недеља, 05. јануар 2014.

Potraga za izgubljenim NBA-om


Nema detinjstva. To je bar jasno. Sve je falsifikovano. Izmišljeno zato da bismo se, kada za to kucne čas, ponašali kao odrasli, tražeći, na najluđim mestima i u najbesmislenijim stvarima, ono što smo imali i olako ga izgubili. Ne znam šta je to. Još uvek ne. Možda nikada neću saznati. Ali tražiću ga, gde bi drugde, u lavirintima i bifurkacijama vremena, ne onog sklepanog u astronomskim laboratorijama, koje nas nagoni da počinimo tolike omaške, da povredimo toliko bića i da uništimo toliko lepih stvari, već u onom vremenu paralelnom sa zvaničnim, koje protiče neopaženo, a bez kojeg ne bi bilo ničega.

Svetislav Basara, Looney Tunes


Tekstu koji je pred vama nije sasvim jednostavno odrediti žanr. On može biti esej. Barem onako kako ja shvatam formu eseja, a shvatam je vrlo slobodno. Nenad Veličković na jednom mestu piše „Esej danas može biti sve, svaka mešavina ličnog i stručnog, poetičnog i logičnog, intimnog i dokumentarnog.“ Sa druge strane, može biti i priča. Posegnimo, recimo, za „Teorijom književnosti“ Zdenka Lešića. On navodi primer Radjarda Kiplinga koji je pretpostavio da se neki Urgk ili Mneegleeg vratio iz lova u pećinu i svojim saplemenicima kraj vatre ispričao – pomalo preterujući i dodajući – priču o svom susretu s nekim nepoznatim i opasnim stvorenjem. Iako me hiljade i hiljade godina dele od ovih naratora egzotičnih imena, moj tekst se suštinski i ne razlikuje previše od njihovog, barem na nivou strukture – namera mi je da čitaocima okupljenim oko kompjutera ispričam (pritom, za razliku od Urgka ili Mneegleega, zaista bez preterivanja ili dodavanja) kako se moje detinjstvo susrelo sa košarkom. Prijatelj me je zamolio da napišem neki tekst-kolumnu-komentar-bilo šta za sajt na kome radi, posvećen košarci. Nekome ko me zna površno, takva ideja izgleda sasvim glupo. Šta dugokosi, debuljuškasti (tako tepam sebi) student novinarstva koji, po sopstvenom priznanju, trči samo kada mu se mnogo ide u WC može znati o košarci? Pa, tačno je – o onome što danas košarka jeste, ne znam mnogo. Međutim, u jednom od prethodnih života, onom koji mi je sada dostupan samo u sećanju (a Pol Oster bi na tu temu ovo rekao „Sećanje: prostor u kome se stvari dešavaju po drugi put.“) NBA liga bila je za mene gotovo svetinja. I danas - posle mnogo pročitanih knjiga, pogledanih filmova, preslušane muzike; pored raznih idola koji su dolazili i odlazili iz mog intimnog prostora– jedan minijaturan deo mene misli da je najveći čovek koji je ikada hodao svetom Michael Jordan. Dok ovo pišem, prodirem u magacin vlastitih sećanja; otvaram stare, prašnjave sanduke, u glavi mi se vrte razni likovi, podaci, fotografije, kao nekakvi hologrami koji će svakog časa nestati. Sećanje je, dakle, ključna stvar oko koje se vrti ovaj tekst – nemam dovoljno znanja da napravim ozbiljnu analizu nekog aktuelnog fenomena (košarku i sport uopšte, jednostavno, više ne pratim). Imam samo sećanje po kome, kao po nekoj pokretnoj traci, klize ikone kao što su Michael Jordan ili Charles Barkley. Pa, onda momak iz Nigerije koji je prešavši u islam svom imenu dodao jedno H – tako je nastao Hakeem Olajuwon. Pa, onda red pomalo zaboravljenih šestih igrača kao što su Chris Mullin ili Detlef Schrempf. Pitam se, seća li se neko još plavokosog Rika Smitsa, valjda jedinog poznatog holandskog košarkaša? Svi ti meni nekada značajni likovi skakuću po prenatrpanom hard-disku u mojoj glavi dok pokušavam da svoje pisanje organizujem u kakvu-takvu celinu. Ti košarkaški hologrami nemaju sasvim jasan ljudski oblik – ono su skupina mutnih, ontološki sasvim raznovrsnih likova. Neki od njih su za mene samo stara samolepljiva sličica u albumu za sezonu 1994/1995 koji su imali moji rođaci; neki od njih su animirani likovi iz NBA Live video igrica; neki izgledaju kao plastificirane kartice koje si mogao da kupiš na trafikama, ali nigde nije postojao album za njih; neki su fotografije iz časopisa FIBA Basket; neke od tih likova pamtim sa retkih utakmica koje sam gledao kada neka lokalna televizija krade satelitski program. Likovi se samo množe, nastavljajući da klize po mojoj memorijskoj traci. Na njoj sada dribla i munjevito hita ka meni - Latrell Sprewell.
