„Očekuju da kažem uvijek nešto o suštini/o tome
nije rek'o ni Aristotel bog zna šta/pa smo živi/Ha!”, pevao je
pre trideset i pet godina Željko Bebek stihove Gorana Bregovića.
Pesma se zvala „Ništa mudro” i bila je svojevrsni (vrlo uspešni,
svakako) omaž Džegerovoj i Ričardsovoj paroli kako je sve to,
ipak, samo rokenrol. Iste godine kada se te pesma zavrtela, na drugom
kraju sveta se pojavljuju nekakvi ružni, prljavi i zli momci;
(anti)ideološki nabrijani, spremni na sukob sa celim svetom. Dva
najvažnija čoveka tog sedamdesetsedmaškog pokreta (barem njegovog
evropskog dela) bili su međusobno sasvim drugačiji. Jedan je bio
vizuelno upadljiv i provokativan deran koji je preodređen da promeni
svet postao onda kada ga je budući menadžer video kako nosi majicu
na kojoj piše „Mrzim Pink Flojd”. Drugi pank mesija, Džo
Stramer (nažalost, pokojni ili rečeno lepim, modernim srpskim
jezikom блаженопочивши) časniji je i sjajniji deo ovog
pank dvojca. Za razliku od anarhičnog rušitelja Rotena, Stramer je
na jedan novi, brži i električniji način uobličio neke
„tradicionalne” modele – prvenstveno model pop pesme sa
ozbiljnim, angažovanim tekstom koji je patentirao mladi Bob Dilan
(kada kažem pop pesma, govorim u izrazito širokom smislu – folk
ili pank, princip je isti, sve su ostalo nijanse). A i Stramer (kao i
Dilan) su, svako na svoj način, uticali na pojavu gomile mladih
ljudi koji su imali nešto da kažu – i to u formi pesme za
pevanje, a ne pesme za čitanje. Tako se, recimo, na
pankonovotalasnom vetru pojavio i verovatno jedini autentični pesnik
jugoslovenskog rokenrola, a on se, dragi moji, zove Štulić Džoni
iz plemena starih Azra.
Naravno, ako uopšte uzmemo da u rokenrolu postoje
pesnici i poezija. Zapravo, knjiga o kojoj ćemo danas govoriti (a
priznajte, prvi pasus nije obećavao da ćemo do neke knjige ikada
stići i opravdati naziv ove rubrike) upravo se bavi ispitivanjem
ovog fenomena – da li u rokenrolu postoji poezija ili je sve to
ipak, uprkos naporima Stramera, Dilana, Štulića i ostalih pomenutih
graditelja mog sentimentalnog vaspitanja, samo ništa mudro? Dejvid
Baučer, profesor iz Kardifa, ovu dilemu je ispitivao na primeru
dvojice najreprezentatvnijih pevajućih pesnika – Boba Dilana i
Leonarda Koena (pravilnije bi bilo pisati Lenard umesto Leonard, ali
zašto menjati navike zbog tamo nekakvih pravila?).
Dilan i Koen su, iako generacijski relativno bliski, do
gorepomenutog statusa pevajućeg pesnika došli na drugačiji način.
Naime, kretali su se iz suprotnih pravaca i našli se negde na pola
puta – Dilan je išao od muzike do poezije, a Koen obratno. Dejvid
Baučer u svojoj knjizi „Dilan i Koen – pesnici rokenrola”
precizno prati i i označava njihove razvojne puteve. Dilan je počeo
kao ludo hrabri i talentovani protestni pevač, oduševljen likom i
delom svog učitelja Vudija Gatrija (znate, to je onaj pevač koji
nema gitaru, već mašinu koja ubija fašiste). Vremenom, njegov
poetski izraz boje različiti uticaji – od Artura Remboa preko T.S.
Eliota i do, čini se presudno, bitnika (prevashodno Alana
Ginzberga). Bitnici su pisali izuzetno ritmičnu poeziju, duboko
oslonjenu na logiku džeza – tačno onakvu kakva je tada mladom
Dilanu bila potrebna bi uspeo da kanališe svoje dve uloge (muzičara
i pesnika) u jednu. Koen je lepo definisao Dilanovu dvostruku
poziciju kada je rekao da je on čovek koji je „vratio reč u
džuboks”.
Sa druge strane, Koen je svoju poetsku inicijaciju
obavio u jednoj antikvarnici u Montrealu daleke 1949. kada je
pronašao jednu zbirku pesama Federika Garsije Lorke (koji će na
mnogo načina ostati prisutan u kasnijem Koenovom opusu - „Take
this waltz” će postati svojevrsni omaž Lorkinom „Malom bečkom
valceru”, a po uzoru na španskog pesnika, Koen će u „So long,
Marianne” sebe nazvati „nekom vrstom ciganskog dečaka”).
Dakle, za razliku od Dilana, Koen je prvobitno bio književnik –
pre nego što se proslavio kao pop zvezda, izdao je nekoliko knjiga
poezije i dva romana koja su bila prilično dobro prihvaćeni
(kritika ga je u jednom trenutku nazvala redefinisanim Džojsom).
 |
| Dejvid Baučer |
Dejvid Baučer analitički precizno različite fenomene
u stvaralaštvu ovih autora - odnos intimnog i angažovanog („Da
intimno nije univerzalno, čitava umetnost bi bila sramna kao jedna
gola rana!”, rekao bi Vladimir Pištalo); njihov promenljiv stav
prema religiji; uticaji koje su veliki Njujork i u njemu mali Grinvič
Vilidž ostavili na njih. Posebno je interesantna ta kontradikcija u
odnosu angažovanosti i intimističkog – iako su ostavili neke od
najvažnih „političkih pesama” svog vremena (moj favorit je
Koenova „Sve što treba znati o Adolfu Ajhmanu” - sjajna poetska
sublimacija „Banalnosti zla” Hane Arent), obojica su na svoje
načine želeli da se odmaknu od uloge glasnogovornika generacije.
Istina, problem skidanja oreola angažovanog mučenika je u većoj
meri imao Dilan koji je posle ranog, protestnog perioda lutao od
električne rokenrol zvezde preko revitalizatora odmetničke, western
tradicije u jednom i preobraćenog katolika u drugom trenutku (u
kome ga je večito antidogmatski raspoloženi Džon Lenon poetski
ošamario odgovarajući na njegovu bogougodnu „Gotta serve
somebody” sa svojom „Gotta serve yourself”), pa sve do trenutne
uloge zamišljenog, mudrog i blago ciničnog starca koju već dobru
deceniju-dve igra.
Da li je rokenrol poezija zaista prava poezija ili je,
kako bi to rekao na jednom mestu Lorens Ferlingeti, tom Dilanu ipak
neophodna ta gitara - pitanje je na koje ćete, naposletku, sami
morati odgovoriti. U svakom slučaju, knjiga Dejvida Baučera (u
sjajnom prevodu Zorana Paunovića) je štivo koje će vam pomoći da
posložite argumente i dođete do, po mom mišljenju, jedinog tačnog
odgovora.
(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 15.10.2012)
Нема коментара:
Постави коментар