недеља, 05. јануар 2014.

Nisam ateista, još manje vjernik - IZ BIBLIOTEKE – Česlav Miloš, "Drugi prostor" (Paidea, 2007)



Naslov ovog teksta je zapravo stih iz pesme „Utopijom dojim” sa prvog albuma Damira Avdića. Često ga koristim kada pokušavam da opišem svoj odnos prema religiji. Ili citat Vudija Alena „Za vas sam možda ateista, ali sam za Boga lojalna opozicija”. Ili deo sjajnog romana „Crni psi” Ijana Makjuana u kom narator opisuje religijska stanovišta svog tasta i tašte; tašta je fantatično religiozna, te se narator kada razgovora sa njom uvek poziva na logičnost nauke i slične argumente iz, nazovimo to tako, ateističkog korpusa; sa druge strane, u razgovorima sa tastom koji je uvereni levičar i ateista, naš junak se okreće ka razgovoru o duhovnosti. Zašto nabrajam sve ove primere? Zato što njima potkrepljujem svoju odluku da se, više i od religije i od ateizma, plašim radikalnosti u sprovođenju nekog od ta dva. Naravno, ako živite u Srbiji, vrlo je jasno koja je strana radikalnija i koja je dalje otišla u tome – naprosto, živimo u jednom klerikalizovanom društvu. Ta klerikalizacija se manifestuje na različitim nivoima. Od ozbiljnih stvari koje uglavnom još uvek čekaju da budu problematizovane (uloga crkve u ratovima na prostoru Jugoslavije, zatim uloga u širenju homofobije do pojedinačnih strahotnih ispada kao što su slučajevi Pahomija, Crne reke i sl), pa do popravoslavljvanja i tamjanizacije običnih, svakodnevnih stvari (moj omiljeni primer je način na koji su srpski narodnjaci prepevali neo-sevdah klasik Halida Bešlića „Poljem se širi miris ljiljana” - čitav tekst je ostao isti, samo se u srpskoj verziji poljem umesto mirisa ljiljana širi miris tamjana).
Međutim, kao što postoje ovakva (i još gora društva) zabazala u desnom smeru – postoja takva koja su otišla u drugom, levom. XX vek je doneo radikalne odlaske u desnu i levu krajnost (koje se negde spajaju u istoj tački, te danas imamo svedočanstva o tome da su se, bez obzira na sve, Hitler i Staljin neobično cenili, a o sličnostima ovih tobože dijametralno suprotnih ideoloških pozicija niko ne piše toliko dobro kao Hana Arent u „Izvorima totalitarizma”). Poljsko-američki pesnik Česlav Miloš je postao naročito poznat po svojoj knjizi antistaljinističkih eseja „Zarobljeni um”, a danas govorimo o knjizi „Drugi prostor” (pritom, govorim o srpskom izdanju koje je, zapravo, izbor iz zbirki „To” i „Drugi prostor” sa poemom „Orfej i Euridika”).
Česlav Miloš (1911-2004)
Miloš veliki deo svojih pesama posvećuje Bogu. Iako je on ono što bi mogli nazvati praktikujućim katolikom, njegov odnos nije dogmatski i višestruko je interesantan. Uostalom, možete li jednog književnog dogmatu, ili, možda i gore, mistifikatora (recimo, Matiju Bećkovića) da zamislite da se Bogu obraća sledećim stihovima „Kako možeš da gledaš/istovremeni, višemilijardski bol?/ Mislim da, ako ljudi iz tog razloga ne mogu da poveruju/da postojiš, zaslužuju u Tvojim očima pohvalu”. Na izvestan način, Miloševa pozicija u ovakvim pesmama je, iako to ne deluje tako na prvi pogled, zapravo najsubverzivnija koja se može zauzeti. Jer okoreli ateista ne postoji u koordinatnom sistemu crkve i njenog aparata (osim kao neka vrsta prirodne nepogode); zatim, sumnjajući nevernik se uvek može predstaviti kao zalutala ovčica, ali sumnjajući vernik je onaj koji čitavu stvar problematizuje iznutra, a problematizacija je ono što dogma ne trpi. „U svakom slučaju meni bi taman odgovarala skeptična/filozofija./Koja ne pripisuje nikakve vrline čoveku,/Niti Bogu koga je čovečanstvo stvorilo./Tada bih bio u skladu sa svojom prirodom./A ja ponavljam: „Verujem u Boga” i znam/da za to nema nikakvih opravdanja.” stihovi su iz Miloševe pesme „Uprkos prirodi” koja je svojevrsni manifest njegovih religioznih osećanja. Religija je pesniku mentalni koncept koji mu pomaže da proguta grozotu sveta. U njegovim pesmama nećete naći propovedi – već samo pokušaje da sebi objasni zašto je postojao u svetu svih tih ideja od kojih su neke bile dobre, a neke loše, ali su, po pravilu, sve imale monstruozne realizacije (drugi pesnici imaju drugačije načine da sebi olakšaju Bivstvovanje; Vojo Šindolić parafrazira Vilijama Karlosa Vilijamsa i kaže „Istraživanja su pokazala da niti jedna ideja nije ostvarljiva osim u pojedinostima, stoga „ne ideje već pojedinosti“). Miloš luta završnim stazama svog života; u pesmama razgovara sa Bogom koliko i sa Smrću; ispisuje minijaturu „Pesnikova smrt” u kojoj u samo dva stiha govori maestralno o sudbini svakog pesnika „Zalupila su se za njim vrata gramatike./Sad ga tražite u gajevima i prašumama rečnika.” Veličina ove poezije nije u tome što daje odgovore, već što postavlja važna pitanja (i čitaocima i Bogu koga shodno, sopstvenim sklonostima, možete doživljavati i kao tekstualnu odrednicu i kao nekakvu višu energetsku silu). „Danju i noću postavljao sam Bogu pitanje: Zašto?/Do kraja nesiguran da li razumem/Njegov nejasan odgovor.”
Koliko god život u Srbiji pristojnog čoveka dovodi u određenu fazu crkvofobije, Miloša i njegov odnos prema religiji naprosto je nemoguće osuditi i staviti u tu pagansko-estradno-relgijsku korpu. Zapravo, moguće je, ali ako to uradite, podignite ruku, vrhove prstiju polako spustite ispod nosa i osetite kako vam nemilosrdno brzo rastu totalitarni brkovi – a, kao što rekosmo, staljnistički i hitleristički, razlikuju se samo u načinu štucovanja.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 29.10.2012)

Нема коментара:

Постави коментар