недеља, 05. јануар 2014.

Ispovesti jednog uživaoca socijalnog, zdravstvenog i redovne plate - IZ BIBLIOTEKE – Mišel Uelbek, "Proširenje područja borbe" (Plato, Beograd, 1999)



Berlinski zid je pao 1989. i simbolički označio rušenje kule od komunizma. Pobedio je zapad, pobedile su demokratske vrednosti – neki su se zaneli i pomislili kako bi istorija tu mogla zapravo i da se završi. Naravno, pojmovi „zapad” i „demokratske” su prilično široki i neprecizni, bilo je to (mada, ne znam ima li ovaj perfekat smisla?) doba kada se kao „najbolji” i „najisplativiji” nametnuo neoliberalni, tržišni sistem. Takav sistem je svoje uporišne tačke našao u Regan-Tačer eri koja je rekla poslednje zbogom ideji države blagostanja.
Sedam godina pre pada Berlinskog zida, magazin „Time” je napravio presedan. Naime, nadaleko je čuvena njihova „Person of the year” naslovna stranica – na njoj su se kroz XX vek šepurili razni ljudi, od Gandija i Vilija Branta preko Čerčila i Ruzvelta sve do Hitlera i Staljina. Međutim, te 1982. umesto „Person of the year” dobili smo „Machine of the year” - naslovnu stranu na kojoj je stajala fotografija kompjutera. Svakako, i ova naslovna strana je simbolički označila dolazak informatičkog doba čije razmere niko nije mogao ni da nasluti.
Ruku pod ruku su koračali neoliberalizam i informatička revolucija, stvarajući jedan sasvim drugačiji svet za kraj XX veka. Kao svojevrsni pioni tog novog doba, institucije su opkolili neki neobični ljudi – tzv. menadžeri. Horde do zuba naoružanih aktn tašni i preskupih košulja napale su i jednu firmu za pružanje informatičkih usluga u kojoj je kao analitičar-programer radio i glavni junak romana „Proširenje područja borbe” Mišela Uelbeka.
Mišel Uelbek je, verovatno sasvim namerno, ostavio dosta prostora publici za učitavanje njegove biografije u svoj prvi roman. Naime, i sam pisac je pre nego što se ovom knjigom proslavio radio kao inženjer agronomije (narator radi u informatičkoj firmi koja tesno sarađuje sa ministarstvom poljoprivrede). No, iako su svakako pomogle da se dosegne određeni nivo „autentičnosti” u kreiranju likova, ostavimo te paralele za sada sa strane. Roman „Proširenje područja borbe” je beleška o pojedincu zatočenom u velikom sistemu. Ni veliki sistemi nisu što su nekada bili, nema tu ni traga kafkijanskoj teskobi – nju je zamenila sveopšta banalnost, duboko uronjena u besomučno trošenje, glupave seminare, isprazni seks kao pokretač svega i suptilno skriveni rasizam. Knjiga prati glavnog junaka i čitav njegov razvojni put – od prikrivene i kontrolisane neuklopljenosti u vlastiti život do pucanja po šavovima koje će biti krunisano kratkotrajnim boravkom u bolnici. Narator je lik prema kojem se može uspostaviti dvostruki odnos. Sa jedne strane, izuzetno je dopadljiv u svom razarajućem cinizmu prema čitavoj galeriji likova i fenomena koje može iznedriti jedno uspešno i, nadasve, moderno preduzeće (često se taj cinizam obrne i u autocinizam – narator ne štedi ni sebe). Opet, sa druge strane, svi ti njegovi tobožnji protesti i neslaganja (koliko god bili zabavni) ipak su jalovi, te se nekako čini da glavni junak suštinski jeste u svetu u kome bi po prirodi stvari trebalo da pripada. Ovo je verovatno i najveća Uelbekova majstorija u romanu – vešto je izbegao da od svog lika napravi svojevrsnog antiglobalističkog Mesiju, nekakvog najednom prosvećenog činovničkog Slavoja Žižeka koji će hrabro i neustrašivo da se usprotivi nabujaloj reci laži, socijalne nepravde i ostalih đakonija redom. Glavni junak je dovoljno svesna, a opet nedovoljno jaka osoba izgubljena u lavirintu korporacijskog poslovanja – svaki njegov protest (ili gotovo svaki) završava u autodestrukciji, a ne u revoluciji. I dobro je što je tako – u suprotnom bi ovaj izvanredni roman bio ideološki pamflet.
Mišel Uelbek (1956 - )
Ipak, Uelbek ostavlja svom liku (i sebi, ako prihvatimo da je reč o, barem delimično, autobiografskom pristupu) jednu važnu odstupnicu – literaturu. „Stranice koje slede predstavljaju jedan roman; hoću da kažem, sled anegdota čiji sam ja junak. Autobiografski pristup, a možda i nije; u svakom slučaju, ja nemam drugog izlaza. Kada ne bih pisao o onome što sam video, patio bih isto toliko – možda i malo više. Samo malo više, insistiram na tome. Pisanje ne pomaže mnogo. Ono povuče crtu, omeđi. Unese tračak koherentnosti, naznaku stvarnosti. Još uvek tumarate kroz krvavu maglu, ali nekih repera ima. Haos je tek na udaljenosti od nekoliko metara. Iskreno rečeno, nije neki uspeh. Sasvim je drugačije sa apsolutnom, čudesnom moći čitanja! Da sam čitav život mogao provesti u čitanju, bio bih sasvim zadovoljan; to sam znao sa još sedam godina. Ustrojsvo sveta je bolno, ne odgovara čoveku; ne čini mi se da se može promeniti. Stvarno mislim da bi mi život proveden u čitanju mnogo bolje odgovarao. Takav mi život nije dat”, kaže narator na jednom mestu u romanu. Dobro je što je Uelbek na vreme shvatio da je literatura (i pisanje iste) zaista područje na koje njegova borba može biti proširena – područje u kome će i njegovi cinični, pesmistični romani imati svoju humanističku svrhu. Drugi veliki francuski pisac ove generacije, Frederik Begbede, u jednom svom romanu koristi citat velikog nemačkog reditelja Fasbindera „Trebalo bi makar opisati ono što nismo u stanju da promenimo.”
Možda Uelbek piše da to i nije neki uspeh, ali nije ni mali.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 8.10.2012.)

Нема коментара:

Постави коментар