U paralelnoj istoriji
književnosti i novinskog žurnalizma postoji pregršt primera
novinara koji su u nekom trenutku počeli da se bave onim što zovemo
„lepa književnost“ i obratno. Naravno, ovde bi mogli pasti razni
cinični komentari o tome kako pisci, ti božanski muzači muza,
moraju da pišu za novine primorani egzistencijalnim jadima i kako tu
dolazi do onoga što španski filozof Hose Ortega i Gaset zove
„birokratizacija inteligencije“. Bez želje da se borim sa jakim
argumentom kao što je onaj da se „od nečega mora živeti“,
tvrdim da su spone između novinarstva i književnosti dosta dublje,
naročito u vremenu u kome su, po svoj prilici, habitusi novinara i
književnika evoluirali i spojili se u jedan - habitus pisca.
A šta je to što spaja novinara
i književnika i čini pisca piscem? Naprosto, same prirode medija su
se negde na svojim evolutivnim putevima presekle u važnoj tački.
Što duže hodimo kroz Gutenbergovu galaksiju koju je davnih dana
promovisao Maršal Makluan, vidimo da književnost kroz svoju
popularizaciju (i popularizaciju same pismenosti) postaje sve manje
artificijalna i sve više se obraća onima koje krajnje elitistički
zovemo „običan svet“. Sa druge strane, novine kao medij su
izgubile trku sa elektronskim u tome ko će brže, atraktivnije i
delotvornije preneti određene informacije, ali moć interpretacije
je još uvek na njihovoj strani. Interpretacija sama po sebi zahteva
kompleksniju formu i na tom se mestu književnost, kao „najviši“
oblik pisane reči, spaja sa novinarstvom u zajedničkom poslu
predočavanja određene slike sveta. Splitski nedeljnik Feral Tribune
je bio pravo malo carstvo u sivoj zoni između književnosti i
novinarstva. Mnogi afirmisani pisci su pisali za njih, ali i mnogi
novinari koji su radili u ovom listu su docnije postali književnici.
Svakako, najvažniji od njih je Viktor Ivančić.
 |
| Viktor Ivančić (1960 - ) |
Ivančićevi eseji skupljeni u
knjizi „Zašto ne pišem i drugi eseji“ seciraju medijsku zbilju
Hrvatske, međutim, to nije nekakvo usko profesionalno štivo koje
ispituje unutrašnju logiku funkcionisanja medija. Istini za volju,
ono to nije ni moglo biti jer su mediji jedan od najvažnijih
generatora stvarnosti i Ivančić ih ispravno postavlja kao
svojevrsno ogledalo društva kroz koje se ocrtatavaju njegove
devijacije i anomalije. A hrvatsko društvo je, slično kao i srpsko,
društvo koje samo menja različite brze vozove za propast, pa tako
iz nacionalističkog narativa skače u neoliberalni (pritom se,
suštinski, ova društva ne ratosiljavaju nacionalističke paradigme,
uprkos progresivnoj inteligenciji koja bruji kako smo ušli u doba
postnacionalizma).
„Kastrirano“ novinarstvo,
kako ga na jednom mestu autor naziva, tek je još jedan bubanj za
gromoglasno lupanje u slavu aktuelnih bogova - Ivančić tu pokazuje
važnu veštinu prepoznavanja neoliberalnog boga kao možda
umivenijeg, ali podjednako opasnog i svirepog poput onog
nacionalističkog. Autor upozorava na galopirajući „hiperkapitalizam
u svojem brutalnom izdanju, gdje se podređena klasa ima tretirati
kao niža vrsta, ili u najboljem slučaju kao socijalni otpad“,
ali, džaba je to u društvu u kome se na sam pojam „klase“ gleda
kao nekakav fuj-relikt mračnih prošlih vremena kad su mala deca -
ti jadni srpčići i hrvatčići - davljena kletim marksizmom. I
interesantno je da tu poziciju ne zauzimaju samo mračni, prljavi i
zli nacionalisti, nego i mnogi doterani i urbani evropejac, član
bande neumornih vodiča u svetlu EU budućnost i nevidljivi sveštenik
tržišta („'tržište' je ovdje tek ideološki umiven prostor gdje
će vladati pravila legalizirane korupcije, a njega može opsluživati
samo novinarstvo koje je dio istog koruptivnog saveza“).
Formalno gledano, knjiga je
interesantno sastavljena. Glavnicu čine četiri velika eseja, a
umesto klasičnih fusnota određena mesta u tim velikim esejima se
„objašnjavaju“ Ivančićevim kolumnama u kojima preciznije
analizira fenomen koji u eseju tek spominje. Tu se dešava
interesantna novinarsko-književnička stvar - Ivančičevi eseji su
odgovorni i kritični kao najbolje angažovano novinarstvo, a opet,
njegove kolumne su stilski savršeno izvajane i zaista predstavljaju
veliku književnost, te se ona pominjana granica u ovoj knjizi
potpuno gubi.
Iako je koncept ove rubrike da
pišem o dobrim knjigama koje čuče po policama u bibliotekama,
ovaj naslov, po mom sudu, dokazuje jednu stvarno krupnu tvrdnju kakve
ranije nisam običavao da iznosim - Viktor Ivančić je zaista
najbolji živi pisac našeg jezika. Duboko verujem da će se jednog
dana odgovornost prema ovom vremenu u kome živimo meriti zapravo
našim odnosom prema delu Viktora Ivančića, kao što duboko verujem
da svako ko ne pročita ovu knjigu (i neke druge njegove naslove)
zaista ne zna kako izgleda najbolje pisanje na ovim prostorima.
(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 24.6.2013.)
Нема коментара:
Постави коментар