недеља, 05. јануар 2014.

Razotkrivanje lažne kulture - IZ BIBLIOTEKE – Ivan Čolović, "Vesti iz kulture" (Peščanik, Beograd, 2008)



U čuvenoj/maestralnoj/izvikanoj/voljenoj iz pogrešnih razloga/(dopiši šta želiš) predstavi „Radovan III” postoji scena u kojoj Zoran Radmilović nabraja rubrike u TV Dnevniku. I tako, on nabraja, a u jednom trenutku ga Mira Banjac podseti na kulturnu rubriku, na šta on odmahne rukom i kaže „Ma, ko jebe kulturu!”. U tom sitnom, reklo bi se i nevažnom gegu za predstavu, vrlo je precizno prikazana jedna strana odnosa prema kulturi u našem društvu. Kultura ili, možda bolje, „kultura” postoji u javnom prostoru (kao npr. u TV Dnevniku), frekventnost pominjanja te svete reči je (pre)velika – međutim, ma-ko-jebisanje iste je relacija koja postoji na raznim nivoima. Od dece u nižim razredima osnovne škole i njihovih roditelja koji u obrazovanje svojih potomaka kreću sa stavom Uči matematiku, srpski ionako znaš!” (a da ne govorimo tek o statusu likovne kulture ili muzičkog obrazovanja – sve je ovo uvod u priču o humanistici kao ugroženoj vrsti u kapitalističkom obrazovanju), pa sve do postizbornih čerupanja funkcija u kojima ministarstvo kulture dopadne valjda onim nesretnicima koji ni do čega drugog nisu mogli da dođu. E, sada, ako je sve ovo što sam napisao tačno bar na nekom paušalnom nivou - zašto je kultura pojam kojim se bombarduju mozak i uši prosečnog građanina, a, zašto opet, isti taj drug prosečni često ima „radovanovski” stav prema njoj? O klimi u kojoj se dominantna i vidljiva kultura poštuje (jer podstiče „zdrave patriotske vrednosti”, „čuva tradiciju”, itd.), a premalo konzumira (jer je estetski siromašna i neopisivo dosadna čak i onima koji je tako strašno Poštuju – samo kada bi smeli to da priznaju) u svojoj knjizi „Vesti iz kulture” piše Ivan Čolović.
Ivan Čolović, poznati etnolog i antropolog, u periodu od decembra 2006. pa do juna 2008. je u radijskoj emisiji „Peščanik” čitao tekstove u rubrici koju je nazvao „Vesti iz kulture”. Svaki tekst predstavlja po jednu analizu određene aktuelnosti u sferi kulture – najčešće su u pitanju novobjavljene knjige patriotske sadržine ili, eventualno, medijski istupi poput intervjua tako usmerenih autora. Junaci Čolovićevih opservacija pripadaju širokoj paleti kulturnih radnika – od univerzitetskih profesora, preko ustoličenih nacionalnih bardova i srbofilno nastrojenih inostranih umetnika pa sve do crkveno-paraliterarnih autora. I, sada, pitanje koje se logično nameće je koliko tako koncipirani tekstovi mogu biti aktuelni nekoliko godina posle objavljivanja, kada su sve te priče negde duboko smeštene na groblje nekadašnjih vesti dana? Pa, čini mi se, aktuelniji nego što bi to iko mogao posmisliti. Razlog je vrlo jednostavan – same knjige o kojima Čolovič piše, pa čak i neki sami autori su zaboravljeni i u javnom smislu nebitni, ali polje nacionalno-isključive i patriotsko-patetične (anti)kulture u kome deluju ili su delovali je i dalje netaknuto. Dakle, autor „Vesti iz kulture” je otišao nekoliko koraka dalje od običnog, svakodnevnog popljuvavanja u ime „ispravne” ideološke pozicije. Čini se da je osnovni razlog tome što autor ovih „radijskih kolumni” i nije ono što bi smo mogli nazvati običnim kolumnistom - ako pojam kolumniste uopšte možemo bilo kako definisati. Čolović u svojim kratkim, medijskim tekstovima nastupa kao ozbiljan esejista, čak i kada se bavi trivijalnim i bezvrednim stvarima. Autor svaku jaku etiketu koju prilepljuje određenim delima potkrepljuje gomilom citata (gorko smešnih, nikako duhovitih; s druge strane, sam autor je izuzetno duhovit u svojim zapažanjima – moje omiljeno je da bi trivijalna literatura koju piše Ljiljana Habjanović Đurović trebalo da dobije svoj žanr koji bi se zvao „verić” ili „crkvić”) iz istih tih dela; on pažljivo struktuira svoje analize slažući činjenice u takav neoboriv niz da se analizirana dela i/ili mišljenja urušavaju sama od sebe u svoj svojoj bedastoći.
Ivan Čolović (1938 - )
Bedastoća je, izgleda, osnovna odlika analiziranog sadržaja u „Vestima iz kulture”. Znači li to, k vragu, da je i sama kultura nekava bedastoća? Naravno da ne – problem je u tome šta se to u javni prostor plasira pod tim imenom Kulture. Svedoci smo bili, recimo u samo poslednjih godinu dana, svakakvih vesti iz kulture. Ministar policije se malo igrao zabrinutog oca Srpske kulture, pa je sramno smenio Sretena Ugričića sa mesta upravnika Narodne biblioteke. Takođe zabrinuti analitičari su se vajkali i odmeravali koliko jedan pisac mora biti roduljibovo nastrojen da bi mogao da otvori Sajam knjiga. I u novoj podeli vlastodržačkih karata možemo svašta videti. Novi ministar kulture je indirektno pominjao hapšenja reditelja zbog onoga što im se dešava u predstavi. Još nije poznato da li će se goniti i, recimo, Bata Živojinović zbog neidentifikovanog broja ubijenih Nemaca pod okriljem titoističke propagande. A kad smo kod titoističke propagande, tu su i razni pozivi na srpske kulturne ustanke, ispraćenih kojekakvim zloćudnim spiskovima. Vidite, imao bi Ivan Čolović elemenata i za nastavak „Vesti iz kulture”. S tim što je, naravno, svima jasno da ti tekstovi (kao i ovi iz sada jedinog postojećeg dela) ne bi bili tekstovi o kulturi, nego o tom sluzavom surogatu koji umesto humanističkih vrednosti i misaone širine nudi skučenost, patetiku i banalnost (koja na kraju ubija, na ovaj ili onaj način) – surogat koji zaslužuje da mu se kaže ono „Ma, ko je jebe.”

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 1.10.2012.)

Нема коментара:

Постави коментар