Latrel Sprivel, Latrel Sprivel, dečak viče iz petnih žila i titra loptu. Narandžasti tigar čudno odskače kada ga nejaka dečija ruka udara od neravni beton u dvorištu. Osim Sprivela, u dvorištu su još tri dečaka koja očito ne dele istu žar ka igri kao i junak s loptom. Jednom, pomalo nespretnom klincu stalno spadaju klompe (o njegovoj posvećenosti igri dovoljno govori to da je na basket došao u klompama). Druga dvojica igraju rutinski, ne uzvikujući imena, ne uzvikujući trojkaaaa kada pogode iza crte koja dečacima označava čuvenu liniju 6,25 (a crta je zapravo ružna pukotina u betonu). Na kraju jedan od dvojice rutinera progovori A, ovaj Boki stalno izmišlja neka imena! Dečak pocrveni od besa Ko izmišlja? Šta sereš? Pitaj Miša i Mira, ako meni ne veruješ! Uzalud se poziva na starije rođake, oni nisu tu. Dečaci uspevaju da nadglasaju Sprivela. Izmišljaš, pa izmišljaš. Dečak ljutito odlazi kući. Jedva čeka da se iz škole vrate njegovi rođaci.
Rođaci - sinovi dva brata. Tačnije, blizanci jednog i jedinac drugog brata - odrastaju zajedno, žive u istoj kući, samo na različitim spratovima. Dečak, jedinac, Sprivel je mlađi i upija sve što njegova starija braća rade. Oni skupljaju sličice, on te albume uči gotovo napamet. Jasno ga vidim, leži na krevetu u njihovoj sobi i gleda u poster na zidu. Na posteru je bio ceo Dream Team III (OI 1996, Atalanta). Ta ekipa je pobedila reprezentaciju Jugoslavije u finalu. Da, dečaku je bilo pomalo žao zbog toga (iako nije tu utakmicu gledao), ali mu su činilo da drugačije nije moglo i biti. Čarls Barkli, Peni Hardavej, Geri Pajton, Dejvid Robinson, Grant Hil, Hakim Olajdžuvon, izgovarao je dečak imena igrača sa postera, neke pravilno, neke i ne baš. Stotinu puta je terao ukućane da mu prepričavaju tu utakmicu. Kada se sve verzije saberu i oduzmu, opšteprihvaćeni zaključak je da nas je ukopalo to što je Divac prerano dobio pet ličnih, a Rebrača je još bio neiskusan da se nosi sa NBA centrima. Dečak je potpuno verovao u to. Naposletku, taj tip je takođe bio NBA džin. Sećam se sličice sa njegovim likom – trči u ljubičastom dresu sa žutim slovima, loptu drži negde oko kuka i zove se Vlade Divac.
