Stigle su niotkuda, a onda su, naprasno kao što
su i došle, postale čvrsto težište Jovanovog odraza u ogledalu –
tri potpuno sede dlake na njegovom levom obrazu, izronile kao
periskopi iz ne naročito gustog plićaka njegove brade. Jovan
zblanuto gleda u njih, kao da ništa drugo i ne može da radi, kao da
će dok planeta Zemlja ne izgubi moć rotacije i revolucije ispred
njegovih očiju stajati zacementirana slika te tri nepozvane,
neočekivane dlake. Njegovo telo je uvek bilo u skladu sa svojim
godinama, nijedan proces nije otpočeo ni pre, ni posle, već tačno
na vreme. Omaljavio je ispod pazuha kada i svi ostali, glas nije
štrčao iz mutirajućeg, dečačkog hora, kovrdžave dlake na
međunožju su se pojavile kad im vreme jeste, a brkovi i docnije
brada pratili su facijalne promene Jovanovih vršnjaka. Ako je po
nečemu Jovan reprezentativni primerak svoje generacije, onda su to
njegove telesne odlike. Savršeno obično telo muškarca od dvadeset
i sedam godina nikad mu nije zadavalo glavobolje. Do pre samo
nekoliko trenutaka, stajao je nehajno u toaletu poslastičarnice u
kojoj radi, prao ruke posle mokrenja i razmišljao o besmislenosti
svog Pilat-u-klozetu položaja. „Dobro, razložimo stvari na proste
činioce. Vozim se gradskim prevozom, dodirujem šipke i sedišta,
ponekad i raznorazne ljude. Zatim pipam novac, kvake, šaltere.
Vazduhom leti ko zna kakva prašina i zabija se u moje bore. A, opet,
moj kurac je sve to vreme ušuškan u čistim gaćama i pantalonama.
I onda bi, kao, ruke trebalo prati posle, a ne pre pišanja?“,
misli Jovan. Onda su se pojavile te tri dlake.
Poslastičarnica u kojoj Jovan radi se zove
Jutro. Do pre nekoliko godina, stariji su govorili kako je to
„jedina prava poslastičarnica“ u gradu, ne toliko zbog toga što
se dobri kolači ne mogu naći i na drugom mestu, koliko zato što su
boravci u njoj izgledali kao let kroz prošlost u vremenskoj kapsuli.
Novi vlasnici su renovirali prostor i, premda je ponuda kolača
ostala manje ili više ista, ljudi su zbog novog nameštaja uglavnom
negodovali. Jovana ništa od toga nije naročito sekiralo. On gotovo
ne jede slatkiše, te mu je poređenje mitologija sasvim nevažno.
Svakog jutra dolazi na posao, oblači svoju zelenu kecelju na kojoj
je belim, pisanim slovima izvezen natpis Dobro jutro i do pet
popodne prodaje kolače. Jovan je trgovac i u skladu s tim se ponaša
– njegov alat su novac, kasa i digitron, a da li mušterijama u
kese stavlja kolače, eksere, knjige ili detrdžent za pranje sudova,
nije mu važno.
Njegovo studiranje Pravnog fakulteta u Beogradu
se propisno odužilo. Šest ispita već neko vreme vuče kao
zatvorsku kuglu, a ako ih ne položi do kraja sledeće školske
godine, izgubiće pravo da studira. Već je nekoliko godina
zaglavljen u svojoj rodnoj provinciji, izmešten iz sveta u kome
ljudi idu na predavanja, polažu kolokvijume, razmenjuju beleške.
Njegov otac je jako zabrinut. Svakog dana ga podseća da kad bude
tražio posao niko ga pitati koliko je knjiga pročitao i filmova
pogledao, već koju diplomu ima. Pokušao je otac na hiljadu
različitih načina da razbije Jovanovu ljušturu, ali, čini se da
je ipak predebela. Niko ne shvata zbog čega je tako naprasno
prekinuo da se trudi. Do treće godine fakulteta Jovan je bio redovan
i dobar student, čak je zbog visokog proseka primao državnu
stipendiju. Jovan je trčao žustro, nijednog trenutka nije spuštao
tempo, rupe i neravnine na stazi ga nisu ometale, obračunavao se sa
njima i bio spreman na sve, a slani znoj koji se slivao niz njegovo
čelo i natapao mu oči bio je ništavan. Onda, jednog dana, samo je
odlučio da se zaustavi i sve potpuno promeni. Šta se zapravo desilo
u toj trećoj godini fakulteta, Jovanovi roditelji nikada nisu uspeli
da razaznaju. Otac se još ne miri sa tim da su fakultetski dani
prošlost, ali majka je već prežalila to što joj sin neće postati
akademski građanin, te mu je preko poznanika našla posao u
poslastičarnici. „Slušaj, mali, ili studiraš ili radiš“,
rekla mu je za večerom pre nekoliko meseci, pritom mu saopštivši
da kroz dva dana treba da se javi njenom prijatelju Rajku. „Tek su
renovirali lokal, videćeš, lepo je tamo, Rajko je sposoban čovek“,
govorio mu je otac kasnije. „Vidi, na poslu si do pet i onda,
koliko ti treba? Dok uhvatiš autobus, prevezeš se.. Pa, eto, u
najgorem slučaju si do šest kod kuće. Dobro, hoćeš da se vidiš
i sa malom, razumem, ali opet imaš i bar dva sata dnevno da čitaš
za ispite. I sve lepo stižeš do juna“. Tako je govorio Jovanov
otac.
