Predrag Čudić se
duže vreme bavi nezahvalnim, ali i zabavnim poslom evidentiranja
književnih nagrada u Srbiji. U jednom intervjuu, datom još 2008.
godine, Čudić je potvrdio da u Srbiji postoji 337 književnih
nagrada. Bog je pravio ovaj nesretni dunjaluk šest dana, ali je i on
sedmi dan seo da odmori. Književni delatnici u Srbiji su vredniji od
Boga samog - ako se pozabavimo računicom do 365, ispada da uručioci
odlikovanja ponekad rade i nedeljom. Tako se voli književnost, tako
se voli Srbija!
No, ovaj podatak
nije samo tek puka bizarija. Ako se godišnje Srbijom šeće 337
književnih laureata, koliko li je tek onih kojima je nagrada
izmakla? Ili onih koji, na našu žalost, vredno rade na romanima,
pesmama, pripovetkama i - last, but not least - zbirkama jebenih
aforizama koje će u narednoj sezoni pobrati medalje? A onda
zamislite tek koliko se godišnje knjiga prevede i objavi! Ne čini
li se da je to odveć književnosti za ovoliku sredinu, da je to
previše književnih stvarnosti koje uporedo egzistiraju? Dakle, ako
govorimo o nekakvom književnom pregledu protekle godine, važno je
shvatiti da je taj pregled tek maleni pogled iz jedne od tih
stvarnosti.
Državna kulturna
politika je jedan deo godine jahala na konstantinovskim narativima,
nacionalno svesno zapišavajući teritoriju starog veka. Budući da
nam se smeši godišnjica Prvog svetskog rata, nisam siguran da
postoji toliko maštovit um koji može da zamisli sve načine
prigodnog književnog obeležavanja jubileja. Zapravo, žurka je već
počela NIN-ovom nagradom za roman „Veliki rat“ Aleksandra
Gatalice, a zahuhtavanje se desilo dramom Biljane Srbljanović „Mali
mi je ovaj grob“ koja je - valjda pre nego je i napisana, a kamoli
objavljena/postavljena - uzburkala čaršiju jer jednu Važnu temu
obrađuje autorka koja se poetički/ideološki ne uklapa u profil
obrađivača Važnih tema. Ali, to su tek stvari o kojima se mnogo
govorilo i koje su preokupirale javnost - vratio bih se svom pravu na
vlastitu književnu stvarnost i ukazao na neke druge književne
činjenice.
Beogradom su se
šetali interesantni pisci-gosti Krokodilovog rezidencijalnog
boravka. Od ove godine to nisu više samo pisci iz regiona (ružna
reč za Jugoslaviju), ali bih se fokusirao na troje koji to jesu -
Rumenu Bužarovsku, sjajnu autorku iz Makedonije čije priče još
nisu objavljene kod nas, Ognjena Spahića, crnogorskog pisca
regionalno hvaljenog romana „Hansenova djeca“ koji, takođe, nije
objavljen kod nas i Marka Tomaša, mostarskog pesnika, takođe neobjavljivanog u srpskoj književnoj čaršiji. Ako ste ovo shvatili kao apel da se te knjige
konačno objave, dobro ste shvatili. No, neke važne knjige iz
jugoslovenskog prostora ipak jesu objavljene. Izdavačka kuća „Levo
krilo“ je objavila roman „Knjiga o Uni“ Faruka Šehića,
dobitnika nagrade „Meša Selimović“, kao i Evropske nagrade za
književnost. Ovo je tek druga objavljena knjiga na srpskom tržištu
jednog od najvažnijih književnih glasova jugoslovenskog kulturnog
prostora (osim nje, pre nekoliko godina se pojavio štur izbor
Šehićevih pesama u izdanju „Trećeg trga“). Dalje, ove godine
je izašla i nova knjiga eseja Dubravke Ugrešić „Europa u sepiji“
u izdanju „Fabrike knjiga“, a kada smo kod jugoslovenske
književnosti, ono što me raduje više nego gotovo sve knjige
odštampane ove godine je da su se na Internetu (tačno.net) pojavile
dve izvrstne priče Viktora Ivančića koje će se, nadam se, naći i
uknjižene u nekoj većoj celini. Takođe, treba spomenuti i
Svetislava Basaru koji po produktivnosti postaje neka vrsta srpskog
književnog Vudija Alena. Kao što znate da će Alen svake godine
snimiti film i da će biti dovoljno dobar da počisti devdeset pet
posto konkurencije, te da ćete moći samo da ga poredite sa drugim
Alenovim filmovima, slična je stvar počela da se dešava i sa
Basarinim romanima. Oni se iz godine u godinu pojavljuju, iz godine u
godinu variraju od dobrih do odličnih i da je NIN-ov žiri pravedan
verovatno bi svake druge godine nagradu dobijao upravo Basara. To se,
naravno, ne dešava, te nam ostaje da njegove romane poredimo
međusobno i, u tom smislu, rekao bih da je ovogodišnji naslov
„Gnusoba“ najbolji još „Početka bune protiv dahija“.
No, počeli smo ovu
priču književnim nagradama i privešćemo je kraju sa njima. Naime,
dodeljene su ove godine i dve nagrade koje, čini mi se, imaju
prilično smisla. Prvo, izdavačka kuća „Paidea“ je proglašena
izdavačem godine na beogradskom Sajmu knjiga. Nažalost, ova kuća
je u širem kontekstu prepoznata kao izdavač paraknjiževnih uradaka
Paola Koelja (mada, njegov poslednji roman je izašao u „Laguni“,
što me osobito raduje), ali ako se prenebregne taj podatak, ostaje
činjenično stanje da izdavačka kuća „Paidea“ je zaslužna što
čitamo autore kao što su Dž.M. Kuci, Filip Rot, Elfride Jelinek,
Ijan Makjuan, Česlav Miloš i mnogi drugi, te je nagrada otišla u
prave (nadam se, zauvek, bezkoeljovske) ruke. Druga nagrada koju je
važno spomenuti je nagrada „Mihailo Đorđević“ za najbolji
prevod sa engleskog jezika koju je dobio Flavio Rigonat za prevod
opsežnog i kapitalnog izdanja kratkih priča Rejmonda Karvera
„Odakle zovem“. Takođe, pojavio se još jedan važan Rigonatov
prevod krajem ove godine, a to je novo izdanje „Lolite“ Vladmira
Nabokova. Da je pravde i sreće koja bi se ogledala u tome da moja
književna perspektiva postane diktatorski narativ na književnoj
sceni Srbije, ovo bi bili definitvno događaji sezone. Naravno, nema
pravde i sreće pod srpskim književnim nebom.
Iako sam pokušao da
tekstu dam besmisleno veseo novogodišnji karakter, moram na kraju da
spomenem jednu stvar u kojoj nema ni trunke šale. Naime, u 2013.
godine je umro Mirko Kovač. Mnogo pozvaniji i pametniji od mene su
već pisali o tome, ali ne bi bilo u redu ispratiti ovu književnu
godinu, a ne spomenuti gubitak tog izvanrednog pisca i
intelektualaca. Možda ponajviše zbog srama jer je ova
kulturno/politička sredina pre dvadesetak dala sve od sebe da takvog
čoveka temeljno otera.
(znatno kraća i drugačija verzija ovog teksta objavljena je u novogodišnjem izdanju dnevnog lista "Danas", 31.12.2013.)
Нема коментара:
Постави коментар