недеља, 05. јануар 2014.

Mržnja i humanizam Tomasa Bernharda - IZ BIBLIOTEKE – Tomas Bernhard, "Ludilo" (Prosveta, Beograd, 1997)



Mržnja je širok i gotovo neobjašnjiv pojam – barem ne u opsegu prostora predviđenog za ovaj tekst. Ipak, moglo bi se reći da se svakodnevno shvata kao destruktivan osećaj iz koga ne proizilazi ništa dobro/pozitivno/korisno. Paušalnim ocenama nije za verovati, ali, k vragu, stvar sa mržnjom najčešće i jeste takvabarem mi balkančići to znamo jer živimo u ofucanom, kič loncu na tufne podgrevanom na vatri nacionalne, verske, seksualne i svake druge mržnje koja se može zamisliti.
Premda sam tekst započeo uopštenim polutvrdnjama, zazirem od simplifikacija koje svakom društvenom kolapsu nalaze razlog (i opravdanje) u nekoj praiskonskoj, nepromenljivoj, zloj ljudskoj kobi. U razgovoru o društvu (čak i u širokom, sasvim neakademskom diskursu) mora postojati bolje objašnjenje od onog banalnog, a čestog sleganja ramenima „jebi ga, šta ćeš, takvi su ljudi. Naročito je opasno da mi, 20&21st century boys and girls, iznosimo takve stavove. Orvel je grubo i efektno tvrdio da će iza Starog veka ostati piramide, iza srednjeg predivne katedrale, a iza XX veka koncentracioni logori. Ako bi se pozvali na lošu ljudsku (ali nepromenljivu, te na koncu nužno i prihvatljivu) prirodu, mic po mic bi stigli i do toga da su logori smrti jedan loš fenomen (ali, opet, na kraju nekako i prihvatljiv, jer takvi su ljudi)a to je relativizacija u koju naprosto ne sme da se skrene. Hegel je još i ranije govorio o istoriji kao o velikoj klanici, ali XX vek je patentirao najstravičniji oblik nasilne smrti i to je problem koja se nikada ne može dovoljno problematizovati i greh koji čovečanstvo nikada ne može dovoljno okajati – pogotovu zato što je posle II svetskog rata i tobožnjeg sloma fašizma dokazana tvrdnja Marka Tvena da se istorija ne ponavlja, ali se rimuje. Ipak, iako verujem da su ove „prirodne“ postavke samo paravan za skrivanje konkretne krivice, teško je opovrgnuti barem jednu opštu tvrdnju – ljudi su krajnje kvarljiva roba. Kao takvi, oni mogu i da potpadnu pod uticaj tobože fantomske, a zapravo uvek institucionalno instrumentalisane Mržnje. Pitanje koje se postavlja je sledećeako su ljudi već takvi, skloni nepočinstvima i raznim javašlucimamože li neko u svemu tome naći razlog da jednostavno Mrzi ljude?
Tomas Bernhard (1931-1989)
Mrzim ljude, ali oni su istovremeno i razlog što živim, rečenica je austrijskog pisca Tomasa Bernharda iz romanaStari majstori. Priređivač knjigeLudilo, o kojoj danas govorimo, na više mesta navodi ovu rečenicu kao svojevrsni Bernhardov poetički moto. Moglo bi se reći da ova zbirka sasvim kratkih proznih zapisa potvrđuje Bernhadovu mržnju prema ljudima. Ipak, iako je mizantropija nešto što je Bernhardu često prigovarano, ta mržnja nije sama sebi svrha. Igor Marojević u eseju „Bernhard – postmoderni propovednik“ u kom prolematizuje ovu tzv. mizantropiju piše da „ulazeći u mrak radi njegovog razotkrivanja, on [Bernhardov narator] stvara utisak da je tama njegov konačni izbor“. Setimo se naslova ovog teksta – tvrdim da je Bernhardova mržnja zapravo prvi stepenik ka humanizmu. Da nema mržnje prema ljudskoj slabosti i zlu, kako bi vrednosno odvojili onda humanizam kao slavlje ljudske individualnosti i kretivnosti? Ipak, koliko god pisacprezirao“ ljude, čini se da su Bernhardove najotrovnije tekstualne strelice ispaljene u pravcu najveće ljudske tvorevinesvakako, govorim o državi i to ne nužno austrijskoj. Kažem ne nužno austrijskoj, jer se kao jedno od najfrekventije pominjanih opštih mesta o Bernhardu ustalila baš ta mržnja prema Austriji – stvarni izgled tog famoznog odnosa je sasvim precizno opisao u jednom tekstu Ivan MedenicaKada Tomas Bernhard, najveći austrijski pisac i jedan od moralnih stubova modernog čovečanstva, urliče iz svih svojih dela o zločinačkoj prirodi Austrijanaca, on to ne radi zbog toga što veruje da je nekoliko miliona ljudi sklono ubijanju, već zato da bi bar nekome skrenuo pažnju na mučne istine o (ne)suočavanju njegovog naroda s prošlošću. Priče iz knjigeLudilo“ formalno najviše liče na kratke, novinske vesti istrgnute iz hronike (čije aktere povezuje ova ili ona vrsta Ludila). Ti zapisi su bizarni i morbidno duhoviti izveštaji i o „izvorima totalitarizma“ i o „banalnosti zla“. Bernhard uspešno razgrađuje aparat koji stvara ideološke poslušnike, ali i ličnu motivaciju tih istih poslušnika. I, naravno, kao što to i priliči najvećim piscima, u njegovim pričama je vrlo jasan i samokritični nivo (npr. u jednoj epizodi postoji dramski pisac nikako nije zadovoljan kako ti prokleti glumci igraju njegove drame) – autor ne ostaje dužan ni samom sebi jer je i on, naposletku, čovek.
Bernahard zaista jeste, kao što kaže Medenica, moralni stub modernog čovečanstva. Nemojte se tešiti da zato što nismo iz Austrije njegovo delo ne rastavlja na bedne činioce i dominantnu strukturu naše sredine. Naprotiv, za sve ima mesta na sastanku Anonimnih Preispitivača Vladajućih Vrednosti – čak bih rekao da naročito ima mesta za nas iz Srbije.
Čitajte Bernharda, kako ove priče, tako i druga njegova dela. Svakako, neće vam biti lepo na onaj način na koji to industrija zabave nameće, ali i ne treba da vam bude lepo. Kao što Breht reče „Umetnost ne treba da se bori protiv dosade, umetnost treba da se bori protiv zla.“

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 12.11.2012)


Нема коментара:

Постави коментар