Nađa još uvek ide u srednju školu. Između
njenog i rođenja njenog dečka zjapi nepuna decenija. Pokušavaju da
izgrade nekakav most preko te duboke provalije. Građevinski uspesi
su mestimični. Nedovoljni. Jovan je svestan da se trenutak Nađinog
odlaska na fakultet približava. On je kratkoročni momak, trenutna
zanimacija, tek neobičan sklop iskustva i mladosti, umereno zabavna
mešavina boja kojom Nađa boji svoje dane. Njemu takva pozicija
odgovara. Uostalom, ni on nije previše emotivno ušao u čitavu
priču. Nađa je projekcija fantazije u kojoj je on zaštitnik mlade
žene, fantazije u kojoj njegove maljave grudi postaju oslonac za
glavu jedne ni devojke ni devojčice, oslonac za lice na kome, kao na
kakvom bojnom polju, bitku vode bubuljice i senzualne usne obojene
tamnim karminom. Ali previše stvari svakodnevno podsećaju na tu
razliku u godinama. Jovan je u gimnaziji učio sa Irenom, Nađinom
starijom sestrom. Nađa je imala devet godina kada ju je Jovan prvi
put video. Pet-šest srednjoškolskih prijatelja se skupilo u stanu
porodice Petrović da radi nekakav đački projekat. Bio je kraj
aprila i proleće se već dobro zahuhtalo. U stanu je bilo strašno
zagušljivo. „Nađa, mila, hajde molim te donesi mi čašu vode!“,
viknula je starija sestra, ne dižući glavu sa velikog papira na
kome je precizno temperama bojila zastave Rusije i Sjedinjenih
Američkih Država, nacrtane tako se tesno pribijaju jedna uz drugu.
Devojčica uredno očešljane kose poduprete rajfom, kose koja je
jedva dodirivala njena ramena ispresecana tankim bretelama haljine,
polako ulazi u sobu, obema rukama držeći visoku čašu. Pogled joj
je zalepljen za površinu vode, kasno shvata da je previše tečnosti
sipala u sud i da postoji dobra šansa da prospe vodu po podu, po
sebi ili po nekome od gostiju ili, u najgoroj varijanti, po sestrinom
školskom radu. Devojčica je nosila plitke, lakovane crvene
cipelice. Jovan se razbarušio u fotelji u nekakvom sedeće-ležećem
položaju, prstima je žustro prolazio kroz guste kovrdže, a noge je
izbacio najviše što može, gotovo preko pola sobe - valjda se tako
samom sebi činio krupnijim. Mala, usredsređena na čašu, vrhom
svoje cipelice staje na Jovanovu desnu nogu, sapliće se i prosipa
gotovo sve iz čaše. „Nađa, debilu mali, ubiću te!“, urla
Irena. Voda je razmazala friško obojene zastave, Rusija i Amerika su
se spojile u zavodljivu mrlju. Nađa je vrhovima prstiju stala na
Jovanovu nogu. Jovan će, devet godina kasnije, svakodnevno sisati
nožne prste maloj Nađi.
Jovana zaista neverovatno uzbuđuje da sisa
Nađine nožne prste. Ona obično leži na leđima, a nogu podigne
na njegove grudi. On nežno, gotovo bojažljivo, vrhom jezika dotakne
njen palac, koji ume da bude i pomalo neprijatno hrapav. Zatim lagano
prelazi prst po prst, Jovan palaca jezikom od palca ka malom i
natrag, a na tom putu svojim mokrim mišićem popunjava šupljine
između prstiju, one šupljine gde se skupljaju mrvice od čarapa.
