Interesantna je ta stvar sa scenom u BiH. Osamdesetih
godina kada se u ostalim republikama dešava novi talas-val sa svim
svojim konsekvencama koji je iznedrio najvažnija, na ovaj ili onaj
način, imena na ovim prostorima, u BiH, osim Nju Primitivsa i
povremenih pojava kao što je bio bend Kongres (koji je izdao jedan
sjajan album, na kome je gostovao Zoran Predin u čuvenoj Zarjavele
trobente), vlada slatkoljigava atmosfera podgrejana narodsko-popičnim
notama Merlina, Crvene jabuke, Harija Mata Harija, kasnog Alen
Islamović-Dugmeta, Valentina i sličnih autora
(vatrenopoljupčanidivljojagodni hard-rock i da ne pominjemo).
Međutim, dosta godina i previše ratova kasnije, stvari su se
potpuno izmenile. O razlozima možemo nagađati. Možda je u pitanju
iskustvo bivanja epicentra tragedije imalo bar neku dobru posledicu u
muzičkom izrazu. Možda je posredi neopterećnost direktnim nasleđem
Džonija, Milana, Rundeka, Koje i drugih kakva se oseća naročito u
bendovima tzv. Nove srpske scene. Bilo kako bilo, može se reći da
se danas najinteresantnije stvari dešavaju upravo na bosanskoj
sceni. Kratak uporedni pregled može to dokazati. Ako ćemo da
poredimo predratne velike (u stadionskom smislu) bendove, Sejovo
Zabranjeno pušenje se mnogo bolje drži nego i e moji drugovi
(žestokog srca i kad se pije i kad se ljubi i kad se puca) i
beogradski i zagrebački. Dalje,
MTV adut u obliku Dubioze Kolektiv za komšijske Van Gogh i
Lollobrigide varijante zvuči kao da je sa druge planete. Crossover
zajebancija Zostera je svetolosnim godinama ispred popularne i
bendolike wanna-be
duhovite skupine zvane S.A.R.S. Takođe, teško bi bilo naći u
ostalim republikama (koje vrlo često i dalje vole Bosnu da
posmatraju kao mesto gde živi mnoštvo Muja i Hasa koji slušaju
seljačku topom-ću te-gađat-moja-mala muziku) toliko jake autore
kao što su Dino Šaran ili Edo Maajka. Međutim, čak i u okviru
tako šarenoliko jake scene, pojava Damira Avdića je nešto sasvim
posebno. Sa jedne strane, on se uklapa u ovaj muzički milje, pre
svega po temama kojima se bave tj. užasima postratnog Balkana (što
i dokazuju uspešna saradnja sa Frenkijem i Edom), dok sa druge
strane njegov autorski pečat je previše osoben da bi ga tako lako
sklepali i u tako široku fioku kao što je ta nova, sasvim
kvalitetna bosanska scena. Za njega bi Pušenje bilo previše
jugonostalgično, Dubioza bi bila lažno revolucionarna u brendiranoj
odeći i skupim spotovima, a Štuke bi bile previše pop. Bosanski
psiho je usamljeni jahač, vesternovski rečeno. Ovaj tekst (koji je
započeo iznošenjem jednog suvoparnog i nabrajačkog, novinarski
rečeno, bekgraunda) biće pokušaj reportaže sa njegovog poslednjeg
beogradskog koncerta.
Pre tri dana je bilo
otvaranje 52. Oktobarskog salona. Ako proučite udžbenike iz
novinarstva iz kojih uče budući novinari na beogradskom
univerzitetu, videćete da se pri pisanju reportaže novinaru
savetuje da beleži događaje kao da je oko kamere. Premda
bi potpisanik ovih redova želeo ispuniti profesionalne standarde
prilikom pisanja ove polureportaže, biti oko kamere na događaju
kao što je ovaj je vrlo frustrirajuće za identitet. Naime, toliko
je bilo raznih očiju, što kamera, što foto-aparata, da bi čovek
radije bio guzica nilskog konja nego oko kamere. Dakle, marame,
šalovi, ešarpe, šeširi, kape i drugi odevni predmeti koji
odlikuju čoveka koji se interesuje za umetnost su nagrnuli u Muzej
istorije Jugoslavije. Neki svedoci tvrde da su ispod odevnih predmeta
postojali i živi ljudi, međutim te tvrdnje još uvek nisu
proverene. U svakom slučaju, pošto su sve pozicije oka kamere bile
zauzete, ti ljudi nisu viđeni iz ugla guzice nilskog konja. Postavku
je usled gužve bilo nemoguće obići, a postojao je i visok rizik da
ćete dok obilazite ljude koji fotografišu decu pored čike koji
krvavi sa glavom zabodenom u sliku, stati u neki drugi eksponat. To
je čest problem sa modernom umetnošću – ponekad morate bukvalno
da uđete u nju. Posle pola sata pokušavanja kretanja, hrabri
reporter prerušen u pozadinu nilskog konja se umorio i sišao u hol
gde je očekivao nastup Damira Avdića. U holu je ugledao jednu
sasvim interesantnu instalaciju. Nisam uspeo da vidim kako se zove, te
sam joj iz dosade nadenuo naziv „Pravopis je privilegija nehumanih
ljudi koji se ne pojavljuju svaki dan na dnevniku da pričaju o
svojoj humanosti“. Kako drugačije opisati štand koji promoviše
humanitarnu akciju u okviru koje se prodaju „Cegeri“ i (ovako je
pisalo, časna hipopotamuska reč) „Majce“. Da li će se koncept
menjati tokom trajanja Oktobarskog salona, pa će se u prodaji naći
i „Maice“, još se ne zna. Međutim, kvragu i pravopis, nismo se
zato bili šćućurili oko binice postavljene u ćošku hola. Okupili
smo se zbog koncerta Damira Avdića i kako je izašao na binu i
odsvirao distorizirani otvoreni D-mol i započeo priču o tome kako
2012. neće biti kraj sveta, znao sam da je vredelo tiskanja sa
urbano orijentisanim saborcima, koliko god umeli da budu iritantni.