Vlade Divac ima bradu. To je dobro, mislio je dečak, to je znak da je dobar tip. Dečakov tata ima bradu. Dečakov stric takođe, mada je češće brije od svog brata. Takođe, dva najbolja očeva prijatelja imaju bradu. Onaj čika sa puškom i šeširom na ploči koju otac često pušta takođe ima bradu (dečak će, godinama kasnije, često puštati tu ploču, doduše u mp3 formatu – ploča je bila Balkanska rapsodija Branimira Štulića). Dakle, sve to govori da i Vlade Divac mora biti dobar. Naposletku, zbog tog čoveka je devedeset posto ljudi koje poznajem ustajalo u tri sata posle ponoći da gleda neki Sakramento, iako pre nego što je Divac došao u Kingse nisu znali ni da taj tim postoji. Dobroćudni div, čuveni folirant. Neko bi mogao reći da je i čitava zemlja ustajala da gleda i reprezentaciju. Da, to je tačno, ali to je sasvim druga stvar – naime, tu je posredi trgovina jeftinim patriotizmom. Kada se na RTS-u dnevno sto pedeset puta emituje Pogledajte sva ta lica, košarkaša s razglednica, plava majica, lopta žuta, koš je posledica šuta, trče skaču da sve pršti, svako drhti, svako zna, bolji smo čak i od Drim Tima, svi su između dva koša, čak i kad je klima loša, prva trojka puca trese i svi im kažu majstori gde ste, jer oni stalno hoće više, hoće bolje, hoće još, koš, koš i samo koš, zato smo sada rešili čvrsto da pobedimo kada je gusto, oj ha ha, Jugoslavija, postoje razlozi zbog kojih naših košarkaša svako se boji, oj ha ha, Jugoslavija naravno da će se svi u najavljeno vreme nacrtati ispred TV-a. Međutim, ljudi nisu ustajali u tri ujutru da gledaju Srbiju ili Srbina, ljudi su ustajali da gledaju Vlada Divca. Iako je i sam Divac ponekad upadao u stereotipe tog vremena – kao što je famozno dizanje tri podignuta prsta – bio je toliko veličanstven košarkaš da ni tako jak mehanizam (kao što je nacionalni) nije uspeo da ga obezliči. Ili ja to pokušavam da odbranim sećanja iz vlastitog detinjstva od stavova nastalih u nekom, drugom zrelijem dobu? Veruj, čitaoče, dok ovo pišem, u meni se dešava stravičan klinč ličnog i stručnog, intimnog i dokumentarnog. No, ostavimo to za sada sa strane. Vlade Divac nije uzeo šampionski prsten sa Kingsima. Međutim, za dečaka je on bio šampion. Jednom mu je jedan komšija, nešto stariji od njega, rekao da dečakov tata liči na Divca. Dečak nije hteo da komšija to primeti, ali je sijao od sreće. Liči na Divca, a rođen u istoj godini kad i Jordan, svega mesec i dva dana posle Michaela – njegov otac.
Otac drži ruku na dečakovom ramenu, a mali nišani prstom. Stoje u knjižari, onakvoj kakvih više nema – knjižare ustajalog vazduha u kojima moraš preko pulta da ponišaniš knjigu koju želiš, a onda knjižar se polako penje na merdevine i izvlači naravno pogrešnu knjigu. Nije ta, nego ta druga pored! E! Nije ni ta! Kada se setim tih nagađanja, možda je i bolje što su te knjižare postale deo prošlosti. E, ta! Dečak konačno dobija željenu knjigu. Zove se Pedeset veličanstvenih. U njoj su biografije pedeset najboljih NBA igrača svih vremena. Mnoga imena dečaku ne znače puno. Pit Maravić, Džeri Vest, Oskar Robertson, čita dečak imena koja su bila na vrhuncu kada je njegov otac bio dečak. Ipak, u malom gradu u zemlji zapadu-za-istok-i-istoku-za-zapad do oca su stizale legende o herojima kao što su Kića, Praja, Mirza Delibašić i drugi. Velikani NBA lige su sačekali mlađa pokolenja. Dečaku su oči ispale od sreće kada je shvatio da Vilt Čembereln glumi Bombatu, tata!! Stoje u redu. Otac se bavi pripremom za štampu i došli su u Beograd da poprave štampač. Koga glumi? Dečak strpljivo objasni Pa, Bombatu, ćale. Već je počeo da ga