Nađa zna za Jovanov fetiš i uvek pre vođenja ljubavi očisti te
male, nožne džepove. Posle prstiju, Jovan licka tabane, a Nađinu
nogu čvrsto steže svojim šakama. Golicljiva je i stalno se
migolji, ali on ne prekida svoj ljubavnički ritual. Jovan je
fasciniran ženskim nogama. Grudi, zadnjica, pa i lice, sve se može
dovesti u pitanje, ali noge moraju biti po njegovom ukusu. Nađine
noge su savršeno izvajane, premda su joj kolena izbačena na neki
čudan način. Jovan liže noge kao nekakav džinovski sladoled.
Hitrim potezima jezika osvaja nove teritorije njenih udova, palaca po
unutrašnjoj strani butina, ali nije mu važno što se sladoled topi
– zapravo, čini se da to namerno radi, vrlo svesno odlaže
trenutak kada će poljubiti Nađin nežni, rozikasti klitoris i kada
će svoje receptore za ukus počastiti vaginalnim sokovima, previše
svetim da bi bili gorki, a, opet, previše telesnim da bi im se
nadenuo kakav otrcani pesnički atribut. Jovan je uvek voleo da
naročito dugo ljubi i miluje Nađine noge. Ali, tek od nedavno to
radi zatvorenih očiju.
Klečao je i brisao pločice na podu. Ispalo mu
je parče Švarcvald torte. „Moraću sad da platim ovo sranje“,
mislio je kada se začulo dugo, lenjo škripanje vrata. „Dobar
dan“, Jovan čuje ozbiljan, ali zvonak glas. „Evo me, tu sam“,
sbrza glasno i slučajno skrene pogled ka vratima kroz rupu ispod
pulta, a tamo.. Tamo se suočio sa strogim, crnim cipelama sa kratkom
štiklom i sitnom, srebrnkastom šnalom koje gledaju pravo u njega.
Te vrlo svedene cipele - slične su nosile njegova tetka, učiteljica
i profesorka engleskog u srednjoj školi – pilje u njega dok
truleks krpom glanca pod. Ali, iznad cipela su se, kao dva
čudesna vitka drveta, pružile noge zategnute u crne čarape sa
sasvim diskretnim mrežastim dizajnom. „To je to. Ostaću u
klečećem položaju do kraja života, neću nikada ispustiti ovu
izanđalu krpu, zaustaviću vreme i zauvek gledati u ove dve čarobne
noge“, tako bi nešto mogao pomisliti Jovan da je u tom trenutku
bio dovoljno pribran da artikuliše svoje misli. „Stižem“,
govori, ovaj put znantno bojažljivije. Glas mu drhti. Posramio se
zbog toga i u prvi mah izbegava da je pogleda u oči kada se napokon
uspravio. „Izvolite“, procedi jedva. „Molim vas, spakujte mi
dve urmašice“, glas je i dalje strog, ali se negde po ivicama
njegove zvučnosti, po obodima jasno izgovorenih fonema može
naslutiti neka maznost – i to ne jeftina, pornografska maznost koja
bi trebalo da raspali mužjačku potrebu za dominacijom, naprotiv,
sasvim drugačija, svesna, suptilna maznost zrele žene. Kopa po
policama sa kolačima, pažljivo vadi urmašice i stavlja ih u
kartonsku kutiju, zatim ih preliva neverovatno slatkim i lepljivim
saftom – Jovanu nikada nije bilo jasno kako ljudi mogu da jedu tu
šećernu čorbu – ali, dok savesno obavlja poslove koje mu posao
nalaže, jedina stvar na koju misli je njen musculus
gastrocnemius, perfektno zaobljeni mišić sa zadnje strane njene
potkolenice, čvrst, opkoljen sitnim rupama skupocenih čarapa, a
poznato je da što su čarape skuplje, njihovo cepanje više
uzbuđuje. „Izvolite. Dvesta i četrdeset dinara“, izgovori i
konačno podiže glavu ka njoj, potpuno nepripremljen na zeleni
pogled koji razvaljuje njegov trgovački osmeh kao što dete razvali
jeftinu igračku. Oči su joj toliko zelene da čine da čitav svet
izgleda bezbojno, crno-belo, ali ne na neki romantičan,
staroholivudski način – naprotiv, poslastičarnica i urmašice i
njen pomalo veliki nos i njena ravna, tamno smeđa kosa i njene sitne
bore oko očiju i njegova kecelja i crni Sony zvučnici
okačeni u ćoškovima prostorije i ukoričena sveska u kojoj tek
poneka mušterija upiše svoje utiske i dnevne novine koje na
naslovnici najavljuju detaljan opis nacionalističkog mitinga u Novom
Sadu, sve se to skotrljalo u gustu, sivu, amorfnu masu svakodnevice,
nespremne da se suoči sa zelenilom njenih očiju. „Evo, imam
sitno“, pruža mu tri novčanice, jednu od dve stotine dinara i dve
po dvadeset. „Vi ste izgleda jedina poslastičarnica u gradu gde se
još mogu nabaviti urmašice“, osmehuje se. „Da, da“, jedino je
što može da izgovori. „Pa, viđaćemo se onda verovatno. Ako budu
valjale, naravno. Doviđenja“, reče i konačno odzeleni kroz
vrata. Nađa i Jovan su to veče rutinski vodili ljubav u njegovoj
sobi. Naravno, prvo su sačekali da njegovi roditelji legnu da
spavaju. Prvi put je te večeri žmurio dok je Nađinu potkolenicu
dugo grizao i ljubio.
