недеља, 05. јануар 2014.

Is it only rock'n'roll? - IZ BIBLIOTEKE – Dejvid Baučer, "Dilan i Koen - pesnici rokenrola" (Clio, 2008, Beograd)



Očekuju da kažem uvijek nešto o suštini/o tome nije rek'o ni Aristotel bog zna šta/pa smo živi/Ha!”, pevao je pre trideset i pet godina Željko Bebek stihove Gorana Bregovića. Pesma se zvala „Ništa mudro” i bila je svojevrsni (vrlo uspešni, svakako) omaž Džegerovoj i Ričardsovoj paroli kako je sve to, ipak, samo rokenrol. Iste godine kada se te pesma zavrtela, na drugom kraju sveta se pojavljuju nekakvi ružni, prljavi i zli momci; (anti)ideološki nabrijani, spremni na sukob sa celim svetom. Dva najvažnija čoveka tog sedamdesetsedmaškog pokreta (barem njegovog evropskog dela) bili su međusobno sasvim drugačiji. Jedan je bio vizuelno upadljiv i provokativan deran koji je preodređen da promeni svet postao onda kada ga je budući menadžer video kako nosi majicu na kojoj piše „Mrzim Pink Flojd”. Drugi pank mesija, Džo Stramer (nažalost, pokojni ili rečeno lepim, modernim srpskim jezikom блаженопочивши) časniji je i sjajniji deo ovog pank dvojca. Za razliku od anarhičnog rušitelja Rotena, Stramer je na jedan novi, brži i električniji način uobličio neke „tradicionalne” modele – prvenstveno model pop pesme sa ozbiljnim, angažovanim tekstom koji je patentirao mladi Bob Dilan (kada kažem pop pesma, govorim u izrazito širokom smislu – folk ili pank, princip je isti, sve su ostalo nijanse). A i Stramer (kao i Dilan) su, svako na svoj način, uticali na pojavu gomile mladih ljudi koji su imali nešto da kažu – i to u formi pesme za pevanje, a ne pesme za čitanje. Tako se, recimo, na pankonovotalasnom vetru pojavio i verovatno jedini autentični pesnik jugoslovenskog rokenrola, a on se, dragi moji, zove Štulić Džoni iz plemena starih Azra.
Naravno, ako uopšte uzmemo da u rokenrolu postoje pesnici i poezija. Zapravo, knjiga o kojoj ćemo danas govoriti (a priznajte, prvi pasus nije obećavao da ćemo do neke knjige ikada stići i opravdati naziv ove rubrike) upravo se bavi ispitivanjem ovog fenomena – da li u rokenrolu postoji poezija ili je sve to ipak, uprkos naporima Stramera, Dilana, Štulića i ostalih pomenutih graditelja mog sentimentalnog vaspitanja, samo ništa mudro? Dejvid Baučer, profesor iz Kardifa, ovu dilemu je ispitivao na primeru dvojice najreprezentatvnijih pevajućih pesnika – Boba Dilana i Leonarda Koena (pravilnije bi bilo pisati Lenard umesto Leonard, ali zašto menjati navike zbog tamo nekakvih pravila?).
Dilan i Koen su, iako generacijski relativno bliski, do gorepomenutog statusa pevajućeg pesnika došli na drugačiji način. Naime, kretali su se iz suprotnih pravaca i našli se negde na pola puta – Dilan je išao od muzike do poezije, a Koen obratno. Dejvid Baučer u svojoj knjizi „Dilan i Koen – pesnici rokenrola” precizno prati i i označava njihove razvojne puteve. Dilan je počeo kao ludo hrabri i talentovani protestni pevač, oduševljen likom i delom svog učitelja Vudija Gatrija (znate, to je onaj pevač koji nema gitaru, već mašinu koja ubija fašiste). Vremenom, njegov poetski izraz boje različiti uticaji – od Artura Remboa preko T.S. Eliota i do, čini se presudno, bitnika (prevashodno Alana Ginzberga). Bitnici su pisali izuzetno ritmičnu poeziju, duboko oslonjenu na logiku džeza – tačno onakvu kakva je tada mladom Dilanu bila potrebna bi uspeo da kanališe svoje dve uloge (muzičara i pesnika) u jednu. Koen je lepo definisao Dilanovu dvostruku poziciju kada je rekao da je on čovek koji je „vratio reč u džuboks”.
Sa druge strane, Koen je svoju poetsku inicijaciju obavio u jednoj antikvarnici u Montrealu daleke 1949. kada je pronašao jednu zbirku pesama Federika Garsije Lorke (koji će na mnogo načina ostati prisutan u kasnijem Koenovom opusu - „Take this waltz” će postati svojevrsni omaž Lorkinom „Malom bečkom valceru”, a po uzoru na španskog pesnika, Koen će u „So long, Marianne” sebe nazvati „nekom vrstom ciganskog dečaka”). Dakle, za razliku od Dilana, Koen je prvobitno bio književnik – pre nego što se proslavio kao pop zvezda, izdao je nekoliko knjiga poezije i dva romana koja su bila prilično dobro prihvaćeni (kritika ga je u jednom trenutku nazvala redefinisanim Džojsom).
Dejvid Baučer
Dejvid Baučer analitički precizno različite fenomene u stvaralaštvu ovih autora - odnos intimnog i angažovanog („Da intimno nije univerzalno, čitava umetnost bi bila sramna kao jedna gola rana!”, rekao bi Vladimir Pištalo); njihov promenljiv stav prema religiji; uticaji koje su veliki Njujork i u njemu mali Grinvič Vilidž ostavili na njih. Posebno je interesantna ta kontradikcija u odnosu angažovanosti i intimističkog – iako su ostavili neke od najvažnih „političkih pesama” svog vremena (moj favorit je Koenova „Sve što treba znati o Adolfu Ajhmanu” - sjajna poetska sublimacija „Banalnosti zla” Hane Arent), obojica su na svoje načine želeli da se odmaknu od uloge glasnogovornika generacije. Istina, problem skidanja oreola angažovanog mučenika je u većoj meri imao Dilan koji je posle ranog, protestnog perioda lutao od električne rokenrol zvezde preko revitalizatora odmetničke, western tradicije u jednom i preobraćenog katolika u drugom trenutku (u kome ga je večito antidogmatski raspoloženi Džon Lenon poetski ošamario odgovarajući na njegovu bogougodnu „Gotta serve somebody” sa svojom „Gotta serve yourself”), pa sve do trenutne uloge zamišljenog, mudrog i blago ciničnog starca koju već dobru deceniju-dve igra.
Da li je rokenrol poezija zaista prava poezija ili je, kako bi to rekao na jednom mestu Lorens Ferlingeti, tom Dilanu ipak neophodna ta gitara - pitanje je na koje ćete, naposletku, sami morati odgovoriti. U svakom slučaju, knjiga Dejvida Baučera (u sjajnom prevodu Zorana Paunovića) je štivo koje će vam pomoći da posložite argumente i dođete do, po mom mišljenju, jedinog tačnog odgovora.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 15.10.2012)

Нема коментара:

Постави коментар