beogradskog koncerta.

Pre tri dana je bilo otvaranje 52. Oktobarskog salona. Ako proučite udžbenike iz novinarstva iz kojih uče budući novinari na beogradskom univerzitetu, videćete da se pri pisanju reportaže novinaru savetuje da beleži događaje kao da je oko kamere. Premda bi potpisanik ovih redova želeo ispuniti profesionalne standarde prilikom pisanja ove polureportaže, biti oko kamere na događaju kao što je ovaj je vrlo frustrirajuće za identitet. Naime, toliko je bilo raznih očiju, što kamera, što foto-aparata, da bi čovek radije bio guzica nilskog konja nego oko kamere. Dakle, marame, šalovi, ešarpe, šeširi, kape i drugi odevni predmeti koji odlikuju čoveka koji se interesuje za umetnost su nagrnuli u Muzej istorije Jugoslavije. Neki svedoci tvrde da su ispod odevnih predmeta postojali i živi ljudi, međutim te tvrdnje još uvek nisu proverene. U svakom slučaju, pošto su sve pozicije oka kamere bile zauzete, ti ljudi nisu viđeni iz ugla guzice nilskog konja. Postavku je usled gužve bilo nemoguće obići, a postojao je i visok rizik da ćete dok obilazite ljude koji fotografišu decu pored čike koji krvavi sa glavom zabodenom u sliku, stati u neki drugi eksponat. To je čest problem sa modernom umetnošću – ponekad morate bukvalno da uđete u nju. Posle pola sata pokušavanja kretanja, hrabri reporter prerušen u pozadinu nilskog konja se umorio i sišao u hol gde je očekivao nastup Damira Avdića. U holu je ugledao jednu sasvim interesantnu instalaciju. Nisam uspeo da vidim kako se zove, te sam joj iz dosade nadenuo naziv „Pravopis je privilegija nehumanih ljudi koji se ne pojavljuju svaki dan na dnevniku da pričaju o svojoj humanosti“. Kako drugačije opisati štand koji promoviše humanitarnu akciju u okviru koje se prodaju „Cegeri“ i (ovako je pisalo, časna hipopotamuska reč) „Majce“. Da li će se koncept menjati tokom trajanja Oktobarskog salona, pa će se u prodaji naći i „Maice“, još se ne zna. Međutim, kvragu i pravopis, nismo se zato bili šćućurili oko binice postavljene u ćošku hola. Okupili smo se zbog koncerta Damira Avdića i kako je izašao na binu i odsvirao distorizirani otvoreni D-mol i započeo priču o tome kako 2012. neće biti kraj sveta, znao sam da je vredelo tiskanja sa urbano orijentisanim saborcima, koliko god umeli da budu iritantni. Diplomac hard-core škole je održao kratak koncert na kome je odsvirao pesme koje je želeo da odsvira to veče. Zgodna stvar sa izvođačima kao što je Damir Avdić je to što on neće isporučiti standardan set hitova jer on ih u izvornom smislu reči i nema. On je jedan od onih muzičara za koga ili ne znate da postoji ili znate svaku njegovu pesmu u najsitniji detalj. To je dokazala i reakcija publike na ovom nastupu. Ljudi su:
1) pevali sa njim, aplaudirali i bodrili ga (horsko ajmo-svi-zajedno pevanje na njegovim nastupima još više ih čini antirokenrol nastupima)
2) zblanuto osmehnuti gledali u tog ludaka koji skače i hendriksovski dokazuje da je udaranje laktom po žicama sasvim relevantan način sviranja gitare i džejdžejkelovski dokazuje da je jedan akord uvek bolji od dva
3) mudro se umusili u strahu da neko ne pomisli da se, ne daj Bože, dosađuju na tako značajnom eventu
4) zgroženo ili nezainteresovano prolazili – te gitare, ta buka, ko to još može da sluša?
Gluteus-maximus-hipopotamusa je obradovalo to što je broj ljudi iz prve kategorije bio mnogo veći nego što je to mogao da očekuje, te se koncert pretvorio u neku vrstu našeg muzičko-poetskog fight cluba; mesta prepoznavanja, jer koncert Damira Avdića nije običan koncert na koji možete otići jer ste dobili karte na radiju ili jer hoćete da popijete pivo-dva. To je svirka na koju idete jer poštujete i znači vam to što taj čovek radi. A ono što on radi je nešto što će, ako ima pravde, a nema je, biti klasična umetnost 24. veka. Njegova poezija je poetički na pola puta između Faruka Šehića i Dežulovićevih „Pjesama iz Lore“, a muzička podloga je nešto što izgleda kao noise-rock mešavina Bob Dylana, Francija Blaškovića i Džonija Štulića (iako ga Damir sočno psuje u jednoj pesmi). Ko je slušao poslednji album Neil Younga, mogao bi steći utisak da je matori našao neke snimke Damirove i skroz mu skinuo fazon, ali, hajde, da ne budemo pretenciozni. Hardcore poeta Graha je publici dao ono što on jeste i učinio da dobije ono najvrednije što se može dobiti – poverenje. A to poverenje se ogleda u tome da kada on održi koncert, bez obzira da li je to bio najbolji, sasvim solidan, prosečan ili loš nastup, ti si u potpunosti siguran i veruješ mu da si dobio ono najviše što si mogao od njega u tom trenutku – kao što rekoh, dobili smo ono što on jeste, a na nama je da vidimo šta ćemo sa tim. Recimo, kada bi guzica nilskog konja htela da postane guzica u jednom drugom metaforičkom značenju, mogla bi se, sa oproštenjem, prosrati da Damir Avdić nije odsvirao neke od omiljenih pesama potpisnika ovih redova (Rahatluk, Reci zlato, Bejbe, Abdulah ili Baš, na primer), ali to bi bilo cepidlačenje koje je mnogo bolje ostaviti za evenutalno još neku prozivku na račun gusto koncetrisane urbane raje ili B92-ojke. Damir se zahvalio, otišao sa bine i ostavio nas, članove Grahihog fight cluba, da se zadovoljno smešimo. Možda nas i nije tako mnogo, ali je li, we cook your meals, we haul your trash, we connect your calls, we drive your ambulances, we guard you while you sleep, we pišemo za novine koje čitate. Do not fuck with us.

(tekst objavljen na portalu "E-novine", 23.10.2011.)

Нема коментара:

Постави коментар