Posle svega nekoliko dana pojavila se ponovo.
Ovaj put je bio manje zbunjen. „Dakle, valjale su urmašice?“,
upita je dok je još stajala na vratima. Kako je to izgovorio,
uplašio se da bi mogla pomisliti da je kakav manijak čim ju je
posle samo jedne posete tako dobro upamtio. Ipak, osmehnula se.
„Sjajne su bile“, kaže ona i uperi prstom na rashladnu vitrinu u
kojoj stoji taj slatki, turski kolač. Hvalio je u sebi tih
dvestotinjak grama istopljenog butera, stopedeset grama pavlake,
žumance, mrvicu sode bikarbone, sok od limuna i oko pola kila oštrog
brašna prelivenih mešavinom pola kila šećera i pola litra vode.
„Spakujte mi opet dve, molim vas“, kaže dok se približava
pultu. Spušta desnu ruku na njega i lagano kucka prstima po glatkoj
površini. Precizno nalakirani bordo nokti dobuju sa tačno određenim
pauzama između svakog udarca – palac, pola sekunda pauze,
kažiprst, pola sekunda pauze, srednji prst, pola sekunda pauze,
domali prst, pola sekunda pauze, mali prst, pola sekunda pauze. Ipak,
nije to činila zato što je bila nervozna. Ne bi mogla da se
osmehuje kako se osmehivala da je bila nervozna. Doduše, njena odeća
upućuje na pogrešan trag strogosti i nervoze zaposlene žene –
odevena je bila konzervativno, nosila je crnu suknju koja jedva da
otkriva sjajna kolena, crni blejzer, belu košulju i bordo maramu oko
vrata. Imala je tu uniformnu privlačnost bankarske službenice.
Koliko li ima godina? Kako li se zove? Čime se bavi u životu?
Jovan misli o svemu ovome dok sprema urmašice. Zove se Ljiljana, ima
trideset i tri godine i radi kao menadžer u nekakvoj firmi koja se
bavi prehrambenom industrijom. Ili ne, zove se Nevena, ima trideset i
šest godina i radi u pošti. Ipak, možda se zove Dragana, ima
trideset i četiri godine i radi kao profesorka francuskog jezika u
srednjoj školi. „Hvala, vidimo se“, kaže dok preuzima kesu sa
kolačima. Zove se Mirjana, ima trideset i osam godina i radi kao
psiholog u vrtiću. Ili ne?
Počela je svakodnevno da dolazi u
poslastičarnicu. Jovanova nepoznata prijateljica je svakog dana u
pola četiri popodne kupovala svoju dnevnu dozu slatkiša, a
istovremeno je i on dobijao svoju dnevnu meru.. Svoju dnevnu meru
nečega, nije znao tačno čega, ali je znao da mu je neophodna.
Svaki dan, vć oko tri sata počinja da baca nervozne poglede na
časovnik. Tih pola sata mu se čine beskrajno dugi, a tih nekoliko
minuta koje ona provodi u poslastičarnici stanu u tri i po treptaja
oka. Uvek se srdačno pozdravljaju, ali nikada ne idu dalje od sitnih
ćaskanja, prvenstveno o kolačima ili vremenu. No, sitne stvari su
ponovo dale prihvatljiv oblik životu. Radi u poslastičarnici, ima
svojih pet minuta sa zelenookom neznankom koji ga napajaju dovoljno
da ostatak dana može da bude neopterećujući Nađin oslonac, a čini
se da zbog tih redovnih susreta lakše podnosi i razgovore sa ocem i
ćutanja sa majkom. „Jesi li počeo da spremaš ovaj za jun, što
imaš i pismeni i usmeni deo?“, pita ga otac sinoć. Nije ta scena
ni po čemu drugačija od neke druge – Jovan sedi u svojoj
žućkastoj fotelji, večera je poodavno gotova, majka se lagano
sprema za krevet, a otac prilazi sinu i naslanja se na radijator.
