недеља, 05. јануар 2014.

Apokalipsa zauvek - IZ BIBLIOTEKE – Džozef Konrad, "Srce tame" (Nolit, Beograd, 1999)




Džozef Konrad je na prelazu iz XIX u XX vek napisao svoj najslavniji i najhvaljeniji romanSrce tame. Prepričati ovo delo nije pretežak zadatak, ali dnevne novine ne pružaju previše prostora za to. Ipak, neki okvir fabule je nužan; roman donosi pripovest o Marlou, mornaru koji - radeći za evropsku firmuizvoznikaslonovače iz Afirke - krstari rekom Kongo. Naravno, to krstarenje nije samo sebi svrhaon, zajedno sa svojim nadređenima, putuje ka Kercu, briljantnom uposleniku iste te firme, čoveku koji sam donosi više slonovače nego svi ostali zajedno, ali čoveku koji je u svesti Marloa obavijen velom tajnovitosti, gotovo ontološke nepostojanosti. Susret sa Kercom se događa na kraju romana i iznimno je važan, ali o tome kasnije.
Pišući o ovoj knjizi, Zoran Paunović (prevodilac iste) kaže da je onauzbudljiva, duboka i virtuozno ispričana priča smeštena u precizno određeni kontekst jednog vremena i pogleda na svet. Koje je to vreme i koji je to pogled na svet? U pitanju je pozni XIX vek, kolonizatorska eksploatacija je u punom jeku, a Afrika je funkcionisala kao paklena fabrika u kojoj seveseli ples smrti i trgovine odvijao u mirnoj i zagrobnoj atmosferi pregrejane katakombe. Žanrovski posmatrano, Konradov roman spada u avanturističku literaturu, međutim, pisac je svakako imao dosta veće ambicije koje kruta pravila žanra ne mogu da izdrže. U ovom slučaju se desila žanrovska transgresija, te dobijamo nešto što već citirani Paunović široko, ali tačno, zovefilozofsko-avanturističko delo.
Pitanje koje se nameće je da li je Konradov roman danas interesantan samo u kontekstu istorije književnosti kao literarni odgovor na nedaće jednog vremena? Pol Virilio je govorio da umetnosti nema bez posmatrača. Dakle, ključ za čitanje ovog romana zavisi od osobe koja sedi sa druge strane tekstaako ste skloni tome da verujete da je kolonijalizam (u svojoj esenciji, a ne terminologiji i ikonografiji) stvar prošlosti, onda vam ovaj roman verovatno neće puno značiti. Sa druge strane, ako mislite da je nasilje nad drugačijima stvar svake epohe ili čak fenomen veći od epohaonda spadate u krug onakvih čitaoca kakav je i američki reditelj Frensis Ford Kopola koji je svoje remek-deloApokalipsa danasbazirao baš na ovom Konradovom romanu. Naravno, Kopolina ekranizacija je veoma slobodna, ali samo takve ekranizacije i imaju smisla. Dakle, gde je Konrad govorio o evropskom kolonijalizmu, Kopola priča priča o američkom vojnom intervencionizmu. A i jedan i drugi spadaju u interkulturalno nasilje u kome se predstavnici jednog kulturnog obrasca, samo zato što imaju tehničko/oružanu nadmoć, postavljaju u poziciju onih koji će daprosvetleone druge, toboženecivilizovane(a uistinu će ih samo stravično opljačkati i postaviti svojevrsnu kulturnu hegemoniju).
Vratimo se prepričavanju romana. Konačni susret između Marloa i Kerca je ključno mesto romana. Kerc je, uz pomoćgromova i munja(tj. oružja), a vođen sujetom briljantnog karijeristeu čijem je stvaranju učestovala cela Evropa“ – u jednom domorodačkom selu sebe postavio na mesto Boga kojeg svi oko njega bespogovorno prate i obožavaju. Konrad sugestivnim, tihim slikama gradi lik neverovatne simboličke moćiKerc je kranji i savršeni produkt jednognaprednog divljaštvakoje treba da pokori drugo,zaostalo divljaštvo(premda Kercovi nadređeni cinično tvrde dajoš nije vremeza njegove metode). Ipak, Kerc nije nikakav demon, jer da je tako kritička strela bi bila ispaljena u pogrešnom smeruon je čovek od koga je poredak stvoriočudovištei u toj podeli uloga, vrlo je jasno na šta se odnose čuvene poslednje, samrtne rečiUžas, užas..koje Kerc izgovara.
Džozef Konrad (1857-1924)
Na jednom mestu Marlou kaže da su se geografske karte puno promenile od njegovog detinjstva do njegovog zrelog dobau međuvremenu je mnogo toga po prvi put ucrtano u zapadnjačke karte. Danas, kada živimo u Google Maps eri i u tobože globalizovanom i homogenom svetu u kome su bela rasa (koja je, ako je verovati Suzan Zontag,kancer ljudske istorije) i njenehumanevrednosti već odavno pokorile ostatak sveta, postavlja se pitanje - kuca li srce tame i dalje? Setimo se samo američkih vojnika kako uriniraju po leševima mrtvih talibana ili se setimo svih užasa balkanskih sukoba i shvatićemo da nasilje opstaje, ma kako se karte menjale.
Samo neodgovorni umetnici se hvale da ih politika i ideologija ne zanimaju, da je njihova umetnost iznad toga (Breht je govorio da je od svih vrsta nepismenosti najgora politička nepismenost). Konradov roman je važno i odgovorno umetničko delo baš zato što suvereno vlada međuprostorom (a ne nikakvim nadprostorom) između ideologije i običnog života, između velikih političkih ideja i psihologije, između eknomskih procesa i praljudskežeđi za krvlju. Srce tame kuca, apokalipsa je tu, a umetnost je, verovatno, jedini mogući prostor za beg.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 4.2.2013.) 

Нема коментара:

Постави коментар