недеља, 05. јануар 2014.

Jazz's not dead! - IZ BIBLIOTEKE - Jozef Škvorecki, "Bas saksofon i druge priče o džezu", (Prosveta, 1986)



Ako muzika ima više od tri akorda, u pitanju je džez“, rekao je jednom Lu Rid, a u njegovoj pošalici je lepo spakovan moj odnos prema ovom muzičkom pravcu. Zaista, džez za mene predstavlja nepoznanicu – divlje, neistraženo ostrvo na kome površno poznajem veća priobalna mesta (kao što su sigurne luke Majls, Mingus ili Koltrejn). Možda sam baš zato bio pomalo skeptik kada sam čangrljajući po policama za knjige u roditeljskom stanu našao naslov „Bas saksofon i druge priče o džezu“ Jozefa Škvoreckog, poznatog češko-kanadskog pisca.
Ipak, nisam se pokajao što sam je pročitao. Slepo i sujetno se vodeći logikom po kojoj je svet nastao onog trenutka kada smo mi počeli da svoje nedoumice i probleme izražavamo kroz pop kulturu – mogao bih reći, pa taj džez je jedan žešći rokenrol! Naročito onda kada nastaje u diktaturama koje ga tretiraju kao opasnost za Svemogući sistem. Naime, knjiga „Bas saksofon i druge priče o džezu“ je tematska kompilacija, čine je tekstovi izdvojeni iz dve originalne knjige - jedan memoarski esej, nekoliko priča (sasvim na selindžerovskom tragu govorenja Velikih stvari Običnim rečima), kao i dve novele koje se stilski izdvajaju nešto poetičnijim pristupom. Zajednički sadržalac za sve njih je, na prvi pogled, džez. Međutim, džez je samo područje pobune protiv zločinačkih režima u kojima obitavaju Škvorecki i njegovi likovi.
Miloš Forman, sunarodnik i poznanik autora ove knjige (zapravo, po priči Eine kleine Jazzmusik je Forman trebalo da snimi i film – izlišno je napomenuti da vlasti u tadašnjoj Čehoslovačkoj nisu to dozvolile) je sasvim precizno definisao važnost slobode „Ako ste živeli, kao što ja jesam, nekoliko godina u nacističkom totalitarizmu, zatim dvadestak godina u komunističkom, svakako bi ste uvideli koliko je sloboda dragocena i koliko je malo potrebno da se ona izgubi.“ Upravo taj gorki talog iskustva činu ovu knjigu sjajnom – Škvorecki, svejedno kojom se formom služi, bez pardona progovara o tome kako se oseća slobodni, mladalački duh zatočen u Zle ideološke kutije Brkatih zlotvora. A te Zle ideološke kutije emituju, kako bi rekao sam autor „ideološko mišljenje koje putuje stazama neuprljanim prašinom stvarnog sveta“. Stvarnog sveta u kome postoje neki mladići koji žele da liče na Klarka Gejbla (tzv. gejblici), neki mladi ljudi koji zaziru da li ih dežurni komšijski špijuni vide kako razgovaraju sa Nemcima ili mladi ljudi koji nisu baš srećni odlukom da je zabranjeno plesati na „frajerski“ način (nego lepo i kulturno – kao pravi Drug i Drugarica).
Jozef Škvorecki (1924-2012)
Možda čovek može - navlačeći roletne, ne izlazeći napolje i ne prateći vesti - nekako i da uspe sebe da ubedi da je zarobljen u postmodernom svetu izgrađenom na postmaterijalnim vrednostima koji krivuda Bespućima postistorijske zbiljnosti (ako je verovati Fukujami – međutim, simbolički, njegova postistorija je ostala duboko u ruševinama Svetskog trgovinskog centra). Eto, ovih dana nas je u svojoj kolumni Svetislav Basara upozorio da se i postdemokratija valja iza brda! Dakle, jednom takvom čoveku može se učiniti vera u moć muzike i bunta koju isporučuje Škvorecki donekla i naivna (premda, razoružavajuće naivna!). Onda, opet, pročitaš u ovoj knjizi sledeći pasus „Totalitarni ideolozi ne vole stvaran život (drugih ljudi) jer ga ne mogu totalno kontrolisati; mrze umetnost, proizvod želje za životom, jer i ona izmiče kontroli – ako umetnost stave pod kontrolu i zakon, ona umire. Ali pre nego što ugine – ili nađe utočište u nekakvom samizdatu – umetnost se, htela to ili ne, pretvara u protest. Popularna, masovna umetnost, džez, pretvara se u masovni protest. Zbog toga su ideološki, a ponekad i policijski pištolji upereni u ljude sa saksofonima“. Treba biti zaista licemerna postmoderna guzica da ti posle čitanja ne padnu na pamet slike koje ovih dana kruže svetskim medijima - lica devojaka zatočenih u kavezu samo zato što su odlučile da na Svetom mestu otpevaju pesmu protiv jednog Totalitarnog idiotologa. Ipak, zarobljen si u svojoj zamračenoj sobi, ne možeš mnogo šta da uradiš, osim da vidiš da Dilan i nije baš sasvim u pravu bio (nažalost) kada je pevao da se vremena menjaju. I na kraju sebi opereš malo savest, osmehnut pomešaš džez Škvoreckog i pank Pussy Riot-a, pa staviš naslov na ovaj tekst.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 13.8.2012.)

Нема коментара:

Постави коментар