Diplomac hard-core škole je održao kratak koncert na kome je
odsvirao pesme koje je želeo da odsvira to veče. Zgodna stvar sa
izvođačima kao što je Damir Avdić je to što on neće isporučiti
standardan set hitova jer on ih u izvornom smislu reči i nema. On je
jedan od onih muzičara za koga ili ne znate da postoji ili znate
svaku njegovu pesmu u najsitniji detalj. To je dokazala i reakcija
publike na ovom nastupu. Ljudi su:
1) pevali sa njim,
aplaudirali i bodrili ga (horsko ajmo-svi-zajedno
pevanje na njegovim nastupima još više ih čini antirokenrol
nastupima)
2) zblanuto osmehnuti gledali u tog ludaka koji skače i
hendriksovski dokazuje da je udaranje laktom po žicama sasvim
relevantan način sviranja gitare i džejdžejkelovski dokazuje da je
jedan akord uvek bolji od dva
3) mudro se umusili u
strahu da neko ne pomisli da se, ne daj Bože, dosađuju na tako
značajnom eventu
4) zgroženo ili nezainteresovano prolazili – te
gitare, ta buka, ko to još može da sluša?
Gluteus-maximus-hipopotamusa
je obradovalo to što je broj ljudi iz prve kategorije bio mnogo veći
nego što je to mogao da očekuje, te se koncert pretvorio u neku
vrstu našeg muzičko-poetskog fight cluba; mesta prepoznavanja, jer
koncert Damira Avdića nije običan koncert na koji možete otići
jer ste dobili karte na radiju ili jer hoćete da popijete pivo-dva.
To je svirka na koju idete jer poštujete i znači vam to što taj
čovek radi. A ono što on radi je nešto što će, ako ima pravde, a
nema je, biti klasična umetnost 24. veka. Njegova poezija je
poetički na pola puta između Faruka Šehića i Dežulovićevih
„Pjesama iz Lore“, a muzička podloga je nešto što izgleda kao
noise-rock mešavina Bob Dylana, Francija Blaškovića i Džonija
Štulića (iako ga Damir sočno psuje u jednoj pesmi). Ko je slušao
poslednji album Neil Younga, mogao bi steći utisak da je matori
našao neke snimke Damirove i skroz mu skinuo fazon, ali, hajde, da
ne budemo pretenciozni. Hardcore poeta Graha je publici dao ono što
on jeste i učinio da dobije ono najvrednije što se može dobiti –
poverenje. A to poverenje se ogleda u tome da kada on održi koncert,
bez obzira da li je to bio najbolji, sasvim solidan, prosečan ili
loš nastup, ti si u potpunosti siguran i veruješ mu da si dobio ono
najviše što si mogao od njega u tom trenutku – kao što rekoh,
dobili smo ono što on jeste, a na nama je da vidimo šta ćemo sa
tim. Recimo, kada bi guzica nilskog konja htela da postane guzica u
jednom drugom metaforičkom značenju, mogla bi se, sa oproštenjem,
prosrati da Damir Avdić nije odsvirao neke od omiljenih pesama
potpisnika ovih redova (Rahatluk,
Reci zlato, Bejbe,
Abdulah ili Baš,
na primer), ali to bi bilo cepidlačenje koje je mnogo bolje ostaviti
za evenutalno još neku prozivku na račun gusto koncetrisane urbane
raje ili B92-ojke. Damir se zahvalio, otišao sa bine i ostavio nas,
članove Grahihog fight cluba, da se zadovoljno smešimo. Možda nas
i nije tako mnogo, ali je li, we
cook your meals, we haul your trash, we connect your calls, we drive
your ambulances, we guard you while you sleep, we pišemo
za novine koje čitate.
Do not fuck with us.
(tekst objavljen na portalu "E-novine", 23.10.2011.)
Нема коментара:
Постави коментар