недеља, 05. јануар 2014.

Portret Vudija Alena u mladosti - IZ BIBLIOTEKE – Vudi Alen, "Kratak, ali koristan, vodič kroz građansku neposlušnost" (Solaris, Novi Sad, 2007)



Postoje umetnici čiji su opusi toliko monumentalni da im zaista treba posvetiti dosta vremena da biste mogli reći da ih poznajete. Ti umetnici su neistražena, velika ostrva - za njih morate da uzmete svoju oštru, tumačku mačetu i krenete da otkrivate deo po deo. Verovatno jedini umetnik na čije bih imaginarno ostrvo mogao da pobodem zastavicu na kojoj bi pisaloBojan Marjanović apsolutno poznaje ovo mesto“ (i to bez obzira na sagovornike, kontekst ili ma koje druge okolnosti) jeste Vudi Alen.
Vudi Alen je svakako jedan od najvažnijih filmskih autora koji se javljaju u generaciji tzv. Novog Holivuda, premda se ne pominje u tom kontekstu toliko često kao recimo Martin Skorceze, Frensis Ford Kopola ili Artur Pen. Svako ko je pogledao bar jedan Vudijev film, svestan je koliko su za njegov izraz važni jezička naracija i dijalog (moji zlobni prijatelji, podmukli obožavatelji Tarkovskog i Kjubrika, primetili su da se Vudijevi filmovi ne gledaju, nego čitaju). Sledstveno ovome, logično je što u Vudijevoj karijeri postoji i jedan manji, suštinski sporedni, ali sjajni rukavac u kome se okušao kao prozni autor. U tim pričama se jasno prepoznaje Aleno kakvog dobro znamo iz filmova, međutim, priče su još duhovitije, apsurdnije i eksperimentalnije jer proza kao medij naprosto nema vizualno/tehnička ograničenja koja ima film.
Priče skupljene u knjizi „Kratak, ali koristan, vodič kroz građansku neposlušnost“ datiraju uglavnom iz prve polovine sedamdesetih godina XX veka kada Vudi Alen snima svoje „rane, smešne filmove“. U svim ovim proznim zapisima postoji šmek filmova kao što su „Love and death“, „The Sleeper“ ili „Bananas“ - to je onaj mladalački, neobuzdani Alenov duh u kome su ironija i apsurd najjače oružje za demaksiranje sveta (cinizam i apstrahovanje Dostojevskog, Bergmana i Čehova ipak dolaze kasnije). Vudijeva proza se kreće u okvirima postmodernističkih igrarija sa žanrovima, te tako u ovoj zbirci dobijamo savršene antieseje, antipamflete, antidetektivske priče, antireligijske spise, antidnevničke zabeleške i slično. Zapravo, čitav niz ovih anti pojmova može da se sažme u jedan – antiintelektualizam („Nikada nisam bio intelektualac, ali, eto, tako izgledam“, reče Vudi davno). Dobar primer za ovaj postupak je „Kurva iz Mense“, moja omiljena priča iz zbirke. Ova pseudodetektivska storija prati privatnog detektiva koga unajmljuje tip kome prostitutka sa kojom se jedno vreme viđao sad preti da će mu uništiti porodični život itd. Na prvi pogled deluje kao klasična žanrovska postavka, osim jedne stvari – prostitutka je osamnaestogodišnja devojka koja je „uz određenu nadoknadu spremna da dođe i razgovara o bilo kojoj temi – Prustu, Jejtsu, antropologiji“. Očajni sredovečni tip se pravda detektivu „Da se razumemo, moja žena je sjajna, nemojte pogrešno da me razumete. Ali ona odbija sa mnom da razgovara o Paundu. I o Eliotu.“ Dakle, Alen koristi antiintelektualizam kao platformu sa koje groteksnim slikama kao što je ova preispituje i ismejava (kvazi)intelektualce kao društveno-politički krem društva (kome, u krajnoj liniji, ma koliko postavljao ograde i sam pripada).
Vudi Alen (1935 - )
Alenova knjiga se može čitati i kao dokument o epohi. Sedamdesete su decenija razočarenja nad šezdesetim i, iako po opredeljenju slobodoumni levičar, Vudi Alen je svestan tog džinovskog kraha koji su doživeli tadašnji društveno/kulturni pokreti te, otrovno ironičan kakav jeste, nekim budućim revolucionarima (kakavih nikada ne manjka) ispisuje „Kratak, ali koristan vodič, kroz građansku neposlušnost“. Recimo, jedan od saveta koji im daje je i sledeći „Jedan od modifkovanih oblika štrajka glađu za one čija politička ubeđenja nisu tako radikalna jeste odricanje od mladog luka. Ovaj diskretni gest, kada se sprovede na pravi način, može značajno da utiče na vladu, i dobro je znano da je Mahatma Gandi svojom nepokolebljivom odlukom da jede isključivo nemešanu salatu posramio britansku vladu nateravši je tako na mnoge ustupke.“
Iako na prvi pogled Vudi Alen nije direktno politički angažovan, njegov lucidni otpor prema raznim autoritetima (počev od autoriteta jezika i logike književnog teksta do onih religijskih, književno-establišmentskih i društvenih) zapravo čini ove tekstove duboko političnim i subverzivnim delom. Alen nam pokazuje da neposluh leži u činu stvaranja i proširenju autorske slobode, a ne u uzvikivanju izlizanih parola iz sigurne ušuškanosti kolektiviteta (u krdu je toplije, ali smrdi, rekao bi Krleža) ili u pseudointelektualističkim trabunjanjima na koktelima posle otvaranja kulturnih manifestacija. 

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 10.12.2012.) 

Нема коментара:

Постави коментар