понедељак, 6. јануар 2014.

Jedan od pogleda na književnu stvarnost (pregled književne 2013. godine)


Predrag Čudić se duže vreme bavi nezahvalnim, ali i zabavnim poslom evidentiranja književnih nagrada u Srbiji. U jednom intervjuu, datom još 2008. godine, Čudić je potvrdio da u Srbiji postoji 337 književnih nagrada. Bog je pravio ovaj nesretni dunjaluk šest dana, ali je i on sedmi dan seo da odmori. Književni delatnici u Srbiji su vredniji od Boga samog - ako se pozabavimo računicom do 365, ispada da uručioci odlikovanja ponekad rade i nedeljom. Tako se voli književnost, tako se voli Srbija!
No, ovaj podatak nije samo tek puka bizarija. Ako se godišnje Srbijom šeće 337 književnih laureata, koliko li je tek onih kojima je nagrada izmakla? Ili onih koji, na našu žalost, vredno rade na romanima, pesmama, pripovetkama i - last, but not least - zbirkama jebenih aforizama koje će u narednoj sezoni pobrati medalje? A onda zamislite tek koliko se godišnje knjiga prevede i objavi! Ne čini li se da je to odveć književnosti za ovoliku sredinu, da je to previše književnih stvarnosti koje uporedo egzistiraju? Dakle, ako govorimo o nekakvom književnom pregledu protekle godine, važno je shvatiti da je taj pregled tek maleni pogled iz jedne od tih stvarnosti.
Državna kulturna politika je jedan deo godine jahala na konstantinovskim narativima, nacionalno svesno zapišavajući teritoriju starog veka. Budući da nam se smeši godišnjica Prvog svetskog rata, nisam siguran da postoji toliko maštovit um koji može da zamisli sve načine prigodnog književnog obeležavanja jubileja. Zapravo, žurka je već počela NIN-ovom nagradom za roman „Veliki rat“ Aleksandra Gatalice, a zahuhtavanje se desilo dramom Biljane Srbljanović „Mali mi je ovaj grob“ koja je - valjda pre nego je i napisana, a kamoli objavljena/postavljena - uzburkala čaršiju jer jednu Važnu temu obrađuje autorka koja se poetički/ideološki ne uklapa u profil obrađivača Važnih tema. Ali, to su tek stvari o kojima se mnogo govorilo i koje su preokupirale javnost - vratio bih se svom pravu na vlastitu književnu stvarnost i ukazao na neke druge književne činjenice.
Beogradom su se šetali interesantni pisci-gosti Krokodilovog rezidencijalnog boravka. Od ove godine to nisu više samo pisci iz regiona (ružna reč za Jugoslaviju), ali bih se fokusirao na troje koji to jesu - Rumenu Bužarovsku, sjajnu autorku iz Makedonije čije priče još nisu objavljene kod nas, Ognjena Spahića, crnogorskog pisca regionalno hvaljenog romana „Hansenova djeca“ koji, takođe, nije objavljen kod nas i Marka Tomaša, mostarskog pesnika, takođe neobjavljivanog u srpskoj književnoj čaršiji. Ako ste ovo shvatili kao apel da se te knjige konačno objave, dobro ste shvatili. No, neke važne knjige iz jugoslovenskog prostora ipak jesu objavljene. Izdavačka kuća „Levo krilo“ je objavila roman „Knjiga o Uni“ Faruka Šehića, dobitnika nagrade „Meša Selimović“, kao i Evropske nagrade za književnost. Ovo je tek druga objavljena knjiga na srpskom tržištu jednog od najvažnijih književnih glasova jugoslovenskog kulturnog prostora (osim nje, pre nekoliko godina se pojavio štur izbor Šehićevih pesama u izdanju „Trećeg trga“). Dalje, ove godine je izašla i nova knjiga eseja Dubravke Ugrešić „Europa u sepiji“ u izdanju „Fabrike knjiga“, a kada smo kod jugoslovenske književnosti, ono što me raduje više nego gotovo sve knjige odštampane ove godine je da su se na Internetu (tačno.net) pojavile dve izvrstne priče Viktora Ivančića koje će se, nadam se, naći i uknjižene u nekoj većoj celini. Takođe, treba spomenuti i Svetislava Basaru koji po produktivnosti postaje neka vrsta srpskog književnog Vudija Alena. Kao što znate da će Alen svake godine snimiti film i da će biti dovoljno dobar da počisti devdeset pet posto konkurencije, te da ćete moći samo da ga poredite sa drugim Alenovim filmovima, slična je stvar počela da se dešava i sa Basarinim romanima. Oni se iz godine u godinu pojavljuju, iz godine u godinu variraju od dobrih do odličnih i da je NIN-ov žiri pravedan verovatno bi svake druge godine nagradu dobijao upravo Basara. To se, naravno, ne dešava, te nam ostaje da njegove romane poredimo međusobno i, u tom smislu, rekao bih da je ovogodišnji naslov „Gnusoba“ najbolji još „Početka bune protiv dahija“.
No, počeli smo ovu priču književnim nagradama i privešćemo je kraju sa njima. Naime, dodeljene su ove godine i dve nagrade koje, čini mi se, imaju prilično smisla. Prvo, izdavačka kuća „Paidea“ je proglašena izdavačem godine na beogradskom Sajmu knjiga. Nažalost, ova kuća je u širem kontekstu prepoznata kao izdavač paraknjiževnih uradaka Paola Koelja (mada, njegov poslednji roman je izašao u „Laguni“, što me osobito raduje), ali ako se prenebregne taj podatak, ostaje činjenično stanje da izdavačka kuća „Paidea“ je zaslužna što čitamo autore kao što su Dž.M. Kuci, Filip Rot, Elfride Jelinek, Ijan Makjuan, Česlav Miloš i mnogi drugi, te je nagrada otišla u prave (nadam se, zauvek, bezkoeljovske) ruke. Druga nagrada koju je važno spomenuti je nagrada „Mihailo Đorđević“ za najbolji prevod sa engleskog jezika koju je dobio Flavio Rigonat za prevod opsežnog i kapitalnog izdanja kratkih priča Rejmonda Karvera „Odakle zovem“. Takođe, pojavio se još jedan važan Rigonatov prevod krajem ove godine, a to je novo izdanje „Lolite“ Vladmira Nabokova. Da je pravde i sreće koja bi se ogledala u tome da moja književna perspektiva postane diktatorski narativ na književnoj sceni Srbije, ovo bi bili definitvno događaji sezone. Naravno, nema pravde i sreće pod srpskim književnim nebom.
Iako sam pokušao da tekstu dam besmisleno veseo novogodišnji karakter, moram na kraju da spomenem jednu stvar u kojoj nema ni trunke šale. Naime, u 2013. godine je umro Mirko Kovač. Mnogo pozvaniji i pametniji od mene su već pisali o tome, ali ne bi bilo u redu ispratiti ovu književnu godinu, a ne spomenuti gubitak tog izvanrednog pisca i intelektualaca. Možda ponajviše zbog srama jer je ova kulturno/politička sredina pre dvadesetak dala sve od sebe da takvog čoveka temeljno otera. 

(znatno kraća i drugačija verzija ovog teksta objavljena je u novogodišnjem izdanju dnevnog lista "Danas", 31.12.2013.)

Нема коментара:

Постави коментар