Starost je jedno, nazovimo ga tako, smirujuće doba života u
kojem se njeni akteri okreću pre pasivnosti nego aktivnosti, pre
posmatranju nego učestvovanju, sedenju nego stajanju, šetanju nego
trčanju. Uz sve moguće varijante starosti (uslovljene različitim
socijalno-ekonomskim pozadinama), ovaj smirujući faktor bi se, u
nekoj polupaušalnoj analizi, mogao izvesti kao opšti i svevažeći.
Penzioneri u obližnjem parku igraju šah; starice ispred zgrade sede
na klupi i hrane golubove; dede u prastarim odelima i babe u bundama
idu na osmomartovske koncerte; starci na selu sede u predvečerje i,
posle napornog dana, gledaju klasje iza golih brda –
izaberite već omiljeni stereotip. Koliko god ovakve slike bile
beskrvne, bezlične i ofucane – šta da se radi, stvarnost je
najčešće upravo takva – odvratno beskrvna, bezlična i ofucana.
A Boris Dežulović je jednom prilikom lepo napisao da umetnost ne
treba da podilazi stvarnosti (za to je čovek izmislio reality-show),
već da je propituje gde je najtanja.
Filip Rot svojim romanom „Životinja na izdisaju“ propituje
stvarnost na jednoj prilično tankoj liniji. I ne samo da propituje,
Rot šamara malograđanina u nama, a kao što je dobro poznato, mada
nije uvek lako to priznati - malograđanin se krije i čuči u svakom
od nas (i čeka pravi čas!). Jedna od velikih tema ovog dela je
seksualnost - čak i kada se govori o drugim stvarima, seks je
polazište ili zaključak do koga se dolazi; ponekad se čini da je
onaj čuveni citat Vudija Alena „Ne znam šta ste pitali, ali seks
je definitivno odgovor“ svojevrsni moto ove knjige. Međutim, ono
što je specifično za ovaj roman je seksualnost obrađena kroz
Dejvida Kepeša (glavni lik nekoliko Rotovih romana), univerzitetskog
profesora u sedmoj deceniji života. Seksualnost starih nije tabu
tema u klasičnom smislu te reči (jer da jeste, o njoj bi se, bar
krišom, daleko više govorilo), ali svakako se može reći da se
pisci ne hvataju često u koštac sa njom. U tom smislu, Rotov
postupak je donekle radikalan. On ne samo da piše o seksualnosti
starih ljudi (ili, preciznije rečeno, starog muškarca), već to
radi na jedan gotovo pornografski način opisujući vezu između
Dejvida Kepeša, profesora i daleko mlađe Konsuele Kastiljo, njegove
bivše studentkinje. Kepeš, na prvi pogled, nije dopadljiv lik (ili
je to možda onaj malograđanski parazit u meni sačekao pravi čas i
progovorio?) - u pitanju je jedan egoista po ubeđenju. Briljantan,
obrazovan, uspešan, hladnokrvan, preterano didaktičan („Ja sam
kritičar, profesor – didaktika mi je sudbina“ - kaže sam Kepeš
u romanu) – profesor (žudnje!) je naprosto jedan samodovoljni
organizam, čovek čija okolina postoji samo zato da bi na neki način
bila njemu podređena. Nije Kepeš, naravno, lik koji nema svoje
slabosti i mane – ali jeste lik koji čak i o svojim slabostima
tako hirurški precizno razmišlja te ponekad izgleda kao da one
postoje samo da bi poslužile kao osnov za njegove mentalne eseje.
Pisac nas vodi kroz nestabilni i isprekidani odnos dvoje glavnih
likova – odnos koji je neskladan miks seksualnih akrobacija i
Kepešovih esejističkih sveznalačkih, i istinskih i unutrašnjih,
monologa (o seksualnoj revoluciji, o Miltonu, Dostojevskom, Dženis
Džoplin, Modiljaniju i tako u beskraj).
 |
| Filip Rot (1933 - ) |
Ipak, Rot ne bio sjajan pisac kakav jeste da se kvalitet ove knjige
bazira samo na šok efektu usled porno pristupa seksualnosti ili na paraintelektualnom prežvakavanju ovoga ili onoga. Ispisujući
nekoliko ključnih epizoda (nestalan odnos sa sinom, smrt najboljeg
prijatelja, bolest voljene žene – tako beskrvno, ofucano i
bezlično, zar ne?) koje na prvi pogled odudaraju od osnovne linije
romana, Rot kroz gustu šumu pornografije i elitizma provlači i tri
univerzalna motiva – Prolaznost, Bolest i Smrt. Ova tri motiva,
tako obična, a tako karakteristična za stare ljude – nezavisno od
toga da li su profesori na prestižnim univerzitetima ili
zemljoradnici u balkanskim vukojebinama – boje lik Dejvida Kepeša
na jedan posve neočekivan način. Pročitavši roman, slika koja se
stvara o glavnom junaku (jedne knjige) je drugačija nego ona koja je
tokom celog romana bila dominantna – od zabavnog, ali ipak vrlo
iritantnog ego-manijaka dobijamo jednu slojevitu, neobičnu ličnost.
Naposletku, ne moramo saosećati sa njim, ali bi trebalo da mu damo
šansu („Onda radite sa mnom šta hoćete, ali ne pre kraja“ -
Kepeš kaže tridesetak stranica pre završetka knjige, najavljujći
drugačiji rasplet). Ako ni zbog čega drugog, onda zbog onog
parazitskog malograđanskog crva kome je
teško da prihvati koliko su skoro sva suštinska i važna pitanja
prokleto Ista za sve.
(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 20.8.2012.)
Нема коментара:
Постави коментар