„Pa, jeb'o vas bog, mogu ja valjda svom unuku da
donesem prase za rođendan?“, odjekuje iz dnevne sobe. Petar
zajapureno viče, a njegova ćerka Milena smireno objašnjava da će
ove godine goste poslužiti samo tortom. „Tata, ja mislim da to
nije malo, da je to sasvim lepo posluženje“, Milena se trudi da
pristojno kaže ocu da nije trebalo na svoju ruku da donosi meso.
Petar nervozno cokće.
Darko krajičkom oka viri iz kuhinje u dnevnu sobu. Vidi
tasta kako besni. Vidi ženu kako se trudi da sakrije bes. Vidi sina
kako se igra na podu, nezainteresovanog za okolni svet.
Ponovo se usredsredi na vodu u džezvi. Petar pije
slatku kafu. Tastu nikada nije odgovarala kafa koju je pio kod njih.
Preslatka ili pregorka, pretanka ili prejaka. Darko bulji u treperavu
površinu vode, a na radnom stolu leži bronzano prase. Baš dobro
miriše.
„Pa, šta ako si izgubila posao?“, odzvanja, a
mehuri bubre na vodi.
„Da si mene slušala, ne bi se nikada tamo ni
zaposlila“, a zet sipa prvu, drugu, treću, četvrtu kašiku kafe.
Pa za svaki slučaj doda još jednu.
„Štedite... Bolje da si našla muža koji ozbiljno
zarađuje“. Darko se uvek trka sa ključalom kafom, uvek je sa
ringle pomera u poslednjem trenutku pre nego se prelije iz džezve i
ufleka šporet.
„Evo, stigla kafica“, kaže veselo dok sa
poslužavnikom ulazi u dnevnu sobu. Otac i ćerka ćutke sede, a
dečak je u paralelnom svetu na podu. Petar pogleda u zetovu glavu,
zatim u unukovu, pa u zetovu, pa u unukovu. „Mogla si dete ošišati,
a ne da ide čupav kao majmun“, brecnu se starac.
Darko se zagleda u svoju ženu. Brana je pala. Sručiće
se lavina. „Odoh u hodnik da zapalim cigaru, sad ću ja“, uhvati
se Darko za paklicu kao za pojas za spasavanje. „Ako štedite,
mogao je on da ostavi pušenje“, čuje za sobom dok zatvara vrata.
Vika i oštri glasovi se pretvoriše u nerazumno
mumlanje.
Darko se popeo jedan sprat iznad svog stana. Posle
nekoliko minuta, Petar izjuri iz stana, zalupivši vratima. Zet gleda
sa visine, naslonjen na gelender, a tast odsečno zakorači na
stepenište - stepenište koje je pre desetak minuta oprala žena
koja jednom mesečno sređuje zgradu. Ljutita staračka cipela nije
bila spremna za klizavi susret. Nema tu mnogo stepenica, svega osam,
ali Petar se otkotrljao niz njih i sad nemoćno leži. Tiho ječi,
kratko pokuša da podigne grudi, ali ne uspeva i opet se lepi za
mokar beton. Naslanja ruku na zid, a ruka slizne. Ostaje crven trag.
Darku gleda kako se Petar grči na podu dva sprata ispod
njega. Završava sa cigaretom. Opušak baca kroz odškrinuti prozor.
Paklicu vraća u džep. I dalje se ne pomera, i dalje tupo gleda u
ležećeg starca koji doziva „Milena, izađi. Zovi hitnu pomoć.
Milena, čuješ me?“
Darko će uskoro sići da mu pomogne. Zgranuće se „Šta
se desilo?“ Zabrinuće se „Jeste li dobro?“ Konstatovaće „Ne
čuje vas Milena, evo sad ja zovem hitnu pomoć.“ Postupiće baš
onako kako treba, baš kao što bi i svako postupio. Ali samo još
malo da ga gleda kako se valja na podu, kao nemoćna, ostarela
životinja na izdisaju.
Samo još malo, samo malo.
Нема коментара:
Постави коментар