недеља, 05. јануар 2014.

Malograđanština na izdisaju? - IZ BIBLIOTEKE – Filip Rot, "Životinja na izdisaju" (Narodna knjiga, Beograd, 2002)



Starost je jedno, nazovimo ga tako, smirujuće doba života u kojem se njeni akteri okreću pre pasivnosti nego aktivnosti, pre posmatranju nego učestvovanju, sedenju nego stajanju, šetanju nego trčanju. Uz sve moguće varijante starosti (uslovljene različitim socijalno-ekonomskim pozadinama), ovaj smirujući faktor bi se, u nekoj polupaušalnoj analizi, mogao izvesti kao opšti i svevažeći. Penzioneri u obližnjem parku igraju šah; starice ispred zgrade sede na klupi i hrane golubove; dede u prastarim odelima i babe u bundama idu na osmomartovske koncerte; starci na selu sede u predvečerje i, posle napornog dana, gledaju klasje iza golih brda – izaberite već omiljeni stereotip. Koliko god ovakve slike bile beskrvne, bezlične i ofucane – šta da se radi, stvarnost je najčešće upravo takva – odvratno beskrvna, bezlična i ofucana. A Boris Dežulović je jednom prilikom lepo napisao da umetnost ne treba da podilazi stvarnosti (za to je čovek izmislio reality-show), već da je propituje gde je najtanja.
Filip Rot svojim romanom „Životinja na izdisaju“ propituje stvarnost na jednoj prilično tankoj liniji. I ne samo da propituje, Rot šamara malograđanina u nama, a kao što je dobro poznato, mada nije uvek lako to priznati - malograđanin se krije i čuči u svakom od nas (i čeka pravi čas!). Jedna od velikih tema ovog dela je seksualnost - čak i kada se govori o drugim stvarima, seks je polazište ili zaključak do koga se dolazi; ponekad se čini da je onaj čuveni citat Vudija Alena „Ne znam šta ste pitali, ali seks je definitivno odgovor“ svojevrsni moto ove knjige. Međutim, ono što je specifično za ovaj roman je seksualnost obrađena kroz Dejvida Kepeša (glavni lik nekoliko Rotovih romana), univerzitetskog profesora u sedmoj deceniji života. Seksualnost starih nije tabu tema u klasičnom smislu te reči (jer da jeste, o njoj bi se, bar krišom, daleko više govorilo), ali svakako se može reći da se pisci ne hvataju često u koštac sa njom. U tom smislu, Rotov postupak je donekle radikalan. On ne samo da piše o seksualnosti starih ljudi (ili, preciznije rečeno, starog muškarca), već to radi na jedan gotovo pornografski način opisujući vezu između Dejvida Kepeša, profesora i daleko mlađe Konsuele Kastiljo, njegove bivše studentkinje. Kepeš, na prvi pogled, nije dopadljiv lik (ili je to možda onaj malograđanski parazit u meni sačekao pravi čas i progovorio?) - u pitanju je jedan egoista po ubeđenju. Briljantan, obrazovan, uspešan, hladnokrvan, preterano didaktičan („Ja sam kritičar, profesor – didaktika mi je sudbina“ - kaže sam Kepeš u romanu) – profesor (žudnje!) je naprosto jedan samodovoljni organizam, čovek čija okolina postoji samo zato da bi na neki način bila njemu podređena. Nije Kepeš, naravno, lik koji nema svoje slabosti i mane – ali jeste lik koji čak i o svojim slabostima tako hirurški precizno razmišlja te ponekad izgleda kao da one postoje samo da bi poslužile kao osnov za njegove mentalne eseje. Pisac nas vodi kroz nestabilni i isprekidani odnos dvoje glavnih likova – odnos koji je neskladan miks seksualnih akrobacija i Kepešovih esejističkih sveznalačkih, i istinskih i unutrašnjih, monologa (o seksualnoj revoluciji, o Miltonu, Dostojevskom, Dženis Džoplin, Modiljaniju i tako u beskraj).
Filip Rot (1933 - )
Ipak, Rot ne bio sjajan pisac kakav jeste da se kvalitet ove knjige bazira samo na šok efektu usled porno pristupa seksualnosti ili na paraintelektualnom prežvakavanju ovoga ili onoga. Ispisujući nekoliko ključnih epizoda (nestalan odnos sa sinom, smrt najboljeg prijatelja, bolest voljene žene – tako beskrvno, ofucano i bezlično, zar ne?) koje na prvi pogled odudaraju od osnovne linije romana, Rot kroz gustu šumu pornografije i elitizma provlači i tri univerzalna motiva – Prolaznost, Bolest i Smrt. Ova tri motiva, tako obična, a tako karakteristična za stare ljude – nezavisno od toga da li su profesori na prestižnim univerzitetima ili zemljoradnici u balkanskim vukojebinama – boje lik Dejvida Kepeša na jedan posve neočekivan način. Pročitavši roman, slika koja se stvara o glavnom junaku (jedne knjige) je drugačija nego ona koja je tokom celog romana bila dominantna – od zabavnog, ali ipak vrlo iritantnog ego-manijaka dobijamo jednu slojevitu, neobičnu ličnost. Naposletku, ne moramo saosećati sa njim, ali bi trebalo da mu damo šansu („Onda radite sa mnom šta hoćete, ali ne pre kraja“ - Kepeš kaže tridesetak stranica pre završetka knjige, najavljujći drugačiji rasplet). Ako ni zbog čega drugog, onda zbog onog parazitskog malograđanskog crva kome je teško da prihvati koliko su skoro sva suštinska i važna pitanja prokleto Ista za sve.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 20.8.2012.)

Нема коментара:

Постави коментар