zove ćale. Oseća se jako dobro zbog toga. Bombatu iz drugog dela Konana. Onog velikog što čuva princezu. Otac plaća popravku. Sigurno nije mala suma. U to vreme - a i u ovo - takve ne postoje. Ipak, kupio je dečaku osim Pedeset veličanstvenih i novi roman o Hajduku Gradimira Stojkovića, kao i video-kasetu NBASuper zakucavanja! Dečak je oduševljen Beogradom i čudesnim stvarima koje se u njemu mogu kupiti, a kojih nema u njihovom malom gradu. A, da, da, sećam se ko je Bombata. Tako je i kod nas Tasić jedan, stari košarkaš, igrao u Maratoncima i još nekim filmovima. Dečakov otac igra pristojno košarku. Kao mlađi je bio još i bolji. Dečak voli da igra basket. Želi da bude kao otac. Ustvari, želi da bude bolji. I dečakovi rođaci igraju košarku. Želi da bude bolji i od njih. Ali nije. Dolazili su mu takvi dani, dolazili su često – izlazio je napolje, uzimao loptu, titrao, šutao. Nije želeo nikoga, nadao se da će ostati ceo dan sam ispred koša. Nijedan drug mu nije trebao. Kada je bio sam, mogao je da bude Michael Jordan - kada je bio sam, mogao je da priča priču titrajući loptu. Nije to tada umeo da definiše, ali čini mi se, dečak je više voleo priče o igri od same igre. Smišljao je bezbrojne sitaucije, dramatične, propraćene muzikom koja ima bar nominaciju za Oskara, dok ostali njegovi drugari to baš i nisu voleli da rade. Jednog dana, dečak se spremao da uleti u žestok kontra-napad, da u zadnjoj sekundi postigne koš i da mu skandira ceo Madison Square Garden, kada mu iza leđa neko ote loptu. Bio je to tip sa kojim je otac sarađivao. Radio je u gradskim novinama kao grafički urednik. Nosio je smešno belo odelo, kao kakav makro iz Poroka Majamija. U suštini je bio dobar lik, iako je voleo da cuga. I to poprilično. I tada se osećao na rakiju. Uzeo je loptu i krenuo u dvokorak. Desnu ruku je izvio u neki kilavi horog i sa pijanom pričom u očima komentatorski viknuo – Kaaaarim Abdul Džabaaaaar!
Abdul-Jabbar je bio najsmešniji igrač u toj video-igrici do koje je ko zna kako došao. Računar je bio četiri-osam-šestica, monitor crno-beli, a igra tako programirana da Jabbar uvek koristi onaj svoji čuveni horog. I kada je ispod koša i kada šuta trojku i kada šuta preko celog terena – Jabbar baca loptu iz horoga. Dečak je imao sedam, najviše osam godina kada je igrao tu igricu. Kompjuter je bio jako redak u to vreme. Recimo, jednom je kod dečaka došao onaj već pominjani drug sa letećim klompama. Dečakovi rođaci su ga pitali zna li šta je ovo, upirući prstom u monitor, a on kao iz puške odgovori Znam! Televizor! Pogrešno bi bilo steći utisak da je dečak bio jako bogat. Jednostavno, njegov otac se time bavio. Kompjuter je bio tu oduvek. I, čini mi se, dok pišem i sedim zagledan u nestajuću belinu na ekranu, da će ovo sokoćalo (kako bi rekao Kurt Vonegat) zauvek i biti tu. Vremenom, igrice su napredovale, a dečak i njegovi rođaci su to zdušno pratili. Imali su čitave rituale igranja kompjuterskih igrica. Nisu samo izabrali timove i igrali - bilo bi previše jednostavno. Novije verzije su davale mogućnost pravljenja sopstvenih timova. Onda prave parove, ko s kim igra, kakav je sistem i slično. Mogli su satima time da se bave. I kada konačno započnu prvu utakmicu i taman negde pred kraj prve četvrtine, zvoni telefon i dečaka majka zove da siđe na ručak. Dečak se tobože iznervira, vratiće se, samo da jede, ali retko se kad vrati. Ili mora da ostane da uradi domaći ili rođaci negde odu. Međutim, čini se da je dečaku dogovaranje, smišljanje, pričanje o igri na neki način i lepše od same igre. Možda je čak i dobro što ga je stalno prekidala majka.