Uvek ima neko pitanje, tek za nijansu različito od onog koje je juče
postavio. Jovan mehanički menja kanale i tek usput promrmlja
„Jesam, jesam, učim. ne sekiraj se“. Najgledanija TV stanica u
zemlji emituje nekakav rijaliti program. Klik. „Dobro, važno je da
si počeo da učiš. Znaš kako se kaže, niko se nije usr'o zato što
je WC daleko, već zato što nije pošao na vreme“ Na drugom kanalu
se premijer šepuri kao kakav pevac, svečano obrazlažući odluke
koje su morale biti donete odavno. Klik. „Ma, kažem ti, ćale,
počeo sam, ne brini ništa.“ Međutim, onda na lokalnoj
televizijskoj stanici vidi svoju zelenooku – samo, filteri satkani
od televizijske kamere i ekrana starog Gorenje televizora
učinili su da njene oči budu tek još jedne oči. Zove se Dijana
Jovanović. Radi u opštinskom sekretarijatu za kulturu. Nešto
govori o finansijskim sredstvima koja bi trebalo da pokriju kulturne
manifestacije povodom proslave Dana grada. Jovan je ne sluša
pažljivo. „Sutra u moju poslastičarnicu neće ući nepoznata
poznanica, ona više nikada neće biti niko drugi do Dijana
Jovanović. Možda je pravo vreme da i ja prestanem da bude
poslastičar, možda je vreme da postanem Jovan Davidović“, ovako
bi se njegove misli mogle predstaviti – naravno, misli nisu efektne
rečenice, one su pre neki nabusit i namćorast splet slika, zvukova,
mirisa i tek ponekog artikulisanog pojma. Dijana posle petnaestak
sekundi nestaje sa ekrana. Jovanu tada prvi put pada na pamet da
neodoljivo liči na asistentkinju koja mu je u trećoj godini držala
vežbe na predmetu Obligaciono pravo.
Jovan izlazi iz toaleta. Vrhovima prstiju
prelazi preko svog obraza, sasvim polako, kao da dodirom locira one
tri dlake. Gluvu tišinu u poslastičarnici povremeno prekida kikot
ljudi koji u stražnjim prostorijama mese kolače. Oseti kako mu
mobilni telefon vibrira u džepu. Nađa mu šalje poruku „Čekaj me
večeras posle škole.“ Tri i dvadeset pet. „OK“, odgovori
kratko. Za pet minuta će Dijana ulepršati unutra, a on će joj reći
„Zdravo. Ja sam Jovan. Zaljubljen sam u tebe od kada si prvi put
ušla u poslastičarnicu. Jesi li slobodna da kasnije odemo na
kafu?“. Ili možda joj ne prizna odmah da je zaljubljen. Možda
napravi neku šalu i tek je kao usput pita da li hoće da se vide.
Ili možda improvizuje. Prirodni nastup je uvek dobar, prva misao je
najbolja misao. Onda mu najednom pade na um da bi bilo simpatično da
joj već spremi urmašice u kutiju, da ih stavi na pult da je čekaju.
Možda ne baš na pult, tu je gužva, ali staviće ih odozgo na
staklenu vitrinu. Tri i dvadeset devet. Mora da požuri. Pakuje
urmašice, zatim ih preliva saftom. Možda je stavio previše. Sad je
kasno. Tri i trideset. Tri i trideset i jedan. Tri i trideset i dva.
Saft koji je sipao preko urmašica se malo
izlio iz kutije. Dva lepljiva putića se prostiru duž staklene
vitrine. Jovan gleda u krivudave fleke, a ruka mu se ponovo
zaustavlja na levom obrazu.
Uskoro će Dijana ući u poslastičarnicu. Nije
siguran šta da joj kaže. Nije siguran da li ima šta da joj kaže.
Možda odloži taj razgovor. Možda još nije vreme. Jovan ne zna šta
da misli više. Kao što ne zna ni šta da kaže Nađi večeras, ma o
čemu da je taj ozbiljan razgovor koji moraju da vode.
Jovan stoji sa krpom u ruci ispred vitrine. Tri
i trideset četiri. Kasni malo, ali doći će. Valjda će doći. Uvek
je do sad dolazila. Tri i trideset pet. Ali on prvo mora da obriše
slatke tragove urmašica, dva vijugava šećerna puteljka.
Samo, koji od ta dva prvo da obriše?
Нема коментара:
Постави коментар