Majka je dečaka samo jednom istukla. A i taj jedan slučaj se teško može podvesti pod batine. Omalena žena kakva dečakova majka jeste, čak i tada ne mnogo veća od svog sina, juri dripca po kući i udara ga otvorenom šakom po dupetu. U suštini, komično. A razlog je bio još i komičniji. Dečak je počeo da trenira košarku, trebalo je da krene na trening. Uvek je nosio plavi dres koji je dobio od tetke na kome je pisalo Rebraca. Vukao se kao crevo po kući, mrzelo ga je da ide. Nije mu se znojilo, trčalo - radije bi ostao kući i gledao TV. Majka ga je kvaziizudarala, želeći valjda da mu pokaže da ako nečim odluči da se bavi, mora da bude uporan i istrajan. Ono što tad nisu znali ni mama, ni dečak je da njegov pravi posao počinje onda kada uveče legne u krevet i zamišlja sebe kako nosi dres New York Knicksa, kako u zadnjoj sekundi daje trojku, a prelepa devojka skače iz prvog reda u njegov zagrljaj. Ponekad je i sanjao takve stvari. Faruk Šehić u svom romanu Knjiga o Uni kaže „Kada si u potrazi za nestalim, onda si i hroničar snova.“ U stvari, ja sam običan tekstualni prevarant. Podvaljujem vama, čitaocima ovog teksta, jer sam potragu za izgubljenim NBA-om, priču o nekim slavnim vremenima najjače košarkaške lige na svetu iskoristio kao okvir da ispričam priču o svojim snovima. O sebi kao košarkašu. Kao što sam kasnije sanjao o sebi kao o rok zvezdi. Kao što i danas maštam o raznim stvarima. Ipak, ponekad se pitam da li je o bilo čemu mogla da sanja moja majka kada je umesto plate dobila devet kilograma neupotrebljivog praška za pranje veša? To je bila genijalna ideja direktora iz tadašnje vladajuće stranke čiji je predsednik umeo da se tuče. O čemu li je sanjao moj otac kada se dečak jedan dan vratio sa basketa i ozareno mu rekao mu da je čuo od jednog druga da će bombardovanje biti uskoro gotovo? Možda su oboje sanjali o tome da ću jednog dana ovako moći da sedim i da sa istorijskom distancom pričam o svemu tome, da prebiram po detinjstvu, kao po kakvom džuboksu sećanja. Mnogi danas to ne mogu. Moj otac je imao bradu, ali ta brada nikome nije poželela smrt. Njegova brada je uvek više volela Mirzu Delibašića od Kiće ili Praje. Ali neke brade su bile drugačije. Sada to vrlo dobro znam. Međutim, ovo je priča o mom detinjstvu. Tada to nisam znao. Sećam se - nosio sam belu, tanku rolku, bio je moj rođendan, kraj leta 1995. Nervozno sam se smucao po dvorištu. Kada će ti gosti više? Zašto ih nema? Kasnije, duvao sam svećice na čokoladnoj torti. Jedna svećica je, kao cigara, izlazila iz usta Taličnog Toma koga je moj otac nacrtao na torti, koristeći se nekim šarenim bombonicama. Dva meseca pre toga i svega nekoliko desetina kilometara zapadno od moje kuće u kojoj ću slaviti rođendan, jedan rumeni oficir vodenih, zastrašujućih očiju miluje svetlokosog dečaka. Ta slika će, godinama kasnije, obići čitav svet. Danas, ako smo pošteni i dobri ljudi, kada govorimo o tom događaju, označavamo ga kao Genocid u Srebrenici. Nažalost, mnogo više ta slika govori o zemlji u kojoj sam živeo nego Đorđevićevih devet trojki te godine u finalu Evropskog prvenstva protiv Litvanije. Mnogi dečaci neće imati torte. Mnogi neće imati očeve. Besmisleno bi bilo da osećam krivicu. Osećam gađenje. I bes zbog onih koji su osenčili moje detinjstvo. U romanu Svetislava Basare Looney Tunes, pripovedač stacioniran na groblju u Bajinoj Bašti (gradiću koga sam kao klinac voleo jer je okružen Tarom, Drinom i Perućcem – jezerom iz koga će kasnije izroniti leševi drugačijih) kaže „Preko reke, u Bosni, gorele su kuće i džamije.To je, znači ta istorija!, pomislih.Iz ovoga će, dakle, za dvadeset, ili pedeset godina iskrsnuti junaci i pobednici; velike, dosadne, bezvredne priče koje će proglasiti za svetinje.’“ Dok se preko Drine stvarala krvava istorija - u Užicu, gradu koji je centar okruga u kome se nalazi i Bajina Bašta i gradu koji je centar nekih drugih Basarinih priča, dešavalo se moje detinjstvo. Ne smem biti besan na sebe, na tog, naposletku, nedužnog dečaka. Jer, ako budem besan - hologrami će izbledeti. Nestati. A ti hologrami su ipak moji. Znače mi. Ti hologrami su ja. Podjednako kao što moje Ja čini i ovaj odrasli čovek za tastaturom koji odlučuje da ovu esejoliku priču podeli sa čitaocima „Afirmatora“1.
1Priča je prvobitno objavljena na sajtu „Afirmator“.

Нема коментара:

Постави коментар